KALEŽ EKSTAZEkoji je Magička i Kabalističkainterpretacija Parsifalove Drame
Sastavio Družbenik Svetog Grala,ponekad nazvan i Frater ACHAD (Charles Stanfield Jones, a.k.a. Frater Achad, ostavio je iza sebe sina. Benjamin Rowe, okultista koji je u velikoj meri zaslužan za prezentovanje Achad-ovih radova na internetu je kontaktirao njegovog sina koji nije bio zainteresovan da polaže autorska prava na očeve tekstove. U tom smislu nije bilo problema da se oni stavljaju na net, tako da se i mi time rukovodimo i stavljamo ovaj prevod ovde na polzu svih naših posetilaca. Postoji i mogućnost da Ordo templi Orientis ima prava na ovaj tekst, budući da je on bio objavljen u Equinoxu, u tom slučaju, ako nema saglasnosti na postavljanje ovog teksta, spremni smo da ga uklonimo sa sajta) Posvećeno mom Voljenom Prijatelju i Družbeniku FRATER AD ALTA koji je prešao od naših pogleda u VELIKO OVDE I SADA 29. novembra 1918. god., tačno četiri godine pre dovršenja ovog eseja.
Kolektivna tradicija čovečanstva nam je relativno poznata i kada je pravilno protumačena, mora da predstavlja višu Istinu, savršenu lepotu i najčistiju dobrotu znanu na Zemlji. Ova transcendentalna Istina, dobrota i lepota predstavlja Božanski supstrat ljudske prirode, idealnu ljudskost koja leži iznad i iza krivina individualnosti, rase i doba. Nije podložna poput ovih drugih, Vremenu i Okolnostima ili ograničenjima iz kojih se, izgleda, pojavljuju greške, zlo i iskrivljenosti.
Legenda o Parzivalu nije do Vremena i Okolnosti; ona predstavlja odsjaj Večne Stvarnosti, uvek prisutno Ovde i Sada. Okolnosti njenog prikazivanja i mesto gde se svečanost održava ne treba tražiti izvan Ljudskog Srca, koje je naučilo da udara istovremeno i usklađeno sa Dušom Sveta. Svi koji su rođeni iz "Težnje Srca" verovatno moraju naći svoj put do one tačke gde se: "Jedva kreću, a ipak izgledaju kao da brzo trče" i postati jedno sa: "Putem, Istinom i Životom". Otkriće da se scene sveta, koje su smatrali toliko stvarnim, menjaju nestajući pred njima poput svečane povorke, dok Vizija Grala lično nije predstavljena njihovom čistom Razumevanju.
Nadajući se da će probuditi neku iskru vatre nezadovoljstva ove unutrašnje svesti u srcima onih koji bi mogli pročitati ove retke – a da prethodno nisu razumeli Legendu – i iz nje razviti veliku vatru što će zapaliti velove koji skrivaju čoveka od njega samog – od Boga – usudio sam se da dodam ove fragmente velikoj količini literature o Gralu, koja je već data svetu.
A onima koji su dremali zadovoljno, umotani u iluzije i snove iz njih nastale, njima vičem sa Gurnemanzom:
Hej! Ho! Blizanački čuvari šuma!Čuvari sna, ja vas izazivam! Makar u jutro se pokrenite! Čujete li zov? Zahvalite Gospodu Što ste pozvani na vreme, Kako bi ga čuli. Tačka IDolazak ParzivalaŽalošću prosvetljena, nedužna Ludo, čekaj na njega, moje odabrano oruđe. Nije moja namera da napišem potpunu raspravu o Velikoj Muzičkoj Drami "Parzival" Richarda Wagnera, kojem neka bude posvećena sva moja hvala i čast, izvedenoj iz drevne legende o Parzivalu.
Oni koji nisu imali privilegiju da prisustvuju ovom festivalskom delu ili čak čitati dobar prevod libreta, trebalo bi da pomognu sebi studiranjem onog drugog, pre očekivanog ostvarenja razumevanja tumačenja ovde uspostavljenog.
Takođe ću pretpostaviti da student ima makar neko znanje o Mističkoj Stazi i Svetoj Kabali, mada ću se truditi da načinim tačke kojima se bavim, onoliko čitljivim, koliko je to moguće, neiniciranom istraživaču, koji je spreman da "ustane i odgovori na poziv".
Wagnerovu muziku vam ne mogu dati, čak neću ni pokušavati da objasnim ono što, u Operi, toliko pomaže pri otvaranju onih kanala svesti pomoću kojih možda možemo primiti sveobuhvatne Muzike Sfera.
Srećom, ovo nije do kraja neophodno, jer istinska Staza vodi do tačke u kojoj svaka osoba može da se oseća poput savršeno podešenog muzičkog instrumenta, čija Volja leti preko žica, uzrokujući potpune i harmonične vibracije njegovog vlastitog bića, koje će nakon toga težiti da daje neuobličenu, ali prekrasnu melodiju.
Šta je Ključ Parzivalovih nota? EKSTAZA! I šta je Ekstaza? To je bilo objašnjeno od onog koji nam je znan kao Frater Perdurabo, a ja ću citirati njegove reči: "Ima jedna zemlja čistoga užitka, Gde sveci besmrtni vladaju."
"Tako su neki od nas imali običaj da pevaju u detinjstvu i mislili smo da je ta zemlja jako daleko, dalje čak i od same smrti koja nam se u tim danima činila tako dalekom.
"Ali ja sada znam ovo: ta zemlja nije ništa dalja no što je moje meso mojim kostima! Ona je i Ovde i Sada.
"Ako postoji i jedan oblačak na ovom mirnom plavetnilu, onda je to ova misao: da postoje svesna bića koja nisu tako beskonačno sretna, majstori ekstaze.
"Da bih uklonio taj oblak, ja sam tom cilju posvetio sve što imam i sve što jesam.
"Nema ničega u čemu vi možete da uživate, a da ja u tome ne mogu da uživam isto toliko koliko i vi; a svedok sam da ništa nije vredno u poređenju sa ekstazom.
"Koji je put do te besmrtne zemlje? Istočnjaku, čiji um je, takoreći, statičan, meditacija nudi najbolji put, put koji se nama čini (a zaista i jeste) nepodnošljiv, zamoran i dosadan. Za Zapadnjaka, nema boljeg puta od ceremonijalnog. Jer, ekstaza je prouzrokovana iznenadnom kombinacijom dveju ideja, baš kao što se kiseonik i vodonik sjedinjuju eksplozivno.
"Ali ova religiozna ekstaza dešava se u najvišim centrima ljudskog organizma; to se sama duša sjedinjuje sa svojim Bogom; i stoga je ushićenje neodoljivije, radost je postojanija, a proistekla energija čistija i sjajnija od bilo čega zemaljskog.
"U ritualu, dakle, stalno nastojimo da sjedinimo um sa nekom čistom idejom putem čina volje. To radimo uvek iznova, sve strastvenije, sa sve više određenosti, dok na kraju um ne prihvati dominaciju volje i dobrovoljno se obruši ka željenom cilju. Ova predaja uma njegovom Gospodu daje nam svetu ekstazu za kojom tragamo." |
Ovde imamo jedan od najvažnijih ključeva interpretacije drame o Parzivalu, kao i ukazivanje na rezultat koji je Wagner pokušao da proizvede u umovima publike.
Ako predstava nije pravilno postavljena, a uloge preuzete od onih koji i sami makar nešto razumeju od "Svetog Puta", ovaj efekat neće moći da se ostvari u svesti gledalaca. To je, bez sumnje, jedan od razloga zbog kojih je Wagner ugovorio da ovo Delo može da se producira samo u Bayreuthu, sa pravom postavom i pod pravim okolnostima jer ono predstavlja vrhunac njegove Magičke Planine, čija je osnova Prsten. On je to nazvao Pozornici-Posvećena- svečanost, a njegovi efekti su bili namenjeni da upotrebi njihov uticaj na samu Dramu Života.
Preći ćemo preko zemaljskog dela Scene otvaranja sa uvodom Gurnemanza, Kundry i Amfortrasa, koncentrišući našu pažnju na ulazak Parzivala, najavljen padom Labuda, ubijenim njegovim vlastitim oružjem.
Šta je ovaj Labud? EKSTAZA!
Kako to znam? Nije važno, dopustite mi da citiram još jednom onoga koji je Majstor ekstaze: LABUD
"Postoji Labud čije ime je Ekstaza; on leti sa pustinja na Severu; on leti kroz plavetnilo; on leti nad pirinčanim poljima; koja na njegov dolazak zazelene. U celom Univerzumu je jedino Labud nepokretan; izgleda kao da se kreće, kao što Sunce izgleda da se kreće; takva je slabost našeg oka. O ludo! Plačeš li? Amen.
Kretanje je relativno: ne postoji Ništa što je nepomično. Na ovog sam Labuda odapeo strelu; bela nedra su oblivena krvlju. Ljudi me udaraše; potom, primetivši da sam Čista Luda, pustiše me da prođem. Tako i nikako drugačije dođoh da Hrama Grala." |
Tako Parzival donosi Ekstazu Zemlji, mada Kralj – Amfortras – i njegovi Vitezovi: "Smatraše to sretnim znakom, kada je nad jezerom on kružio često".
Šta je ovo jezero? Kada je smireno i glatko, natkriljeno Labudom Ekstaze, to je ljudski um, izvežban ispravnim metodama do Pravog Razmišljanja. Jer jedino kada je um smiren, može Sunce istinskog Jastva biti viđeno, kako se odražava u Njegovim dubinama. Odatle je samo jedan korak do postizanja Prave Ekstaze, kada Sunce utone u dubine Uma i celo biće usplamti Svetom Vatrom Duha Svetoga.
Parzival je ciljao visoko; pogodio je znak svoje Težnje; nakon čega je njegova akcija prvi put shvaćena. Ipak ga je njegova Ludost spasila, a potom je on spasao druge.
Kada je bio upitan za svoj postupak, odgovorio je: "Nisam znao da je to pogrešno". Ipak je odbacio oružje, nemajući više koristi od njega u tom obliku.
Šta je bilo njegovo oružje? Luk Obećanja i Strela Čiste Težnje. Ali on je već težio, već je pogodio znamen i obećanje je do određenog stepena ispunjeno.
Kabalisti će odjednom prepoznati "Stazu Samekh ili Sagittariusa, Strelca na Drvetu Života". Ovo je staza Strele koja pristaje uz Dugu, vodeći direktno iz Yesoda – Osnove – do Tipharetha, Sfere Sunca, Lepote i Harmonije ili Ljudskog Srca, gdje su Misterije Ružinog Krsta i Svetog Grala prvobitno – mada nejasno – uočene.
Kojoj je drugoj potrebi Parzival – sin Heratove bolesti – prvobitno uputio svoje oružje? On je pucao u sve što leti. On je pucao u Orla, pticu koja se ne plaši da zuri u samo Sunce.
Šta je taj orao, a i šta je njegova sena? EKSTAZA!
Jer je zapisano:
Orao je ona Snaga Ljubavi, koja je ključ Magike, uzdižući Telo i njegove delove do Najviše Ekstaze na svojim Krilima.
Ovaj Orao je poznat Okultistima kao jedan od Četiri Kerubinske Zveri, on predstavlja jednu od Četiri Moći Sfinge. Isto tako, Eliphas Levi ga pridodaje Azothu, formuli Alfe i Omege, prvom i poslednjem.
Ispravnom upotrebom ove Snage Ljubavi, Parzival uspeva tamo gde su drugi promašili jer, ponovo, u Liber Aleph je zapisano:
"Razmisli o ljubavi. U njoj postoji sila koja razara i kvari. Zbog nje je mnogo ljudi nastradalo: celokupna Istorija svedoči o tome. Ali ipak, bez ljubavi čovek nije čovek.
Mi vidimo Amfortrasa, koji je dopustio da bude zaveden, ranjen bez mogućnosti ozdravljenja; Klingsora, koji se povukao pred tom opasnošću, zauvek izbačenog s Planine Spasa; i Parzivala, koji nije popustio, sposobnog da pokaže istinsku Snagu Ljubavi i tako izvede Čudo Spasa".
|
Ali, mada smo sada blizu stvarnosti u kojoj su "Vreme i Prostor Jedno”, ne smemo sebi dozvoliti da se previše naglo sjurimo napred.
Postoje mnoge stvari koje Parzival nije znao ili za koje je priznao da ih ne zna kada su ga pitali. On nije znao, niti još uvek zna vlastito Istinsko Ime – Reč Svoga Bića – mada je u prošlosti bio nazivan mnogim imenima. Određene stvari je znao i tačno zapamtio. Postojala je jedna stvar koju je želeo da zna i razume.
Šta je to Gral?
Na to Gurnemanz adekvatno odgovara:
Ne mogu reći; Ali ako ti dodele služenje njemu Znanje neće biti skriveno. I tako! Izgleda mi da znam te sada odista; Nikakva zemaljska staza do te tačke ne vodi, Niko ne može biti otkriven, Ko samog sebe ne izabere.
Na ovo Parzival bez daljih pitanja odgovara:
Jedva se mičem, Ipak izgleda kao da brzo trčim.
A Gurnemanz:
Moj sine, Ovde vidiš, PROSTOR i VREME su JEDNO.
Sada smo, zaista, stigli do početka istinske Staze, koja je u jasnom Svetlu jedno sa vlastitim krajem.
Šta kaže Blavatsky u "Glasu Tišine"?
Nateraj Pticu Života da snese jaje ako znaš kako!
A ova Ptica – ovaj Labud – izgleda li mrtav, sve dok njegova Snaga nije spoznata? Neki su ga uporedili sa Svetom Reči; Velikom Reči AUM. Jer je zapisano: AUM je hijeroglif Večnog. A je početno slovo, U njegova sredina, a M kraj. Zajedno tvore jednu Reč ili Trojstvo, ukazujući da Stvarnost mora biti posmatrana kao da je trostruke prirode. Rođenje, Život i Smrt, ne slede jedno drugo, već jesu jedno." Lažna priroda Vremena i Prostora, koji su samo modeli našeg konačnog uma, opisani su vrlo jasno od Sidneya Kleina u njegovoj izvrsnoj knjizi "Nauka i Večno" ali to nije nikakva nova ideja. Postignuće Ekstaze je dokazano inicijatima bilo koje zemlje, da postoji stanje svesti u kojem su i vreme i prostor isključeni – makar privremeno – istovremeno ograničenja "ličnog ega" nas više ne opsedaju. U onoj Svetoj Knjizi znanoj kao Liber LXV, Poglavlje II, Stihovi 17-25, čitamo: 17. Takođe i Sveti izađe pred mene, te ugledah belog labuda kako plovi plavetnilom.
18. Među njegovim krilima sam sedeo i eoni prohujaše.
19. I tako, labud je leteo i spuštao se i uzletao, pa ipak ne dospesmo nigde.
20. Mali ludi dečak, što je putovao sa mnom, obrati se labudu i reče:
21. Ko si ti, koji ploviš i letiš i spuštaš se i dižeš uprazno? Vidi, mnogi eoni su prošli; odakle dolaziš? Kuda misliš poći?
22. I smejući se, ja ga ukorih, govoreći: Niotkuda! Nikuda!
23. A pošto je labud ćutao, on uzvrati: Tada, ako nema cilja, čemu ovo večito putovanje?
24. I ja naslonih svoju glavu na Glavu Labuda i nasmejah se, govoreći: Zar nije neizreciva radost u ovom besciljnom letu? Zar onaj koji želi postići neki cilj nije zabrinut i nestrpljiv?
25. A labud je i dalje ćutao. Ah! ali mi plovimo beskrajnim Ponorom. Radost! Radost! Beli labude, nosi me uvek uvis među svojim krilima!
|
Postoji mnogo toga što Parzival mora da uradi pre prihvatanja olakšanja: on mora da dovrši misiju, na zemlji, mada to još uvek ne zna.
Upotrebom ovih primera, možemo početi da shvatamo šta se dalje desilo. Novo "kretanje bez pokreta" u delu sa Parzivalom i Gurnemanzom je sada simbolizovano okretanjem SCENE u Drami, na početku gotovo nevidljivo, s leva na desno. Šuma – u kojoj se dešava prva Scena – nestaje; otvaraju se vrata u stenovitim liticama i skrivaju njih dvoje; potom ih ponovo vidimo pred nakošenim prolazima u koje izgleda da ulaze. Na kraju stižu u veliku dvoranu, koja se gubi u visini plafona, odakle stiže svetlo. Sa visina stiže rastući zvuk hora.
Ponovo možemo pronaći direktnu vezu sa Istočnim Tehnikama, koje je opisala Madame Blavatsky u "Glasu Tišine". Ona piše:
Ne možeš putovati Stazom, dok ne postaneš sama Staza.
Nadalje, u Liber CCCXXXIII Fratera Perduraba, čitamo O Ti, koji stupaš na Stazu, lažna je Sablast koju tražiš. Kada to shvatiš, spoznaćeš svu gorčinu, sa zubima zarivenim u sodomsku Jabuku. Tako si bio mamljen duž Te Staze, čiji bi te užas inače oterao.
O Ti, koji grabiš sredinom Staze, nijedna ti se sablast ne ruga. Jer ti koračaš radi koračanja. Tako si mamljen duž Staze, čija bi te fascinacija inače oterala.
O Ti, koji ideš prema kraju Staze, nema više napora. Sve brže i brže padaš; tvoj umor se promenio u Neizreciv Odmor.
Jer nisi Ti na Stazi: Ti si postao Staza.
|
I svi moraju da nauče da putuju po ovoj Stazi, svi moraju prevazići svoje prepreke, razotkriti vlastite iluzije. Ipak, uvek postoji mogućnost da nam drugi pomognu da to uradimo, kao u slučaju Parzivala vođenog od Gurnemanza, koji je već prošao tim Putem, mi takođe možemo biti vođeni istinskom Stazom i naučeni da izbegnemo mnoge lažne stranputice, koje bi mogle da nas iskušavaju u našoj potrazi za hramom Svetog Grala. Ustvari, ako je naš trening bio ispravan, a naša težnja ostane čista, neizbežno moramo stići na kraj tog Puta; često se može učiniti da smo to uradili u treptaju oka, kada smo to najmanje očekivali.
Trebalo bi da zapamtimo da je svaka tačka ove Drame krajnje simbolična. Učenik može uspostaviti sopstveno objašnjenje prolaza koji otvara Hram Grala. Na dolasku ne možemo učiniti ništa bolje, negoli slušati savete Gurnemanza Parzivalu, koji u međuvremenu stoji vezan Željom prema onome što promatra:
Postani sada bistre glave i pusti me da vidim, Ako si Luda i čist, Koju mudrost možeš osigurati.
I ova MUDROST Parzivala čini na pravi način sigurnim, ali tek nakon što je prošao kroz mnoga iskušenja! Jer MUDROST je SVETO KOPLJE, odavno izgubljeno za vitezove Grala, ali možda ponovo nađeno kroz Čistu Ludu.
U međuvremenu, tokom Svetkovine Grala, Parzival stoji mirno i opčarano poput grubog gorštaka. On vidi razotkriveni PEHAR Grala, svedok je ceremonije Družbenika Grala i postiže određeno unutrašnje RAZUMEVANJE, koje nadilazi znanje. Jer PEHAR jeste RAZUMEVANJE, mada je na ovoj tački ono odvojeno od VOLJE ili MUDROSTI, Svetog Koplja, koje je jedino sposobno da ga savršeno osvetli.
Sada može biti izrečena reč koja se tiče prirode "Čiste Lude"; a s obzirom da je ovaj Ritual jedinstven za sva vremena, vratićemo se pre Hrišćanske Ere (kojoj je Misterija Grala uobičajeno naročito pridodata), nazad do Drevne Kine, gde Lao Tze daje siguran ključ svedočanstvu te Svete Sage. Put Taoa – Wu Wei – ostvarenje svih stvari radeći Ništa, je tačno jednako "Stazi" koju opisujem. Lao Tze kaže: | "Većina ljudi izgleda veselo i zadovoljno kao da prisustvuju velikoj proslavi, kao da su se popeli na toranj u proleće. Jedino ja izgledam ravnodušno i nepokretno, moje želje kao da ne daju nikakvog znaka svoga prisustva. Ja sam poput deteta, koje se još nije nasmešilo. Izgledam potišteno i napušteno, kao da nemam svoga doma. Većina ljudi ima dovoljno i uštedi. Jedino ja izgledam kao da sam sve izgubio. Moj um je um glupana; ja sam u haosu. Obični ljudi izgledaju bistro i inteligentno, jedino ja izgledam neuko. Oni gledaju, shvatajući razlike, jedino sam ja otupeo i zbunjen. Izgledam kao da sam nošen uokolo po moru, plutajući bez mesta odmora. Svi ljudi imaju polja interesa, jedino ja izgledam nesposobno i nedoraslo, poput grubog gorštaka. Stoga sam JEDINO JA RAZLIČIT od drugih ljudi, ali ja cenim Majku Hraniteljicu (Veliki Tao)." |
Stoga, mi vidimo da ova Luda nije obična vrsta bedaste i zbrčkane osobe, što je uobičajeno tumačenje. U njegovoj Ludosti mi pronalazimo njegovu različitost od bližnjih; jer, uistinu, to je Božansko Ludilo Ekstaze, koje oslobađa od sve patnje. To je "ono što preostaje", nakon što su patnje i sene koje prolaze i nestaju napustile naše biće. Tada je Postojanje prepoznato kao Čista Radost.
Ali, Razumevanje bez Mudrosti je Čista Tama i u ovom stanju Gurnemanz otkriva Parzivala na kraju Ceremonije. Ovo je tama koju čak ni Gurnemanz nije u stanju da pojmi, jer on kaže:
Zašto stojiš ovde? Razumeš li to što vidiš?
Nakon što Parzival lagano zatrese glavom; on nastavlja:
Tada ti nisi ništa osim lude!
I gurnuvši Parzivala kroz malena vrata on vikne gnevno:
Odlazi, idi na put
I iskoristi moj savet:
Ostavi naše labudove zbog budućnosti same
I potraži sebi gusana, gusku.
I tako se desilo da se Parzival sam uputio u Svetu Potragu. Tačka II
Iskušavanje Parzivala"Za čistu volju, neoslabljenu svrhom, oslobođenu strasti za rezultatom, svaki put je savršen." - Liber Al Vel Legis Poslednja scena prvog dela ove drame omogućila nam je da vidimo nešto od prirode "Srca" ili Hrama Vitezova Grala. Mi smo sada prebačeni u "Glavnu Kulu" Klingsorove Tvrđave, kako bi osetili odsjaj Srca Crnog Magičara. Klingsor predstavlja onoga koji je "zatvorio sebe", koji teži da zadrži sopstvenu ličnost, on poseduje KOPLJE ili Božansku Volju da se upotrebi, ako je moguće, u lične svrhe.
Čoveku je data određena sloboda volje, kako bi na taj način razvio osećaj Slobode i tako voljno ujedinio sebe sa Božanskom Voljom ili Istinskom Svrhom svog Bića. Ako on pogreši pokušavajući da preobrati ovaj proces, okrećući Božansku Volju za obične, lične ciljeve, bez sumnje mora pasti. On stoga odvaja sebe od Univerzalne Struje i polako, ali sigurno, raspada se, dok napokon nije izgubljen u Bezdanu.
Na neko vreme, ipak, poput Klingsorovog slučaja, može izgledati kao da koristi lažnu moć iskorišćavajući iluzije drugih. Jer, on igra na njihovu emocionalnu prirodu, koja teži, ako je nekontrolisana, da zamagli um, tako sprečavajući Istinsko Sunce Bića da osvetli njihovu Stazu.
Proklinjući samog sebe, jedina želja takvog bića je da uzrokuje opštu propast i pad drugih, kako bi ta užasna samoća koju on – mada lažno – smatra svojom sudbinom, bila premošćena prisustvom njegovih žrtvi.
Klingsor se, ipak, još uvek nada da će uhvatiti Sveti PEHAR – koji je ostao u vlasništvu Vitezova Grala – jer ovo je Pehar RAZUMEVANJA, pomoću kojeg može da otkrije način da obrne svoju sudbinu i da ima koristi od njegovog sadržaja, Božanske Supstance, koja je sposobna za krajnji preobražaj, kada je ujedinjena s Kopljem ili VOLJOM.
Čak i bez ovih savršenih sredstava preobražaja, on još uvek ima određenu moć nad Astralnim Svetom, koji je, budući da je vrlo plastične prirode, sposoban da transformiše zavodljive ili strašne slike, već prema efektu koji treba proizvesti nad njegovim žrtvama.
Aspirant je bio upozoren na iluzornu prirodu Astralnog Plana u "Glasu Tišine", koji sadrži instrukcije za one koji ignorišu opasnosti nižih Siddhija (magičkih Moći).
Ponovo ćemo govoriti o ovim instrukcijama na odgovarajućem mestu.
U međuvremenu, kada se Čin otvori, otkrivamo Klingsora kako sedi pred svojim magičkim ogledalom u Kuli svoga Dvorca. On je okružen instrumentima svoje veštine, jednako kompleksnim, koliko su istinska oružja jednostavna.
On je, očigledno, svestan Parzivalovog dolaska – Bezazlene Lude – i shvata da je ovaj pretnja njegovoj moći, budući da ta moć zavisi od prevare. Postavlja se pitanje je li ova Luda zaista toliko Čista, da bi bila iskušavana suptilnim laskanjem njegove magičke umetnosti.
Kundry – Žena – sposobna da uzdigne čoveka do visina ili da ga odvuče do najvećih dubina, najbolji je instrument koji mu se nalazi pri ruci. Ona – Animalna Duša Sveta – dok je vođena nižom voljom ili intelektom – nema u sebi samo mogućnosti iskupljenja, već i zauzimanja svog mesta na Prestolu Majke, ako je dovedena do Razumevanja Više Volje i Mudrosti Oca Svega.
Sa druge strane, ako je pod uticajem niže volje, dozvoljeno joj je da odvoji čoveka od njegove Istinske Volje (koja je jedno sa Sudbinom i Voljom Boga, a koja ga jedina može voditi na njegovoj istinskoj putanji). Ona ga uništava, istovremeno gubeći vlastite šanse za iskupljenje. On je tada osuđen da luta stazama iluzije, nemajući nikakvog razumevanja istinske Svrhe svog Bića ili pak njenog.
Klingsor žestoko nameće moć Kundry kad god ona dopusti sebi da zaspi, mada je prilična količina vremena u toku njenih budnih sati posvećena službi Vitezova Grala. Mnoge od ovih je ona ranila bivajući pod činima Klingsora. Ona to često želi da popravi, ali je njeno srce rascepljeno između te vrste aktivnosti i žudnje za povodom.
Kad god potone nazad u lenjost Nezainteresovanosti ili, po Hindu terminu, Tamas Gunu, ona je podložna Kingsorovoj veštini, jer on je stvaralac Iluzija kroz Učenje ili kroz Moći uma, princip znan kao Rajas. Sredstvima mentalne moći za mnoga lažna iskazivanja se može reći da su prirode Ljubavi, koja, kada se pogrešno upotrebljava, postaje uništavalačka, umesto Stvaralačka i konstruktivna.
Parzival – Čista Luda – je u stanju spomenutom od Lao Tzea: "On žudi imati, a ipak ne daje nikakvu naznaku njihovog prisustva." Vrhovni test je da li će ih, kada prvi put iskrsnu, upotrebiti ispravno ili pogrešno. U tome su oboje, Amfortras i Klingsor pogrešili, mada na različite načine. Sada dolazi treći kandidat u obličju Parzivala i Klingsor se jako boji za nastavak vlastite moći.
On zna da će čak i Kundry biti oslobođena ako Parzival, odbijajući njene prednosti i ne prihvatajući ništa osim najvišeg, uzrokuje da ona na kraju Razume i tako postane oslobođena Klingsorovih iluzornih moći.
Klingsor prvo pali miris, koji je u istinskoj Magici simbol težnje nižeg prema višem. Ali, nema Lampe nad oltarom, a Lampa Simbolizuje Višu Težnju koja je izdignuta i ujedinjuje niže sa sobom. Sam insens proizvodi ništa više negoli maglene oblake koji predstavljaju Astralni Plan, a ovaj ravan, budući da je naročito pridodata Željama i Emocijama, najpogodnija je radu kojeg Klingsor želi da Kundry izvede. Njeno Astralno telo je ono nad kojim on ima najveći uticaj.
Način na koji je poziva vredan je naše pažnje: Ustani! Dođi do mene! Majstor te zove, ženo bez imena: Ona-Lucifer! Ružo Hada! Herod si ti. I šta drugo? Gundryggia tamo, Kundry ovde! Pristupi! Pristupi stoga, Kundry! Pred Majstorom se pojavi!
I sada se u dimu mirisa pojavljuje figura Kundry – njen Astralni oblik – delimično poslušna, delimično buntovnička spram volje Klingsora.
Treba ovde primetiti termin "Ruža Hada" jer je u određenom smislu Kundry ista ona Ruža vezana za Krst u Ceremoniji Ružinog Krsta. Krst Patnje bi trebalo posmatrati onako kako je predstavljen od Amfortrasa – i kako se može prikazati kabalistički – rana na njegovim grudima uzrokovana je Ružom, Kundry. Koplje i Pehar nose isti simbolizam, ali na Višem Planu.
U međuvremenu Kundry postepeno dolazi pod čini Klingsora, koji joj naređuje da upotrebi sve svoje lukavštine, kako bi u zamku uhvatila dolazećeg i pobedničkog Parzivala, "Koji nosi oklop Lude".
Klingsor, priznajući da ne može da zadrži Kundry, kune se da je može podvrći svojoj volji:
Jer se bez mene Tvoja moć ne može pokrenuti.
Kundry, smejući se oporo, odgovara neobično:
Ha! Ha! Kako si ti krepostan!
Ova primedba uzrokuje da Klingsor potone u mračno razmišljanje. On se priseća kako je on, takođe, jednom težio svetijem životu i služenju Grala. Ali, za razliku od Amfortrasa, koji je podlegao zavođenju on, misleći da izbegne istu sudbinu, upotrebio je svoju volju da iskuša nešto protiv Prirode i Boga; krajnje suzdržavanje vlastite prirode Ljubavi. Ovo je rezultiralo u nametnutoj kreposti, dajući mu moć da izbegne zavođenje, istina je – ali ga istovremeno odvajajući od bilo kakve mogućnosti oslobađanja.
Jer, čujmo njegove reči:
Najgroznija krutosti! Neukrotivi čeznutljivi jauku! Užasna žudnjo u meni jednom protegnuta, Koju sam gasio sa đavolskom upornošću; Rugaš mi se i smeješ, Ti vražja nevesto, posredstvom sebe? Imaj obzira!
Usprkos daljim pretnjama, Kundry još uvek govori da se neće poviti pred Klingsorovim zahtevima. Ipak, takva je ženska priroda, ona tiho nestaje, da bi se pripremila za ugošćavanje i iskušavanje Parzivala koji je, u najmanju ruku, živo i krepko ljudsko biće.
Klingsor je posmatrao Parzivalovo prilaženje svom magičkom dvorcu, naoružanog – kako se kaže – Mačem Nevinosti i zaštićenog Štitom Ludosti. Radije ću protumačiti ovaj Mač kao onaj Razuma, jer je Parzival naučio da u svojoj Ludosti razoruža i pobedi branitelje Klingsorovog Dvorca njihovim vlastitim oružjima.
Nema dublje rane od one zadate vlastitim oružjima okrenutim protiv nas; kako je to Amfortras otkrio u svojoj trajnoj boli i patnji.
Prilike koje smo ispustili, a imajući ih mogli i smeli poduzeti, i još ih možemo poduzeti, bole dublje od svog uzaludnog žaljenja za onim stvarima koje nismo mogli postići.
Ali, samo posedovanje najsvetijeg oružja – kao u slučaju Klingsora i Svetog Koplja – sa daljom mogućnošću njegove ispravne upotrebe je najgore od svega.
I tako mi nalazimo, kada Kundry "otide na posao", Klingsorovu Tvrđavu kako polagano tone i nestaje sa vidika. Istovremeno njegov "Vrt Žudnji" se uzdiže, a njegove prekrasne, ali lažne kreacije, "Cvetne Device" pojavljuju se pred našim zapanjenim očima.
Parzival, čije želje još uvek ne daju nikakve naznake svoje prisutnosti, već se pojavio na zidu vrta. Ono što vidi nije važno njegovoj glavnoj Nameri da vrati Sveto Koplje; ipak, on takođe stane ushićen.
Ovo se može smatrati Parzivalovim ulaskom u "Dvoranu Učenja" kako je nazvana kod Madame Blavatsky u "Glasu Tišine". Okrenimo se unazad na trenutak, želeći da postignemo jasniju ideju o kojem terminu se radi. U Poglavlju I, Stihovima 22-29* čitamo kako sledi:
22. Tri Dvorane, o umorni Hodočasniče, vode te kraju muka. Tri Dvorane, o pobedniče Mare, vodiće te kroz tri različita stanja u četvrto, a od tamo u Sedam Svetova, Svetove Večnog Počinka.
23. Ako želiš znati njihova imena, slušaj i upamti. Ime prve Dvorane je NEZNANJE – Avidya. To je dvorana u kojoj si ugledao svetlo, u kojoj živiš i u kojoj ćeš umreti.
[Neznanje korespondira sa Malkuthom i Nepheshom (animalnom dušom), Učenje sa Tipharethom i Ruachom (Razumom), a Znanje sa Binahom i Neshamahom (težnjom ili Božanskim Umom) – Fra. O.M.]
24. Ime druge je Dvorana UČENJA. U njoj tvoja duša susreće cveće života, ali ispod svakog cveta nalazi se sklupčana zmija.
25. Ime treće Dvorane je ZNANJE. Iznad nje se prostiru beskonačne vode AKSHARE, nepresušan izvor Sveznanja.
[Akshara je jednaka Velikom Moru Kabale. Ona je PEHAR GRALA, kao što je MUDROST KOPLJE.]
26. Ako želiš sigurno proći prvom Dvoranom, pazi da za svetlo Sunca Života ne uzmeš vatru bluda koja tamo blješti.
27. Ako želiš zdrav i spašen proći drugom dvoranom, ne zaustavljaj se da udahneš omamljujući miris njenog cveća.
28. MUDRACI se ne zadržavaju u osvežavajućim vrtovima čulnosti.
29. MUDRACI ne slušaju umiljate glasove iluzije.
|
Dovoljno je bilo navedeno da bi se prikazala izvanredna korespondencija između "Vrtne Scene" Parzivalove Drame sa Istočnim Učenjima i onima Svete Kabale. Jer, ova Drama nije subjekt Vremena ili Okolnosti.
Napustili smo zadivljenog Parzivala na zidu Klingsorovog Vrta. Potom pronalazimo "Cvetne Device" kako žale gubitak svojih ljubavnika – svojih zadovoljstava – ubijenih od Parzivala njegovim dolaskom do Dvorca i ulaskom u Vrt.
Cvetne Device se ipak lako uteše, nadajući se da ovde postoji sveže zadovoljstvo, jače i potentnije od onoga kojeg su izgubile. Onaj koji želi više tako zauzima mesto svih drugih.
U ovoj nadi su prepredene, jer – kao i u stvarnom životu – zadovoljstva s vremenom gube svoju potporu (posebno ako su iskorištavana) te, mada možemo tražiti jaču i intenzivniju vrstu zabave, naša moć da uživamo može otupeti i izgubiti se.
Slučaj o kojem govorimo je, na neki način, drugačiji. Ipak, Cvetne Device nalaze da moć uživanja nije s njima, jer Parzival – sa svojom Jedinstvenom Namerom – ne može biti bačen u stranu zbog nižih zadovoljstava.
I zašto bi, kada čekanjem može ostvariti Sve, umesto samo delimičnog užitka? Nije li već iskusio Višu Formu Ekstaze? Sada se postavlja pitanje da li je on razumeo da ovu Višu Ekstazu, sa njenom čistoćom i MIROM, treba ceniti više od OČIGLEDNE AKTIVNOSTI, koja je nižeg reda.
U višim oblicima Ekstaze karakterizovanim kvalitetom MIRNOĆE, AKTIVNOST je, ustvari, TOLIKO INTENZIVNA da izgleda kao da NESTAJE. Ali nastajući Užitak je u tom slučaju više pročišćeniji i stoga Snažniji, negoli Mir koji nadilazi svo razumevanje. Kundry može reći da je tako dugo tražila odmor ispod vibracije CRVENOG ZRAKA, dok je Parzival to pronašao iznad ULTRALJUBIČASTOG.
I tako, kada nakon toga Kundry upotrebi sav svoj šarm da iskuša Parzivala, ne uspeva. Njen zagrljaj budi vibracije CRVENOG ZRAKA u Parzivalovom srcu i u tome on prepoznaje, kroz saosećanje, uzrok Amfortrasove rane i u čemu je ovaj pogrešio. Jer, Amfortras je bio prisiljen da prihvati MANJE od onog za šta je PODESAN, vibraciju nižu od one kojoj je njegovo biće bilo sposobno da odgovori.
Jednom kada je tetiva Instrumenta ili Luka omlitavila, njegova moć je umanjena; jednom kada je Volja postala "volja", ona zahteva ponovno uključivanje u Božansku ili Višu Vibraciju, ali se ne može ponovo uključiti kada je sebe-volja zauzela mesto SEBE-VOLJE.
U tom slučaju, Sveto Koplje Volje i Mudrosti zamenjeno je Mačem Razuma. Ovaj Mač je istovremeno iskoristiv i neophodan, dok čovek ne stigne u posed Svetog Koplja ili postane svestan svoje Istinske Namere (kao što je Razum neophodan dok ne dosegnemo Mudrost i Razumevanje pomoću kojih direktno vidimo Istinu, bez neophodnosti zaključivanja i dedukcije) ali, jednom kada su više sposobnosti ostvarene i Viša Volja prepoznata kao istinska Moć vodilja naših života, naša Svrha mora biti održavana čistom i neokaljanom.
Ova misterija postaje jasna u Liber Al vel Legis: I-42, 43, 44, 45: Neka ta zajednica mnoštva bude vezana i odvratna. Tako i sve tvoje; ti nemaš prava osim da vršiš svoju volju. Čini to i niko ti neće reći ne. Za čistu volju, neoslabljenu svrhom, oslobođenu strasti za rezultatom, svaki put je savršen. Savršen i Savršen su jedan Savršen, a ne dva; ne, ništa su!
|
Tako mi počinjemo razumevati kako su Savršeni Pehar i Savršeno Koplje – Čisto Razumevanje i Mudrost – jedno; ne, ništa, budući da je svo "znanje" isključeno iz Savršene Ekstaze.
Parzival ne popušta sjaju vremena i okolnosti, jer on traži Večnu Stvarnost, uvek prisutnu Ovde i Sada. Šansa za ovlašni odsjaj ekstaze na fizičkoj ravni ga ne odvraća od njegove potrage za onim što je NEPREKIDNO, poput Tela Naše Gospe Nuit ili Zvezdanog Neba. Ali, za to vreme, budući da je ostavio iza sebe – u Hramu Grala – istinski Kalež Ekstaze, njegova prva dužnost je da potraži Sveto Koplje, jedini predmet pomoću kojeg Pehar može biti oživljen i prosvetljen.
Zahvaljujući Kundrynom uticaju, on dobija odsjaj svoje istinske svrhe, misiju Osloboditelja.
Shvativši uzrok rane Amfortrasa, on odlučuje da traži i zadobije sredstva pomoću kojih ovaj može biti izlečen. Ne može biti odvraćen od svojeg saosećajnog dela, jer uzalud Kundry pita:
Nije li moj poljubac ovo veliko znanje prenelo Tebi? Ako te u svoje ruke mogu uzeti, Tada te zasigurno Bog napravio. Oslobodi svet u tom slučaju, ako je to tvoj cilj; Stani poput Boga oslobođen; U ovom trenu dozvoli da iščezne s plamenom, Ostavi ranu neizlečenu.
Ali, Parzival je odlučan da prvo izleči Amfortrasovu ranu – Kralja Grala – te on nudi Kundry iskupljenje po ceni da mu ona pokaže stazu koja vodi nazad u Gralov Dvorac.
Ovo je možda izgledalo kao razuman put za Kundry. Ali, Zadatak Parzivala, ispravno izveden, pomoću čega on može postati MAJSTOR HRAMA, nije jednostavno ostvariti.
On mora, ustvari, po povratku u Hram da sa sobom dovede NEOFITA za ruku. On mora da dokaže svoju moć da uzdigne Palu Kći – ili Animalnu Dušu – do Prestola Majke, Razumevanja. Njegov zadatak je da vodi Kundry do Planine Spasa, a ne njen da mu pokaže put.
Osim toga, on još nije dobio način izlečenja rana Amfortrasovih. Samo sažaljenje zbog njegove patnje, samo shvatanje uzroka nevolje nije dovoljno. Kad bi se vratio u ovom odlučnom trenu, njegova bi misija bila neuspešna.
Ali, Kundry – baš kao prava žena – ne sledi stazu razuma, mada na kraju njena intuicija proizvodi prefinjenije cvetanje. Ipak, ona toga nije svesna, jer je intuicija zamagljena u njenom umu osećajnošću prirode. Ona shvata da je bila ismejana, da njene čari nisu uspele da odvrate Parzivala od svetih misterija, kao što je odvratila Amfortrasa. Jer, Parzival joj je rekao:
Bio ja večno proklet zajedno s tobom, Ako na jedan sat zaboravim Svoju svetu misiju U tvom zagrljaju! A ova pilula nije ugodna lepoj ženi!
Niti može apelovati na njegovo sažaljenje (mada u istini isprana "sažaljenjem osvetljena") kako bi ga skrenula sa njegove više svrhe; čak i ako je ovaj apel praćen obećanjem da će odmah videti Stazu do Grala, samo neka izgubi sat.
Uznemirena, Kundry vikne:
"Odlazi, odvratni bedniče." I zovući Klingsora (jedinog Majstora Volje kojeg poznaje) da osveti njenu grešku, ona istovremeno proklinje Parzivala i sve Staze kojima bi on mogao koračati, ako ga odvode od nje.
I ovde njena intuicija, koja je zaista neophodna njegovom Postignuću, stvarno donosi novi korak, na neobičan način. Parzival iznad svega mora da shvati Prirodu vlastite Istinske Volje. A Klingsor se u tom trenutku pojavio na zidu Dvorca; Device izlazeći iz Dvorca jure prema Kundry, dok Klingsor, otrovavši koplje, viče:
Odmah stani! Ja ću te prokleti pravim oružjem: Luda će nestati pomoću Majstorovog koplja!
Ništa nije uspelo, Klingsor pokušava da iskoristi Sveto Koplje. On baca svoju VOLJU na Parzivala, koji, bivajući savršeno receptivan prema Višoj Moći (bez obzira koji je agens iskorišten da je dovede) prima Koplje, ne u srce, već u ruku. Jer – kao u slučaju Više VOLJE u vreme otvaranja 1001 latice Lotosa, Istinskog Cveta Vrta – ono je viđeno kako nežno lebdi nad njegovom glavom, unutar njegovog dohvata i moći da razume.
I tako Parzival shvata svoju Istinsku Svrhu i vitla Svetim Kopljem u znak egzaltiranog zanosa, on tamo radi Znak Krsta. Ovaj znak simbolizuje onaj "Krst Elemenata" iz kojeg je Kreativni Svet proizašao pri rođenju zore Univerzuma.
Novi Svet je, kako to biva, otkriven kroz Parzivala i još jednom se za Sveti Duh može reći da lebdi nad Vodama Haosa. Jer, u ovom trenu, kao pri zemljotresu, Dvorac postaje ruševina; lažni Vrt nestaje, a device leže poput skvrčenog cveća rasutog uokolo na zemlji. Kundry tone sa krikom, a prema njoj se još jednom okreće – sa srušenog zida – odlazeći Parzival:
Ti znaš gde se jedino ponovo možemo sresti.
I, utisnuvši ove proročke reči, on nestaje među senkama. TAČKA IIIIskupljenje OslobodiocaHÖCHSTEN HEILES WUNDER! ERLÖSUNG DEM ERLÖSER!
Pre prelaska na završne scene ove Drame, neophodno je saznati ponešto o ovoj Velikoj Ceremoniji Inicijacije u stepen Majstora Hrama prema kojem ide Parzival. Ovo se znanje najlakše može sakupiti iz Zapisa samog Velikog Bratstva i iz stvarnih primera onih koji su prošli zavete koji tome vode.
Ozbiljan Student biće veoma zainteresovan da sazna koliko su neki pasusi, koje smo već citirali, te oni koje ćemo citirati, odgovarajući događajima Drame kako ju je predstavio Richard Wagner. Ali moramo se setiti da je Wagner i sam primio instrukcije o velikim Principima Svetog Reda od određenih Tajnih Vođa i ovo se ubraja u veliku harmoniju između njegovog Dela i onog ostalih članova Velikog Bratstva.
U Liber IV nalazimo ove reči:
"Majstor Hrama je prešao Ponor, ušao u Palatu Kraljeve Kćeri; on samo treba reći reč i sve se rastvara. Ali, umesto toga, nalazimo ga skrivenog na zemlji, negujući vrt.
Ta je misterija suviše složena da se objasni ovim fragmentima nečiste misli; to je prikladan predmet meditacije." |
Parzival ulazi u Ponor kada, odbacujući bilo kakva lična razmatranja i pokrenut Čistom Voljom oslobođenom žudnje za rezultatom, uništi Klingsorov Vrt i Utvrdjenje.
Cela ta struktura, izgrađena na Razumu je razmrskana i ništa osim gomile besmislica nije preostalo. Jer Parzival je otkrio Moć Reči pomoću koje Svemir nestaje u Vatri i Plamenu.
Ovo se stoga može posmatrati kao vrhovni terajući Ritual.
Ali proces Kreacije, Očuvanja i Uništenja je neprestan; stvari moraju biti uništene kako bi bile obnovljene. Iz gomile besmislica Horonzona (Klingsora) čovek odabira materijal za postajanje bogom ili za Novi Æon. Razumevanje je strukturalizacija znanja i podrazumeva koordinaciju.
Ali, u međuvremenu Parzival mora negovati vlastiti vrt, jer budući je ugledao “Lice Oca”, on je postao NEMO – Nijedan-Čovek. (Interesantno je primetiti da je Klingsor oslovio Kundry: “Bezimena Žena”, jer i ona, takođe, mora postići Razumevanje na kraju.)
Studija Libera CCCCXVIII, Aetir 13, nam daje dalje razumevanje ove misterije. Tamo čitamo: Ni jedan čovek ne vide lice mog Oca. I stoga se on, koji ga je video zove NEMO. I znaj da svaki čovek zvan NEMO ima vrt koji neguje. A svaki vrt što postoji i cveta sačinio je NEMO iz pustinje i zalevao vodama koje su nazvane smrt.
I ja mu kažem: U koju je svrhu pripremljen vrt?
A on reče: Prvo zbog lepote i radosti toga; a zatim zato što je pisano, “I Tetragramaton Elohim je zasadio vrt istočno od Edena.” I na kraju, zato što svaki cvet rađa devicu, no tu je i jedan cvet koji će roditi čoveka-dete. I njegovo će ime biti NEMO, kad ugleda lice mog Oca. I onaj što neguje vrt ne traži taj cvet koji će biti NEMO. On samo neguje vrt.
I rekoh: Ugodan je zaista ovaj vrt, laka je muka njegova negovanja i velika nagrada.
A on kaže: Misli o tome kako je NEMO video lice mog Oca. U njemu je samo Mir.
I rekoh: Jesu li svi vrtovi kao ovaj?
I on mahnu rukom, a u Vazduhu preko puta udoline se pojavilo koralno ostrvo, ružičasto, sa zelenim palmama i voćkama, usred plavetnila mora.
I on opet mahnu rukom, te se tu pojavila dolina zatvorena velikim snežnim planinama, u njoj su ugodne struje vode, navirući, široke reke i jezera prekrivena ljiljanima.
I on mahnu rukom opet, a tu je bila vizija, kao oaza u pustinji.
I on ponovno mahnu rukom, tu je mutan predeo sa sivim stenama i vresom i borovicom i paprati.
I mladić je izgleda pročitao moje misli, a one su, da bih voleo ostati u ovom vrtu i ne činiti ništa zauvek; jer mi govori: Dođi sa mnom, i pogledaj kako NEMO uzgaja svoj vrt.
I tako ulazimo u zemlju, a tu je prekriven lik, u potpunom mraku. No ipak je u njemu savršeno moguće videti, tako da nam ne promiču ni najmanji detalji. I na koren jednog cveta on sipa kiselinu, tako da se koren skvrči od muke. I sledeći on seče, a krik odatle kao da je krik mandragore, iščupane s korenjem. I sledeći on prži vatrom, a sledeći pak on premazuje uljem.
I ja kažem: Težak je rad, no zaista, velika je nagrada.
A mladić mi odgovara: On neće videti nagradu; on neguje vrt.
I rekoh: Što će mu onda doći?
A on kaže: To ne možeš znati, niti je to otkriveno slovima, koja su totemi zvezda, nego samo pomoću zvezda. |
U gornjem nalazimo tačnu paralelu sa Parzivalovim slučajem, jer on nalazi da:
“Blažene Vizije više nema i slave visine Najvišeg više nema. Nema više znanja. Nema više lepote. Jer ovo je Palata Razumevanja; i on je jedno sa Prvobitnim stvarima.”
On mora lutati po zemlji, negujući KORENJE cveća; nesvestan rezultata svojih napora, dok ne stigne vreme žetve onoga koji zauzima njegovo mesto.
Treći Čin otvara Područje Grala. Vidimo ugodni prolećni pejzaž i cvetne poljane u pozadini. Spreda je šuma koja se širi na desno i potok čiste vode. Nasuprot i poviše je tesna pustinjakova kućica uklesana u kamen. Rađa se Zora.
Sva ova blistava prolećna scena simbolizuje delo Parzivala, koji je radio u mraku mnoge godine. Ali Noć je gotovo pa prošla.
Gurnemanz, sada star i u odori jednostavnog pustinjaka, ipak još uvek ogrnut Plaštom Grala, sada je vidljiv. On čuje tihu žalopojku u kojoj raspoznaje Kundry, napola mrtvu, ali sada pravovernu u službi – našla je način da se vrati u Planinu Spasenja. Pomoću intuicije ona je vođena na svoj sastanak sa Parzivalom, čije posljednje riječi njoj upućene su bile:
Ti znaš gde se jedino ponovo možemo sresti. Gurnemanz je nalazi skrivenu u malom gustišu blizu potoka. Koliko dugo će ona tamo čekati, niko ne može reći, ali gustiš je prepun trnja.
Špijunirajući odozgo Gurnemanz krikne:
Ustani! Kundry, ustani! Zima je nestala, stiglo je Proleće! Uzdigni se, uzdigni prema Proleću!
Rezultati nevidljivog rada Parzivala na njenim “korenima” postaju očiti Gurnemanzu. Njen prvi poklik dok ustaje iz svoje mrtvačke ukočenosti je:
Služiti!
Ali Gurnemanz, zatresavši glavom odgovara:
Sada će tvoj rad biti svetlost! Mi ne šaljemo lutalice na dugo vremena: Lekovito bilje i trave svako mora naći za sebe: To naučimo u šumama od zveri.
Ali Kundry, u međuvremenu se osvrnuvši, primećuje pustinjakovu kolibu i ulazi unutra.
Gurnemanz, začuđen prinećuje koliko je različit njen korak i zahvaljuje nebesima što je bio sredstvo oživljavanja ovog “cveta”, koji je prethodno izgledao tako otrovno. Kundry se tiho vraća sa posudom za vodu koju odnosi do potoka i dok čeka da se ona napuni, pogleda prema šumi i prinećuje nepoznatog Viteza koji se približava iz daleka. Ona se okreće Gurnemanzu, koji, videvši istu figuru, napominje:
Ko dolazi preko posvećenog potoka? Za mračni rat odeven. Ni jedan od naše braće on nije.
Jer u ovom mrtvačkom pokrovu tame Parzival – jer to je on – nije prepoznat čak ni od Gurnemanza, družbenika Grala. Nije iznenađujuće da ga tokom njegovih lutanja oni manje prosvetljeni nisu u stanju prepoznati.
On polagano ulazi, odeven od glave do pete u čisti crni oklop; noseći, put gore, Sveto Koplje, naoružan mačem i štitom. On izgleda sanjivo i kolebljiv, te seda na malu uzvisinu pokraj potoka.
Gurnemanz, nakon što ga je promatrao neko vrijeme, videvši da je tih, prilazi i napominje:
Pozdrav tebi moj prijatelju! Da li si zalutao i mogu li te uputiti?
U odgovor Parzival lagano zatrese glavom, ali ostaje tih. Dalje zapitkivanje mami iz njega isti tihi odgovor; zar nije pisano da je RAZUMEVANJE Čista Tišina i Čista Tama.
Ali kraj ovog perioda tišine i tame je došao. NEMO razdoblje u “Gradu Piramida” traje dok se ne ustupi mesto drugom.
Parzival ustaje i udara zemlju svojim Kopljem usmerenim put gore. Time, tako izgleda, povezuje Nebo i Zemlju. Nakon toga se polagano oslobađa crnog oklopa. Prvo položi svoj Mač (moć Razuma i analize) i Štit (teška Karma Sveta – njegov Pentakl). Otvarajući svoj Oklop (koji ga je, bivajući simbol Pehara, držao u tami), On ga uklanja; time dozvoljavajući Vinu Sunca da se spusti na njegovu glavu.
On tada klekne u tihoj molitvi pred Kopljem, tražeći svesnost i prosvetljeno jedinstvo sa Voljom Svemira. Prethodno je bio vođen tom Voljom, ali je ostao neko vreme nesvestan Njegove putanje, on sada teži kompletnije sudelovati u Velikoj Svrsi.
Bivajući tako zaokupljen svetom meditacijom, raspoznat je i od Gurnemanza i od Kundry. Oni takođe shvataju da je zadobio Sveto Koplje, tako dugo izgubljeno Vitezovima Grala.
Kundry okreće svoje lice, dok Gurnemanz, obuzet emocijama, vikne:
Oh! najsvetiji dan. U kome se moja sretna duša probudila!
Tada, ustajući, Parzival ih prepoznaje i oni izmenjuju pozdrave. Jedva da može poverovati kako ga je njegov put kroz grešku i patnju još jednom doveo do svete tačke. Jer sve izgleda drugačije.
Njegova jedina želja je naći Amfortasa, čija rana je tako dugo budila njegovu Samilost i Sažaljenje, te on smatra svojom misijom da je isceli. Ovo se može postići samo na jedan način, pomoću Svetog Koplja kojim je rana načinjena.
I sve dok je Parzival – sa ovom velikom namerom na umu – svesno tražio povratak na Planinu Spasenja, staza do nje mu je bila zaprečema i on je nasumice lutao, kao da je:
Zauvek ometen kletvom: Nebrojene katastrofe, Bitke i sukobi Odvukli su me daleko od staze; Mada sam to znao, kako mi se čini. Jer Staza do Ekstaze je iznad misli i kada se Ekstaza vrati, to je poput Milosti, pre nego li rezultat naših svesnih napora. Ipak, to je nagrada naših “lutanja”, ako je Aspiracija celo vreme bila održana savršeno čistom.
Sveto Koplje – Istinska Volja – ne sme biti upotrebljeno osim za najuzvišenije ciljeve; i ti ciljevi ne postaju očiti svesnom umu, dok nisu prošli mnogi dani prije no što su ga prvi put dohvatili i zavladali, uništavajući iluziju.
Parzival:
Tada me beznadni očaj obuzeo, Kako bi održao svetu Stvar sigurnu. U njeno ime, zbog njene sigurnosti, Zadobio sam iz svakog oružja ranu;Jer bilo je zabranjeno Da ga nosim u bitci: Neoskvrnjenog sam ga uvek uz sebe nosio, I sada ga kući vraćam. Ovo je ono što blistajući te ovde pozdravlja, – Gralovo najsvetije koplje. I tada Parzival saznaje od Gurnemanza da je na samom kraju svoje Potrage, jer se već nalazi unutar Područja Grala. Takođe saznaje o mukama koje je pretrpeo Amfortas tokom njegovog odsustva, te kako su Vitezovi bili rasterani, jer se Amfortas više nije usuđivao skinuti veo sa Svetog Pehara. Kako je Titurel, Otac i Osnivač Reda, umro – kao svaki drugi čovek – budući da više nije mogao primiti okrepljujuće zrake Grala.
Stoga Parzival, sa velikom žalošću, oplakuje svoja budalasta lutanja, koja izgleda da su izazvala tako katastrofalne rezultate, zbog njegovog odlaganja povratka na Monsalvat tokom misije milosti.
Ali stvari nisu mogle teći drugačije. On bi se trebao setiti kako je NEMO negovao svoj vrt, a određeno korenje se bolom savijalo pod kiselinom ili nožem, dok je drugo cvetalo zahvaljujući upotrebi ulja.
Da njegovo Razumevanje nije bilo Savršena Tama, njegov svesni um ne bi mu dozvolio da kompletira Delo. Ali takva je Misterija Iskupljenja, da ove stvari moraju biti u redu, kako bi završni rezultat bio savršen.
Žalost i patnja su veliki učitelji, a Majstori, nemajući ličnih ciljeva, često su Instrumenti pomoću kojih nas stiže naša Karma. Kako je naglašeno u Liber IV:
"Kontemplacija Univerzuma najpre mora biti čista patnja. Ta je činjenica odgovorna za većinu filosofskih spekulacija. Srednjovjekovni filosofi beznadno su zastranili, jer je njihova teologija trebala referencu svih stvari po standardima čovekovog blagostanja***I tako opet nalazimo da se Ego-ideju mora nemilosrdno iskoreniti pre nego se može postići Razumevanje. Postoji prirodna kontradikcija između tog stava i onog Majstora Hrama. Što može biti sebičnije od tumačenja svega kao odnosa Boga s dušom? No, Bog je sve, a ne samo deo; i svaki “odnos” mora tako biti ekspanzija duše, uništenje njene odvojenosti. Svaki sunčev zrak rastvara cvet. Površina vode u Magičkom Peharu je beskrajna; ne postoji ni jedna tačka drugačija od druge tačke. Tako, na kraju, kako je štap vezanost i ograničenje, tako je pehar ekspanzija – u Beskraj. A to je opasnost Pehara, po nužnosti mora biti otvoren svemu, ali ipak, ako se bilo što stavi u njega što je izvan proporcija, neuravnoteženo ili nečisto, to nanosi bol. Ali – “Napokon Magička Volja se toliko identifikuje sa celokupnim čovekovim bićem da postaje nesvesna, te je njena silina jednako trajna poput gravitacije.”
|
Tako je Koplje – Magička Volja – dovela je Parzivala natrag do Grala.
Ali, nakon njegove duge Potrage, Parzival je slab i malodušan, pa ovo završno iskušenje – ideja da je nakon svega PROMAŠIO pri svojoj Potrazi – uzrokuje da bespomoćno potone pod travnatu humku.
Kundry je donela posudu s Vodom kako bi poprskala Parzivala, ali Gurnemanz, mičući je, kaže:
Ne tako! Sama sveta fontana Više odgovara kupanju našeg svetog hodočasnika.
I tako, uz obalu Svetog Potoka (Vode Velikog Mora - AKSHARA) oni skinuše štitnike sa njegovih potkolenica (dajući mu daljnju slobodu delovanja) i okupaše njegove noge (Simbol Razumevanja). Nakon toga oni skinuše njegov steznik (tako otkrivši njegovo Srce) i poprskaše ga svetom vodom.
Jer postoji Troje svedoka na Zemlji – Voda, Krv i Sveti Duh (Golubica) i onaj koji nadvlada će slobodno sudelovati u Vodama Života.
Tokom kontemplacije Kundrynog samonametnutog zadatka pranja Parzivalovih stopala, on pita nežno, ali klonulo:
"Hoću li direktno biti odvedena pred Amfortasa?"
Na to pitanje Gurnemanz, sav u poslu, odgovara:
Sasvim sigurno; tamo Dvor naš dolazak čeka.
On nadalje objašnjava da mada je bio pozivan na ovo Primanje, od Smrti Titurela, dugo negirana služba razotkrivanja Grala će se sada, po volji Amfortasa, još jednom izvesti.
Primetimo kako, očito slučajno – jer tako izgleda Uređenje Univerzalne Inicijacije Čovečanstva – sve su stvari pripremljene i izgleda kao da vode do tačke Krunisanja Ceremonije.
U međuvremenu, Parzival je seo, zagledavši se u očitu promenu kod Kundry, u njeno sada skromno ponašanje, toliko različito od njene prethodne perverznosti; dok Gurnemanz izvodi idući stepen u ceremoniji pročišćenja, prskajući Parzivalovu glavu vodom iz Svetog Izvora.
Nakon što je Pročišćenje završeno, sledi Posveta, iduća stepenica do Inicijacije. Vidimo Kundry kako uzima zlatnu bočicu iz svojih nedara i prosipa nešto njenog sadržaja na Parzivalove noge. Uzimajući bočicu, Parzival potom poziva Gurnemanza da mu namaže glavu istim tim Svetim Uljem; njegova čista vizija uzrokuje da napomene:
"Jer ja ću danas kraljem biti proglašen."
Ova izjava, koja je ništa manje do prorokovanje njegovog kompletnog postignuća, izvedena je jednostavno i prirodno, na detinji način.
Sada bi trebalo dati nekoliko napomena o prirodi Svetog Ulja, a s obzirom na izvor iz kojeg dolazi. Liber IV će nam ponovo dati ključ, jer tamo čitamo:
"Sveto Ulje je Aspiracija Magičara; to je ono što ga posvećuje izvršenju Velikog Dela…
***Nije to Volja Magičara, želja nižeg da se dosegne više; već je to iskra višeg u Magičaru koja želi ujediniti donje sa sobom."
|
Ulje na ovoj tački služi dvostrukoj svrsi, jer ono predstavlja istovremeno buđenje Istinskog Jastva Kundry i želje za oslobođenjem.
Ovo Više ja je predstavljeno Parzivalom i Kundryno posvećenje Parzivala je čin koji omogućuje njegovo oslobađanje nje.
Ponovo:
"To je ulje sastavljeno od četiri supstance. Osnova svega je maslinovo ulje. Maslina je, tradicionalno, dar Minerve, Mudrost Božja, Logos. U njemu su rastvorena tri druga ulja: ulje mirte, ulje cimeta, ulje galangala. Mirta se pripisuje Binahu, Velikoj Majci, koja je, kako razumevanje Maga, tako i tuga i sažaljenje koje proizlazi iz kontempliranja Univerzuma. Cimet predstavlja Tiphareth, Sunce-Sina, u kojem su Slava i Patnja identični. Galangal predstavlja i Kether i Malkuth, Prvo i Poslednje, Jedno i Mnogo, jer u tom Ulju oni su Jedno. Ta ulja uzeta zajedno predstavljaju celo Drvo Života. Deset Sephirota pomešani u savršeno zlato. Ovo će postati jasnije kada se cela Drama promotri s kabalističke tačke gledišta u sledećem Poglavlju. Ponovo: To savršeno Ulje je jako prodorno i fino. Postupno će se ono raširiti, kao blistava opna, iznad svakog objekta u Hramu."
|
"Bočica koja sadrži Ulje mora biti od čistog kvarca (Čisti Kvarc je dodljen Malkuthu – Paloj Kćeri, ali u ovom slučaju Zlatna bočica predstavlja Grudi, Sunce ili Sinovu Sferu Tipharetha ili Više Jastvo, čiji je uticaj osetila Kundry), a neki magičari izradili su je u obliku ženske dojke, jer je to prava hrana svega što živi. Radi toga je takođe bivala pravljena od sedefa i zatvarana rubinom."
|
U vezi sa ovim trebali bi primetiti da je Kundry izvukla zlatnu bočicu iz svojih grudi, jer je svaki detalj ove Drame simboličan.
Sledeće, Parzival vrlo tiho grabi određenu količinu svete vode iz potoka i prska Kundrynu glavu dok ona kleči – govoreći:
Prvo ispunjavam moju dužnost, stoga: Budi ti krštena, I veruj u Osloboditelja!
Na to Kundry pogne svoju glavu i počinje gorko plakati.
Ovo je prvi put da je Kundry bila istinski voljna primiti višu pomoć. Ona je mnogo toga uradila, u skladu sa vlastitim predstavama o službi, ali sada će biti dovedena do Razumevanja na koji način najbolje može Služiti; jer istinsko Majstorstvo podrazumeva istinsko Služenje.
Trebali bi takođe da primetimo delovanje Svetog Ulja na Parzivala. On se okreće oko sebe i korača u nežnom zanosu šumama i livadama; koje predstavljaju njegov Vrt, kako je pre objašnjeno. Postepeno, on primećuje rezultate Dela kojeg je provodio u tišini i tami. Njegovo pamćenje se budi i on mrmlja:
Čarobnim li se livada i polja čine danas! Mnoge sam magične cvetove video, Koji su me težili zapetljati svojim otrovnim viticama; Ali nisu bili tako slatki kao ovi, Te hvataljke se rasprskavaju cvetajući, Njihovi mirisi prizivaju moje detinjstvo I govore mi ljubavnim poverenjem.
Gurnemanz pokušavajući to objasniti, kaže: Ovo je čarolija velikog Petka, moj gospodaru! Na to Parzival, sećajući se Tame samožrtvovanja, a još uvek ne razumevajući puno značenje, odgovara:
"Jao, tog dana agonije! Izgleda da sve što raste, Što diše i živi i ponovo živi Može jedino žaliti i patiti?"
Ali Gurnemanz nastavlja:
Ti vidiš da to nije tako.
Stoga što:
"Tužne pokajničke suze grešnika su ovde svetom kišom posule polje i ravnicu, te učinile da zablistaju lepotom. Sva zemaljska bića u užitku pred Osloboditeljevim tragom sjajnim podižu svoje molitve dužnosti. Kada Ga vide na Krstu, oni nemaju moći; i stoga se smeju oslobođenom čoveku, koji, osećajući se slobodnim, u grozoti ne više prikrivenom, kroz Božansku žrtvu ljubavi postane čist i nevin. A sada, svaki poljski cvet i list primećuje da smrtno stopalo danas treba nešto što nije strašno; jer kao što je Gospoda u žalosti čovek poštedio i u njegovoj milosti za njega iskrvario, svi ljudi će zadržati sa pobožnom brigom današnji nežan korak. Tako prolazeći, Priroda izvinjavajuća sada se budi u danu svoje Nevinosti."
Tokom ovog govora, Kundry je gledala Parzivala vlažnim očima i molećljivo, a on, sada u potpunosti ostvarivši rezultate svojeg delovanja (jer tačno je Podne) napominje:
Video sam propast onih koji mi se podrugljivo rugaju: Ne traže li sada oni moj oprost? Poput blagoslovljene svete, Rose suza od tebe također pada? Ti plačeš – vidim! Pejzaž blista.
I on je ljubi nežno između obrva. Ovde “rosa čiste ljubavi” počinje svoje čudesno delovanje, koje sve dovodi do savršenstva. O ovome je napisano u Liber IV:
"Postoji, međutim, univerzalni rastvarač i uskladitelj, izvesna rosa koja je tako čista da jedna kap ubačena u vodu Pehara dovodi dosadašnju sve do savršenstva.
"Ta se rosa zove Ljubav. Baš kao u slučaju ljudske ljubavi, ceo Univerzum izgleda savršen čoveku koji je pod njenom kontrolom, a jednako je i daleko više, s Božanskom Ljubavi o kojoj se ovde govori.
"Jer ljudska ljubav je uzbuđenje, a ne smirenje uma; i kako je vezana za pojedinca, vodi na kraju samo do veće neprilike.
"Naprotiv, Božanska Ljubav nije vezana ni za kakav simbol.
Gnuša se ograničenja, bilo u intenzitetu ili obimu." |
Ovde dobijamo ključ grešaka i Klingsora i Amfortasa; zajedno sa istinskim rešenjima problema, kako je to Parzivalu uspelo. Jer ova Ljubav vodi do EKSTAZE, kako nam sama drama pokazuje.
PODNE je, te baš kao što je Sunce tada u snazi i punoj lepoti, tako nalazimo da su Parzivala njegova putovanja dovela do upotpunjenja kruga njegovih traganja, a u drugom trenu, Planina Spasenja, poput velikog Rubinovog Dragulja stoji na Zlatnom Prstenu, još jednom zasjavši. U međuvremenu, Gurnemanz i Kundry pokrivaju Parzivala Gralovim Plaštom i on, svečano uzimajući Sveto Koplje i sa Kundry na svojoj strani, spreman je slediti Gurnemanza.
Sada, kao da dokazuje teoriju da je Parzival upotpunio Krug, scena se još jednom automatski menja, ali ovog puta sa desna na levo. Setimo se da se kod prethodnog slučaja, kada je Parzival po prvi put ušao u Gralov Hram, to desilo u suprotnom smeru. Prolazi kroz koje idu su jednaki, ali obrnuti.
I ovog puta svi troje ih prelaze zajedno, kao da simbolišu Sveto Trojstvo, upotpunjenje koje bi se sada trebalo desiti.
Kao i pre, čuje se zvonjava zvona. (Iskušenik će primetiti slične zvuke dok ulazi u Višu Svest. Oni se ponekad nazivaju “Glas Nada”.)
Još jednom su Vreme i Prostor Jedno i pojavljuje se Slika Sveprisutnog Sada i Ovde.
Nalazimo Rođenje, Smrt, Život, Žalost, Godine i Mladost pomešane zajedno u Harmoniji, Radosti i Lepoti. Neizmerni Hram Svetog Duha – čija dužina je od Severa do Juga, njegova širina od Istoka do Zapada i njegova Visina od Ponora do Ponora, a koji je takođe TELO ČOVEKA – je otvoren našem pogledu.
Na početku postoji samo slabašno svetlo. Vrata se otvaraju sa obe strane i Vitezovi donose Titurelov leš u Kovčegu i Amfortasovo ranjeno telo na nosiljci. Nosiljka je uspravljena u središtu Dvorane, a otpozadi je prestolje sa ležaljkom, gdje je seo Amfortas.
Sada dolazi povorka Vitezova noseći Sveti Gral preko natkriljenog Svetišta, gdje je smešten kao ranije.
Nesvesni dolaska Pobedničkog Parzivala, Vitezovi žamore zbog smrti Titurela, poštovanog osnivača Reda. Za njegovu je smrt Amfortas izgleda makar delimično odgovoran, budući da nije uspeo toliko dugo obaviti svoju službu razotkrivanja Grala. Ipak je on, izgubivši Sveto Koplje – Višu Volju – poverenu mu od njegovog Oca i pronašavši ljudsku volju do kraja nesposobnu da zauzme Njegovo mesto, uspeo u međuvremenu propatiti grozne patnje zbog svoje nesposobnosti da ispuni vlastitu istinsku Svrhu.
Vitezovi, u očajanju, tiskaju se oko Amfortasa i zahtevaju da on – smesta – razotkrije svetište i obavi svoju službu. Na to, Amfortas u EKSTAZI STRAHA, ustaje i baca se među Vitezove – koji se povlače – dok on uzvikuje: Ne! Više ne! Ha! Već smrt kruži oko mene, A hoću li se ipak ponovo vratiti životu? Ludost! Što meni život još značiti može? Radije, zapovedam vam, ubijte me!
Jer takva je Ekstaza Dodira Smrti, Blizanca Ljubavi.
(On kida svoju odoru.)
Gledajte me! – otvorenu ranu gledajte! Tu je moj otrov – u kruženju moje krvi. Uzmite svoja oružja! Zabodite oštrice svojih mačeva Duboko – duboko u mene, do balčaka! Ustajte, vi heroji! Ubijte istovremeno grešnika i njegovu bol: Gralov užitak ćete tada povratiti! Ali nema SMRTI u Dvorani Ekstaze. Rođenje, Život, Smrt ne idu jedno za drugim, već su Jedno, jer su Vreme i Prostor Jedno.
I tako, u trenutku Amfortasove najveće Agonije, Parzival, Moć Izbavljenja, ulazi neviđen i neočekivan.
Velika je istina u staroj izreci: “Neočekivano će se zasigurno desiti” i ovo se sve jasnije i jasnije shvata dok idemo istinskom Stazom. Prava Ekstaza dolazi u trenutku kada sve izgleda izgubljeno, jer delomično i prolazno mora nestati i izgubiti se, kako bi se stvarno pojavilo.
Svakoj pojedinačnoj stvari, postignuće prvo i najviše znači uništenje individualnosti.
Svaka naša ideja mora biti napravljena tako da se da Voljenom, tako da možda možemo predati Sebe Voljenom, kada dođe naš red.
– Liber IV
Iznenada se začuo glas Parzivala:
Jedno oružje samo služi: Ono koje je udarilo Može umiriti tvoju ranu.
Obraz Amfortasa, nakon što je čuo ove reči, odražava SVETO USHIĆENJE. On posrće u Ekstazi, dok ga Gurnemanz nježno pridržava.
Parzival:
Budi celokupan, neokaljan i odrešen! Jer ja sada vladam na tvom mestu.
Istinska Volja nepokolebljivo zauzima svoje pravo mesto, a kako je ta Volja jedno s VOLJOM UNIVERZUMA, Amfortas to bez odlaganja prihvata.
Parzival:
O, blažene bile tvoje patnje, jer Žalosti velika moć I Znanja najčišća Snaga, Oni naučiše bojažljivu Ludu.
Sveto Koplje se još jednom u ovome vidi.
I dok svi zure u oduševljenju prema Koplju koje Parzival uzdiže visoko, on nastavlja, inspirisan, dok promatra njegov Vrh:
O moćno čudo sjaja! Ti me nauči kako da tvoju ranu izlečim. Sa svetom krvlju gledajte ga prelivenog, Kako žudi pridružiti se fontani bljeskavoj, Čija čista struja u Gralu kola! Neka ne bude više skriven taj oblik božanski; Razotkrijte Gral! Otvorite Svetište!
Tako je, a ne drugačije, došao Parzival na svoje. Hram Kaleža Ekstaze njemu je sada Palata Kraljeve Kćeri. Jer napisano je: “Kada to uništi Univerzum, tada možeš ući u Palatu Kraljice, moje Kćeri.” Tek tada ćemo razumeti prirodu Nevestinog Prijama. Jer:
"Duh i nevesta rekoše, Dođi. I pusti onog koji čuje da kaže, Dođi. I pusti onog koji je žedan neka dođe. I ko god želi, neka slobodno uzme iz voda života."
Tako i samo tako; usred Zračeće Svetlosti, Blistanjem Kaleža Ekstaze, Uzdignućem Titurela iz Grobnice, Smrtnom bitkom Kundry, Iskazivanjem Poštovanja Iskupitelju, Veličanjem Vitezova Grala i iznad svega Blagoslovom Golubice Svetog Duha; je završno Delo ostvareno – ISKUPLJENJE ISKUPITELJA. KABALISTIČKI ZAKLJUČAK
Ništa više ne preostaje već da pisar bude svedok neobičnih kabalističkih “koincidencija” povezanih sa ovom Dramom.
Da li je Wagner bio veliki Kabalista? Da li su oni od kojih je dobio informacije to bili? Ko može reći?
Radije ću sugerisati da se, bivajući inspiracija, ova Drama nužno morala usuglasiti sa svom istinom, na svim nivoima. Jer, postoje određene Numeričke Emanacije, nazvane Deset Sefirota i one su određene Vibracije numeričke prirode povezane sa Rečima.
Nije moja namera pisati raspravu o Svetoj Kabali (oni koji žele sudirati ovaj interesantan predmet mogu to izvesti pomoću “Q.B.L. ili Nevestin Prijem”), niti ću u potpunosti opisati “Drvo Života”, niti metode izvlačenja numeričkih značenja iz reči. Pridodana slika pokazuje strukturu “Drveta Života”, a naslovnica naslućuje kako se “Kalež Ekstaze” može odatle izvući.
Kabalističko učenje kaže da Malkuth – Kraljevstvo – Animalna Duša – PALA ĆERKA mora biti UZDIGNUTA kroz SINOVU Službu – Tiphareth – Sunce – Harmonija i Ljepota, do Prestola MAJKE – Binah – Razumevanje – PEHAR, gde će se ponovo ujediniti sa OCEM – Hokmah – Mudrost – Volja – KOPLJEM, time apsorbujući sve u KRUNU – Kether – Čistu Svetlost GOLUBICE koja se spušta nad njihovo Jedinstvo.
Ovo je Misterija Oslobađanja i Velikog Dela, Ujedinjenja Mikrokozmosa i Makrokozmosa – Čoveka sa Bogom.
Glavna Formula Velikog Dela, ona Ruže i Krsta, je simbolizovana u Velikom Redu kao 5°=6°. Ovo se odnosi na Mikrokosmos i Makrokosmos kao pentagram ili Petokraku Zvezdu Nepobedive Volje i Heksagram ili Šestokraku Zvezdu. Ostvariti Delo znači otkriti njihovo jedinstvo i ujediniti ih.
Prva stepenica ovog Ujedinjenja se dešava u TIPHARETHU i praćena je osećajem Ekstaze.
Ovo je Sefirot SUNCA i neophodno je povezan sa Sunčanim Brojevima čije su Lestvice 6, 66 i 666. Ovo je Sfera Okrunjenog Kralja – Sina koji u sebi istovremeno ujedinjuje Slavu i Patnju.
Ali budući je došlo do, tako to možemo kazati, promene Službi u Velikoj Hijerarhiji Novog Eona, pronalazimo da je Broj 418, koji je broj riječi “ABRAHADABRA”, Reči Eona, takođe pridodan ovoj Sferi, budući on savršeno predstavlja formulu 5°=6°. (Vidi Sepher Sephiroth, Equinox Vol. I(8).)
Ponovo, 777 je broj koji istovremeno predstavlja “Plameni Mač” i Jedinstvo svih stvari, uključujući Svet Ljuštura. U Grčkoj Kabali korespondira reči STAUROS – Krst.
Vredno je primetiti i najpažljivije razmotriti, stoga, da sa neznatnom izmenom pisanja, Imena glavnih likova Drame imaju izrazito značenje.
TITUREL, Osnivač Gralovog Reda, zbir je 666.
MONSALVAT, Planina Spasenja, zbir je 666.
GAMURET, Parzivalov Otac, zbir je 666.
AMFORTAS, s Krstom Patnje, zbir je 777.
KLINGSOR, koji predstavlja Horonzona (333), zbir je 333.
GURNEMANZ, Pratilac Novog Kralja, zbir je 418.
PARZIVAL, Čista Luda, zbir je 418.
KUNDRY i GUNDRYGGIA, oba zbira su 290.
Gore su upotrijebljeni hebrejski ekvivalenti slova i staro spelovanje imena. Pomoću male studije kabalističkog Sistema i Stepena Reda zasnovanim na Drvetu Života, značenje prethodnog će postati sve očitije i očitije Studentu. Šira rasprava može biti napisana o ovom predmetu, ali to trenutno nije namera autora.
Dalje, postoji nekoliko načina pisanja imena Parzival; onaj koji sam prihvatio dolazi od Wolframa von Eschenbacha, od kojeg je Wagner uzeo Dramu. Uobičajeno spelovanje Parzival – je interesantno, budući mu je zbir 388, što, ako dodamo 500 (Završni Mem. Vode Velikog Mora Razumijevanja), postaje 888. Po Grčkoj Numeraciji 888 je ime Isusa Krista.
Ali postoji još jedno spelovanje, puno značajnije i vjerojatno najstarije. PARCHVAL, čije zbrajanje daje 326.
Treba primetiti da su najvažnije Tačke Drame povezane sa PEHAROM – Razumevanje – Binah, TREĆIM Sefirotom; KOPLJEM – Volja – Mudrost – Hokmah, DRUGIM SEFIROTOM i SRCEM – Zamak Grala – Tiphareth, ŠESTIM SEFIROTOM. Ako proučimo ove Sfere na Drvetu Života, videćemo da oblikuju Silaznu Trijadu koja predstavlja veliku Posudu Kaleža Ekstaze, od čijih tačaka dolazi 326.
Sada, 326 je Numeracija za IHShVH – hebrejski Jeheshuah – Isus – Čovek-Bog ili Iskupitelj. Riječ također simbolizuje spuštanje “Shina”, slova Svetog Duha u Četvoroslovnu Riječ IHVH – Jehovah – Neizrecivo Ime i Formulu Četiri Elementa.
Odatle PARChVAL savšeno simbolizira ceo proces; Spuštanje Duha u Materiju, te takođe Oslobađanje.
Takođe pokazuje prelazak u Novi Eon, tako bivajući veza između ovog starog spelovanja i sadašnje Parzival Formule. Jer, središnje slovo reči PARChVAL je “Ch”, Hebrejski Cheth, čiji je zbir, u potpunosti spelovan 418, brojka Parzivala i Reči Eona, njegove Magičke Formule.
Jedino trebam dodati da GOLUBICA – Kether – Kruna – kada je prikazana iznad posude Kaleža (u svojoj prirodnoj poziciji na Drvetu Života) zajedno sa Jesodom – Osnovom i Malkuthom – Kraljevstvom, kao drškom i bazom Pehara, kompletira kabalistički prikaz. Aranžman očito pokazuje kako je Kalež jedno sa Drvetom Života i ispunjen Svetim Duhom.
Numerički dokaz nije ipak, sasvim dovršen – uistinu nikada ne može biti dovršen – ali dozvolite mi da vam skrenem pažnju na reč Gral (grail na engleskom – op. prev.). Stari zapis je GRAL i tu mi nalazimo G – slovo Meseca – i R – slovo Sunca, praćeno sa AL, Veliko Ime Boga.
Vraćajući se ponovo na naš kabalistički prikaz Pehara iscrtanog na Drvetu Života, dozvolite da istražimo Brojeve Sefirota koji su uključeni. Uistinu ćemo otkriti “Kalež Ekstaze”, jer dobijamo 1+2+3+6+9+10=31, što je zbir istovremeno AL i LA – Bog i Ne – Ključ do Misterija Starog i Novog Eona i pravilno shvaćena Završna Formula
EKSTAZE.
*Iz prve verzije koja je objavljena u Equinoxu. Komentari u uglastim zagradama su komentari Aleistera Crowleyja. – primedba iz originalnog teksta.
|
