BOG  POSTOJI

 

(Web tim portala Prosvetljenje zahvaljuje Aleksandru Djusiću na ustupljenom prevodu, kao i na dozvoli da objavimo ovaj tekst na osnovu autorskih prava koje je on dobio od indijskog  izdavača)

 

 

 

SADRŽAJ:

Napomena izdavača
Bog postoji, pa šta onda?
Bog postoji
Zbog čega treba da verujemo u Boga?
Ko je Bog?
Može li se Bog videti?
Dokazi za postojanje Boga
     ''Ja'' princip
     Nepromenljiva bit
     Nije to, nije to
     Stvarnost iza spoljašnjosti
     Samo je Sopstvo drago
     Uslovne definicije
     Unutarnji gospodar i nadzornik
     Imajte veru u Boga
     Istinski izvor sreće
     Pojave nagoveštavaju stvarnost
     Postojanost bitisanja
Neobjašnjivo telo i princip života
Priroda stvarnosti
Kako se postiže spoznaja Boga?
Misteriozna pomoć Gospoda baktama
Događaji iz života Svamija Sadašive Bramendre
Stvar verovanja
Bog je postojanje, blaženstvo i mir
Dijalog između teiste i ateiste
Može li se dokazati postojanje Boga
     Samootkrivajuća suština
     Znanje putem intuicije
     Vrhunac Veda
     'Via Salutis'
     Potreba za Guruom
Filozofski dokazi za postojanje Boga
Išvara ili Univerzalna Duša
     Postojanje Boga
     Argumenti za postojanje Boga
     Ograničenja razuma
     Unutarnji gospodar i nadzornik
Svet nauke
Religija i nauka (I)
Religija i nauka (II)
     Komformistička narav čoveka    
     Šta nam je nauka uradila?
     Nauka je nepotpuna
     Materija i duh
     Nauka i religija
Proučavanje Sopstva: od fizike ka metafizici
     Gravitacija upućuje na celovitu međupovezanost u svemiru
     Precizno funkcionisanje materijalnih tela: pokazanje kosmičke inteligencije
     Zaključci nauke: čovek nije izvan svemira
     Izučavanje Sopstva je neophodno za izučavanje svemira
Alisa u zemlji čuda
Sedam razloga zbog kojih naučnik veruje u Boga
Da li je savremena nauka prigovor religiji?

     U umu običnog čoveka zlotvori su, radi ostvarenja svojih bezočnih ciljeva, izazvali sumnju u samo postojanje Boga. Moderni ateista poseduje svoju svemoćnu i sveznajuću naučno-istraživačku laboratoriju; i sve ono čije postojanje ne može u njoj da se dokaže, samim tim ni ne postoji!
     Jednom kada je ta vera u postojanje Boga uzdrmana, čovek gubi svoje sidrište i biva prepušten na milost i nemilost svih vrsta zlih sila, kako unutar sebe tako i spolja.
     Mudri Šivananda obznanio je postojanje Boga, i snaga duha koja se nalazi iza njegove Reči probudila je veru u milionima ljudi širom sveta. On je izneo razjašnjavajuće primere i prosvetljujuću logiku da bi podupro svoju objavu, i da bi ubedio u postojanje Boga čak i okorelog ateistu. Sve je to objedinjeno u ovoj knjizi koja je blagodat za duhovnog propagatora, za učitelja, i za ljude širom sveta – vernike i nevernike.

SVAMI ŠIVANANDA

 

                       I

     Ateisti traže dokaze za postojanje Boga. A mogu li da pruže dokaz za Njegovo nepostojanje? Nikome nije uspelo da izloži dokaze da Bog ne postoji.
     U današnje vreme čak i mnogi obrazovani ljudi bestidno tvrde da nema Boga, da se sve u ovom svetu odvija i razvija u skladu sa jasnim zakonima. Može li zakon da nastane sam od sebe? Može li bilo koji zakon da se pojavi ni iz čega? Svakako mora da postoji krajnji, prvobitni uzrok. To je Bog. To je vrhovni Braman ili Apsolut. Bog je samopostojeće Biće. On je beskrajno moćan, mudar i dobar.
     Pojam Boga podrazumeva potpuno savršeno biće. A potpuno savršeno biće mora da poseduje sva pozitivna svojstva, uključujući i svojstvo postojanja. Dakle, Bog mora da postoji.
     Postojanje Boga ne može da se utvrdi naučnim eksperimentisanjem. To je isključivo stvar vere i odnosi se na intuitivnu stranu čoveka.

     Najdublja žudnja, najdublja težnja u čoveku jeste ona za neprolaznom srećom, neprolaznim znanjem i večnom Istinom. Čovek treba da traga za izvesnom natprirodnom suštinom i smislom koji može da zadovolji te njegove najdublje žudnje i težnje.
     Kao što sve u Prirodi objašnjavamo pomoću zakona uzroka i posledice, isto tako i Priroda kao celina mora da bude razjašnjena. Ona mora da ima neki svoj uzrok i razlog. I, taj uzrok mora da bude drugačiji od posledice. To mora biti neka natprirodna suština, tj. Bog.
     Priroda nije tek slučajna gomila događaja, puka masa slučajnosti, već jedno uredno, metodično delo. Planete se pravilno i ravnomerno kreću u svojim orbitama, semenje pravilno izrasta u drveće, godišnja doba slede jedno za drugim u određenom redosledu. Međutim, Priroda ne može sama sebi da zapoveda i sama sobom da upravlja. Potrebno joj je postojanje inteligentnog bića, to jest Boga, koji je odgovoran za nju. Čak je i Ajnštajn, genijalni naučnik, bio čvrsto ubeđen da je svemir stvorila izvesna Vrhovna Inteligencija.
     Sve u Prirodi ima određenu svrhu. Sve obavlja ovu ili onu funkciju. Sasvim je sigurno da ne može svaka stvar sama da odabere svoju funkciju. Njihove različite funkcije morale su da budu smišljene i predoređene od strane jednog inteligentnog Bića, odnosno Boga.

 

     Mada je sve u ovom svetu prolazno, ljudi kupuju golema zemljišta, grade letnjikovce na raznim mestima i podižu petospratnice. Kao da žele da postignu večni život u ovom čulnom univerzumu. To pokazuje da je čovek suštinski besmrtan. Uprkos tome što zna da svako mora da umre, čovek ipak misli da će živeti zauvek i pravi vrlo zamašne pripreme za večni život u ovom svetu. Osim toga, niko ne želi smrt. Svi žele da žive, i podvrgavaju se lečenju kada obole, ma koliko ono koštalo. Otuda, suštinsko svojstvo čoveka mora biti večno postojanje.
     Čak i budala misli da je mudra. Svako želi da pokaže da zna više od ostalih. Niko ne želi da ga smatraju za glupaka. Deca gnjave roditelje najrazličitijim mogućim pitanjima. U njima je ukorenjena želja za znanjem. To ukazuje da je znanje naša suštinska osobina.
     Kada se čovek smeje, ljudi retko pitaju zbog čega se smeje. S druge strane, kada čovek plače, svi pitaju zbog čega plače. To pokazuje da je naša suštinska priroda sreća, blaženstvo. Niko ne želi nesreću i patnju, ali sreću žele svi, i sve čovekove aktivnosti u životu usmerene su ka sticanju sreće. I to dokazuje da je naša prava priroda blaženstvo. U dubokom snu, kada nema ni objekata ni čula ni uma, doživljavamo blaženstvo; prema tome, naše suštinsko svojstvo mora da je blaženstvo. To je takođe i razlog zbog kojeg osobe koje boluju od mučnih bolesti požele čak i da se odreknu svoga tela i da se na taj način oslobode bola.

    Dakle, ukoliko je svako sačinjen od prirode postojanja-znanja-blaženstva, mora da postoji i sveprožimajući princip koji ima ove karakteristike i razlikuje se od propadljivih, inertnih, bolnih fizičkih tela. Tako stižemo do Bramana ili Boga, čija je priroda Postojanje-Znanje-Blaženstvo (Sat-Ćit-Ananda).

 

     Postojanje Boga ili Sopstva (Bića) ustanovljeno je i naznačeno postojanjem 'upadija', što će reći tela, uma, prane i čula, pošto iza njihovih aktivnosti mora da postoji samosvest.
     Stalno osećate da vam, i pored vaših poseda i svih vrsta udobnosti, nešto nedostaje. Nema osećaja ispunjenosti. Samo ukoliko sebi pridodate neograničenog, savršenog Boga, postići ćete ispunjenost.
     Kada uradite nešto rđavo, obuzme vas strah. Osećate grižu savesti. I to je dokaz da Bog postoji i da je svedok svih vaših misli i postupaka.
     Definisati Bramana znači poreći Bramana. Jedini primeren opis Bramana je niz negacija. Iz tog razloga mudrac Jađnavalkja proglašava u ''Brihadaranjaka Upanišadi'' da je Braman neti, neti, odnosno ''nije ovo, nije ovo''. To znači da je Braman ono što ostaje posle uklanjanja svih imena i oblika.
     Braman ili Sopstvo ili Imanentni (prisutni, stalni, unutarnji) Bog ne može da bude pokazan jer je izvan domašaja čula i uma, ali o Njemu može da se izvede zaključak na osnovu izvesnih empirijskih činjenica ili jednostavnih iskustava iz svakodnevnog života.
     Ponekad se nađete u posebnoj neprilici ili u uznemiravajućem novčanom škripcu. Pomoć vam stiže na zagonetan način. Dolazite do novca tačno na vreme. Možda je većina vas to doživela. U tom trenutku ushićeno uzvikujete: «Tajanstveni su zaista putevi Gospodnji; sada posedujem potpunu veru u Boga. Do sada je nisam imao.»

     Jedan advokat nije verovao u Boga. Snašlo ga je dvostruko zapaljenje pluća. Disanje mu se prekinulo. Njegova supruga, sin i rodbina počeše da jecaju. Ali, on je doživeo neobjašnjivo iskustvo. Izaslanici Jame (boga smrti) ščepali su ga i odveli u dvor Gospoda Jame, ali ovaj im je rekao: «Ovo nije osoba koju sam hteo. Doveli ste mi pogrešnog čoveka. Otpustite ga.» I čovek je uskoro posle toga počeo da diše. On je stvarno iskusio napuštanje tela, odlazak u Jamin dvor i ponovni ulazak u svoje fizičko telo. Taj zapanjujući doživljaj promenio je celokupnu njegovu narav. Razvio je snažnu veru u Boga i postao religiozan čovek.
     Jedna druga obrazovana osoba imala je slično iskustvo, mada donekle različito. I ona je bila ateista. I njenu dušu su izaslanici Jame odveli u njegov dvor. Ta osoba se obratila Jami: «Nisam dovršio svoj posao u fizičkoj ravni. Treba tamo da obavim još korisnog posla. Budi tako dobar da mi ovog puta poštediš život.» Čovekovoj molbi bilo je udovoljeno. Bio je zapanjen tim neobičnim iskustvom. I njegova se narav u potpunosti promenila. Smesta je ostavio svoj posao. Ostatak svog života posvetio je nesebičnom služenju i meditaciji. Još uvek živi u južnoj Indiji.
     Uviđate da ni najbolji lekari sveta ne uspevaju da izleče umirućeg kralja. Možda ste čuli i za mnoge slučajeve u kojima su pacijenti koji su patili od najgorih vrsta bolesti bili čudesno izlečeni, premda su i najsposobniji lekari tvrdili da su ti slučajevi beznadežni. To je više nego ubedljiv dokaz da se iza svih isceljenja nalazi božanska ruka.

     Katkada ne možete da podnosite društvo nekih osoba. Želite da ostanete sami. Odlazite na neko samotno mesto – u vrt ili na obalu reke – i uživate u unutrašnjem spokoju. To vam ukazuje da ste, u suštini, oličenje mira, da ste izdvojeni, samostalni i istovetni sa Bramanom.
     Neki ljudi umiru u osamdesetoj godini života; neki umiru još u majčinoj utrobi; neki umiru u dvadesetoj, a neki u četrdesetoj. Šta je uzrok ovih razlika? Ko je odredio životni vek svakog od nas? To jasno pokazuje da je teorija karme ispravna, da postoji jedan Sveznajući Gospod, koji je delilac plodova dela 'điva' (pojedinačnih duša), koji određuje njihov životni vek u skladu sa prirodom njihove karme odnosno postupaka, i koji poznaje precizan odnos između karmi i njihovih plodova. Budući da je sama karma ''đada'', što će reći neosetljiva i mehanička, ona nikako ne može da određuje i deli plodove njihovih dela.
     Bilo da se sova slaže sa prisustvom svetlosti ili ne, svetlost uvek postoji. Bilo da prihvatate postojanje Boga ili ne, On uvek postoji. On vazda svetli u ''tri vremenska razdoblja''. On postoji i pre nego što vi počnete da tragate za njim. Prisniji vam je od vašeg vlastitog daha i bliži od vaših ruku i nogu.
     Da li vi postojite ili ne? To je moje pitanje. Ukoliko kažete ''Ne'', ja svejedno vidim pred sobom osobu mišićavih ruku, širokog čela i krupnih očiju. Ukoliko pak odgovorite sa ''Da'', to pruža ključ za dokazivanje postojanje Boga. I samo pitanje da li Bog postoji ili ne, nesumnjivo pokazuje da On postoji.
     Sve što vidiš je Bog. Sve što čuješ je Bog. Sve što okusiš je Bog. Sve što omirišeš je Bog. Sve što dodirneš je Bog. To je Njegov ispoljeni vid. Fizičko telo pripada Viratu (kosmosu). Astralno telo pripada Hiranjagarbi (kosmičkoj inteligenciji). Kauzalno telo pripada Išvari (Stvarnosti sa njenom moći prerušavanja i sakrivanja). Gde se sada nalazi to ''ja''?

     Emerson kaže: «Malo razmišljanja o onome što se svakoga dana događa oko nas pokazalo bi nam da događaje reguliše određeni zakon koji je iznad naše volje; da su naši mukotrpni napori sasvim izlišni i u celini beskorisni; da smo snažni jedino u svome neusiljenom, jednostavnom, spontanom delovanju, i da postajemo božanski pristajući na pokornost. Vera i ljubav oslobodiće nas golemog bremena brige. O, braćo moja! Bog postoji! Postoji duša u središtu prirode i iznad volje svakog čoveka, kako niko od nas ne bi mogao da naudi vasioni. Ona je svu prirodu tako natopila svojom moćnom čarolijom da mi uspevamo i imamo sreće kada prihvatamo njen savet; a kada se naprežemo da povredimo njena stvorenja, ruke su nam zalepljene za bokove, ili udaraju u naše vlastite grudi. Celokupan tok stvari ide ka tome da nas nauči veri.»
     Možeš li mi reći, prijatelju: Ima li ikoga na svetu ko se ne boji smrti? Ima li ikoga ko ne izgovara ime Božje kada je u ozbiljnoj neprilici, kad mu je životna ravnoteža poremećena ili ga spopadnu oštri bolovi? Pa zašto onda poričeš postojanje Boga? I ti sam priznaješ Njegovo postojanje kad si u nevolji. Usled izopačenog intelekta i zatrovanosti materijalizmom i ovozemaljskim užicima pretvorio si se u ateistu iako, da budemo načisto, ne možeš da dokažeš Njegovo nepostojanje ni na koji način. Zar to nije veliko bezumlje? Ozbiljno razmisli. Prestani da se raspravljaš. Misli na Njega i steci besmrtnost i večni mir.

 

 

     Bog je Satćidananda (Apsolutno Postojanje, Apsolutno Znanje i Apsolutno Blaženstvo). Bog je Istina. Bog je Svetlost svih svetlosti. Bog je sveprisutna inteligencija ili svest. On je sveprisutna Snaga koja vlada ovim svemirom i održava ga u savršenom redu. On je Unutarnji Gospodar ovoga tela i uma (Antarjamin). On je svemoguć, sveznajuć i sveprisutan.
     On postoji u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Nepromenljiv je usred promenljive pojavnosti. Postojan je usred nepostojanosti, i neuništiv usred propadljivih stvari ovoga sveta. Večit je, beskrajan, nerazoriv i nepromenljiv. Stvorio je ovaj svet posredstvom tri gune – satve, radžasa i tamasa – zarad svoje vlastite Lile (igre, razonode). On drži Maju pod svojom kontrolom.

     On je Svatantra ili nezavistan. Poseduje dobre želje (satkama) i bezgrešnu volju (satsankalpa). Razdeljuje plodove dela svih điva. Beskrajno je milostiv. On utažuje žeđ điva. On utoljuje našu glad. Pomoću Njegove moći vidite, čujete i govorite. Sve što vidite je Bog. Sve što čujete je Bog. On radi kroz vaše ruke i jede kroz vaša usta. Usled potpunog neznanja i ''abimane'' (egoizma) sasvim ste ga zaboravili.
     Večita Sreća i Savršeni Mir mogu se imati jedino u Bogu. Iz tog razloga razboriti, inteligentni aspiranti streme ka Bogo-spoznaji. Bogo-spoznaja može da zaustavi točak rađanja i umiranja koji se stalno okreće, i da čovečanstvu podari vrhovnu sreću. Ovaj svet je u stvari dugačak, dugačak san. On je zapravo opsena Maje. Pet čula vas obmanjuju svakoga trena. Širom otvorite oči. Naučite da rasuđujete. Proniknite u Njegove tajne. Osetite Njegovo prisustvo svugde, kao i Njegovu blizinu. On boravi u odaji vašeg vlastitog srca. On je nemi svedok vašeg uma. On je Sutradara, gospodar protoka vaše prane. On je materica ovoga sveta i Veda. On je pokretač misli. Tražite ga u svome srcu i zadobijte Njegovu Milost. Jedino tada ćete živeti svoj život valjano i srećno. Jedino tada ste čovek. Jedino tada ste istinski mudri. Brzo, brzo. Nema ni trenutka za gubljenje, ni minuta za odlaganje. Sada je pravi čas, ili nikada neće ni doći.

 

     Bog je ljubav. On je ovaploćenje večnog blaženstva, krajnjeg spokoja i mudrosti. Bezgranično je milosrdan, sveznajući, svemoguć i sveprisutan. On nema ni kraja ni početka. On je Vrhovno Biće ili Paramatma. Gita ga naziva Purušotama (Savršena božanska Osoba) ili Vrhovna Puruša (Svesna Duša) ili Mahešvara (Svemoćni Gospod). Njemu je poznato sve do najmanjeg detalja (Sarva-vid). On je oslonac ovoga sveta, tela, uma, čula i prane. Bez Njega ni jedan atom ne može da se pomeri. On je materica za Vede. Indra, Agni, Varuna, Vaju i Jama (bogovi sa različitim ovlašćenjima) su Njegovi pomoćnici. Zemlja, voda, vatra, vazduh i eter su Njegovih pet sila. Maja je Njegova varljiva Šakti (moć).

     Bog je Svajambu, samopostojeći. Njegovo postojanje ne zavisi od drugih. On je Svajam Prakaša ili Svajam Đoti, samosvetleći. Nije mu potrebna nikakva svetlost da ga pokaže i obelodani. On se obelodanjuje svojom vlastitom svetlošću. Bog je Svatah Sida, samopotvrđeni. Nije mu potreban nikakav dokaz, jer On je osnova za čin ili postupak proveravanja. Bog je Paripurna, samosadržan. On unutar sebe sve sadrži i sve uključuje. Čitava vasiona je u Njemu. Bog je Svasamvedja – On sam po sebi zna.
     Brama, Višnu i Šiva su tri aspekta Boga. Brama je kreativni, tvorački aspekt; Višnu je održavajući, zaštitni aspekt; a Šiva je razorni aspekt. Postoje još tri aspekta: Virat je manifestovani, ispoljeni aspekt; Hiranjagarba je imanentni, unutarnji aspekt; a Išvara je kauzalni, uzročni aspekt. Virat je ukupna suma svih fizičkih tela; Hiranjagarba je ukupni zbir svih umova, odnosno On je Kosmički Um; a Išvara je ukupni zbir svih kauzalnih tela (Karana Sarira).
     Srišti (stvaranje), Sthiti (očuvanje), Samhara (uništenje), Tirodana ili Tirobava (prikrivanje, prerušavanje), i Anugraha (milost i krasota) predstavljaju pet oblika Božje aktivnosti.
     Bog je probrani, veoma utančani ukus u voćnom soku. On je umilnost u detinjim rečima. On je snaga u rvaču. On je lepota u himalajskom pejzažu. On je uzbudljiva melodija u muzici. On je miris u jasminu i u čampaki. On je mekoća u jastuku. On je prana u telu i inteligencija u ''antakarani'' (četvoroslojni um: um, intelekt, ego i podsvesni um).
     Zemlja ukazuje na Njegovu svepodupiruću prirodu. Voda objavljuje poruku Njegove čistote i nepovredivosti. Vatra pokazuje Njegovu samosvetleću prirodu. Vazduh označava Njegovu svemoć. Eter govori o Njegovoj sveprisutnoj prirodi.
     On ima šest atributa: božansku mudrost (Đnana), neostrašćenost (Veragja), moći (Aišvarja), snagu (Bala), izobilje (Sri) i slavu (Kirti). Stoga se naziva Bagavan (Gospod ljubavi i ushićenja). On je onaj koji vuče konce (Sutradara) svih ovih fizičkih tela stvorenja. On je Unutarnji Vladar (Antarjamin) svih bića. On je u tebi i ti si u Njemu. On ti je posve blizak. U početku si mislio da ga je moguće naći samo na planini Kelaš, u Ramešvaramu, u Meki, u Jerusalimu, na nebu ili u Raju. Imao si veoma mutne predstave. Ovo telo je Njegov pokretni hram. A najsvetije mesto u njemu je odaja tvog sopstvenog srca. Zatvori oči. Povuci čula od njihovih objekata. Traži ga tu sa usredsređenim umom, predanošću i čistom ljubavlju. Sigurno ćeš ga naći. On ispruženih ruku čeka da te zagrli. Ukoliko tu ne možeš da ga nađeš, nećeš ga naći nigde drugde.
     Jedino spoznaja Boga može da zaustavi samsarički točak rađanja i umiranja sa njegovim pratećim nevoljama kao što su rađanje, bolest, smrt, žalost, patnja, itd. Večna sreća može da se poseduje jedino u Bogu. Zbog toga mudraci i sveci, kao i sveti spisi, nedvosmisleno potvrđuju i veoma naglašavaju važnost i neophodnost spoznaje Boga. Bakti ili predanost, pobožnost, može čoveku da pomogne u ostvarenju Bogo-spoznaje. Zbog toga negujte bakti, stanite pred Boga licem u lice, i kušajte nektar božanske svesnosti koja je jedini summum bonum (krajnji domet, konačno ostvarenje) ljudskog života i ljudskih nastojanja. Pročistite srce. Obuzdajte čula. Opevajte Njegovo Ime. Osetite Njegovo Prisustvo svuda. Ponavljajte Njegovu mantru. Meditirajte na Njegov Lik. Ostvarite ga. Radujte se u Njemu. Zadobijte mir, blaženstvo i besmrtnost.

 

     Car Akbar se jednom prilikom obratio svome umnom ministru Birbalu: «Birbale, ti često ponavljaš da je Bog svugde, zar ne?» Birbal odgovori: «Da, Badšah! Bog je zaista svugde. U to nema ama baš nikakve sumnje.» Akbar skinu dijamantski prsten sa svoga prsta i upita Birbala: «Da li je tvoj Bog i u ovom prstenu, takođe?» Birbal uzvrati: «Jeste, Badšah! On se zasigurno nalazi u tom prstenu.» «Možeš li onda da učiniš da ga vidim?», upita car. Na to pitanje Birbal nije imao odgovor. Zatražio je da mu se da vremena; car mu je dao šest meseci da mu odgovori ili da iznađe način da mu pokaže Boga u prstenu.
     Birbal je otišao kući; bio je doveden u zabunu. Znao je da za taj problem postoji rešenje; ali nije znao koje je to rešenje. Nije se usuđivao da se pojavi pred carem bez odgovora na njegovo pitanje. Ubledeo je i postao nespokojan.
     Nedugo posle tog susreta sa carem, na njegova je vrata zakucao jedan mali dečak-prosjak. Upitao je Birbala: «Šta te muči, gospodine? Zašto izgledaš tako jadno i nesrećno? Ti si pametan čovek, a pametni ljudi ne bi trebalo da imaju ikakvog razloga za jad! Radost i spokojstvo su izrazite osobine mudrog čoveka.» «Tako je!», odgovori Birbal. «Srce je ubeđeno, ali intelekt ne može to rečima da izrazi.» I tada mu Birbal ispriča ono što se dogodilo između njega i cara.
    «I samo zbog toga si toliko zabrinut?», uzviknu dečak zaprepašćeno. «Ja ovoga trenutka mogu da ti dam odgovor; međutim, više bih voleo da mi dopustiš da lično razgovaram sa carem.» Birbal se složio sa time, i poveo je dečaka u carski dvor i obratio se caru: «Gospodaru moj! Čak i ovaj dečko u stanju je da odgovori na tvoje pitanje.»
     Akbar je u sebi cenio dečakovu odvažnost i samopouzdanje i bio je radoznao da ga čuje. Postavio je dečaku pitanje: «Ukoliko je Bog sveprisutan, sinko, možeš li da mi pokažeš tog svog Boga u ovom prstenu?» «Kralju!», uzvrati dečak, «ja to ovog trenutka mogu da učinim, samo što sam jako žedan; mogao bih da ti odgovorim na to pitanje pošto popijem šolju progrušanog mleka.» Dečaku je smesta bila pružena puna šolja progrušanog mleka. On poče da ga meša, pa reče: «Care, ja sam navikao da pijem dobru gruševinu u kojoj ima maslaca. Ne sviđa mi se ovo što mi je tvoj sluga doneo, jer u tome nema maslaca ni za lek.»
     «Ovo progrušano mleko je nesumnjivo najbolje koje može da se nabavi», odgovori car. «Upamti, mališa, da si poslužen proizvodom iz carevog ličnog jelovnika.» Dečko na to reče: «Odlično, u tom slučaju! Ukoliko je vaše Veličanstvo tako sigurno da ova šolja gruševine sadrži maslac, neka onda bude i tako ljubazno da mi pokaže taj maslac.» Car se glasno nasmejao i rekao: «To sam i mislio! O, ti, neznalice mala! Pa ti ne znaš da maslac može da se izvuče iz gruševine tek posle bućkanja; a pri tom imaš smelosti da dođeš ovde i pokažeš mi Boga!»
     «Nisam ja baš tolika budala, Badšah Sahib», hitro uzvrati dečak: «Ja ti samo pružam odgovor na tvoje vlastito pitanje!» Car je bio doveden u zabunu. Dečak mu reče: «Vaše Veličanstvo! Na isti taj način i Gospod se nalazi unutar svega. On je unutarnje Prisustvo, Biće svega, Svetlost svih svetala, Snaga koja održava univerzum. A ipak, čovek ne može da ga vidi svojim fizičkim očima. Viđenje je samo projekcija čovekovog vlastitog uma pred okom uma. Čovek može intuitivno da spozna Boga i da ga vidi okom mudrosti; ali pre toga mora da promućka svojih pet omotača i objekte i da izdvoji maslac, Stvarnost, iz gruševine imena i oblika.»
     Na taj način je dečak odgovorio na Akbarovo pitanje i car je bio veoma impresioniran. Želeo je da sazna više i zapitao: «Dečače! Kaži mi sada šta tvoj Bog radi sve vreme?» Mali prosjak odgovori: «Pa, vaše Veličanstvo, Bog je taj koji ustupa moć našim čulima, opažanje našem umu, pronicljivost našem intelektu, krepkost našim udovima; po Njegovoj volji živimo i umiremo. Pa ipak, čovek uobraženo umišlja da je on činilac i uživalac. Čovek je puka tričarija u poređenju sa svemoćnom vladajućom Silom koja rukovodi kretanjem u vasioni.
     «U treptaju oka – kada se uporedi sa nezamislivom starošću vasione – carstva nastaju i nestaju, dinastije se uzdižu i propadaju, granice kopna i mora šire se i smanjuju, tako da danas imamo planinski venac tamo gde nekad beše more, a novo more tamo gde se nalazila visoravan. U treptaju oka milioneri postaju puki siromasi a siromasi postaju milioneri, dok sam kralj postaje lutajući izgnanik po nahođenju sudbine, a neka skitnica postaje kralj. Mnoštvo planeta biva stvoreno, održavano i rastočeno svakog trenutka u ovoj ogromnoj vasioni. Ko stoji iza ovog kolosalnog fenomena? Bog i niko drugi do Bog, a da bi ga bio svestan čovek mora da se odrekne sujete, osećaja da je on taj koji dela, gordosti i ponositosti; da bi ga spoznao čovek mora u potpunosti da se preda Njegovoj volji, koja se može razabrati putem negovanja čistote, emotivne zrelosti i intelektualne uverenosti; da bi se spoznao taj Bog čovek mora potpuno sebe da poništi i da oseća da nije ništa drugo do instrument Njegove volje.»
     Za cara Akbara bilo je nepoznato iskustvo da čuje drevnu mudrost od tako mladog prosjaka. Akbar je bio veoma slobodouman u svojim pogledima, i ovaj susret sa hinduističkim dečakom-monahom bio je po svoj prilici bar donekle zaslužan za to što je u dvor pozvao mnoge hinduističke obrazovane i svete ljude da učestvuju u duhovnim i akademskim razmatranjima sa muslimanskim bogoslovima i maulavijima.

1. Za postojanje Bramana zna se na osnovu toga što je ono svačije Sopstvo (Biće). Jer, svako je svestan postojanja svoga Sopstva i nikada ne misli ''ja nisam''. Kada se ne bi znalo za postojanje Sopstva, svi bi mislili ''ja nisam''.  A to Sopstvo čijeg su postojanja svi svesni jeste Braman ili Bog. Teško je definisati Bramana. Ipak, moraćemo da pružimo jedno uslovno određenje. On je Sat-Ćit-Ananda (Bezuslovno Postojanje, Znanje i Blaženstvo).

2. Zatvori oči i zamisli na trenutak da si mrtav. Nikako to ne možeš da učiniš. Nikada ne možeš da zamisliš da nećeš postojati (posle smrti). Zamislićeš da tvoje mrtvo telo leži na tlu i da si ti očevidac tog tela. To jasno dokazuje da si ti uvek svedočeći subjekt (Sakši, Drašta). U svakome je prisutno urođeno osećanje ''ja postojim'', ''Aham Asmi''.

3. Budući da je Sopstvo temelj postupka dokazivanja, odnosno proveravanja, ono je belodano dokazano i pre tog postupka, i pošto je to njegovo svojstvo, nemoguće je osporiti ga. U osporavanju Bramana ti osporavaš svoje sopstveno postojanje, što je logički besmisleno. Braman je osnov svih pretpostavki, dokaza i pojmova.

4. Svaka posledica ima neki uzrok. Stoga i ovaj pojavni svet mora da ima uzrok. On je posledica Bramana, prvobitnog neprouzrokovanog uzroka (Parama Karanam). Ovo je kosmološki način dokazivanja.

5. Ne možete da mislite ni o čemu konačnom i ograničenom a da ne istovremeno nemate u vidu i nešto što je izvan toga. Um je tako uobličen da ne može da misli o ograničenom objektu bez razmišljanja o Beskrajnosti. Ni o posledici ne možete da mislite bez razmišljanja o njenom uzroku. Ne možete da razmišljate o grešnosti, dvojnosti, razdoru, raznolikosti, smrtnosti, itd., bez razmišljanja o vrlini, jedinstvu, skladu, jednoti, besmrtnosti, itd. Mogućnost relativnog podrazumeva realnost Apsoluta. Ovo je psihološki metod dokazivanja postojanja Bramana. Beskonačnost pripada samoj srži Njegove Prirode. Sat-Ćit-Ananda je sama Njegova suština baš kao što toplota i svetlost čine suštinu vatre.

 

''Ja'' princip

 

6. Kada se nalazite u mraku, ili ste iza zastora, ukoliko neko zapita «Ko je to tamo?», prirodno ćete odgovoriti ''to sam ja''. Tek posle jednog časka razmišljanja dodaćete: «Ja sam gospodin Taj i Taj». To «ja sam gospodin Taj i Taj» je mentalna Kalpana (uobraženje), to je Adjasa ili neistinito nametanje usled Avidje (neznanja). Isprva ste spontano izrazili svoje unutarnje osećanje postojanja, veliko Bezmerno ''Ja''. Ništa ne može da se odupre tom prirođenom ubeđenju ''Aham Bramasmi''.

7. Ukoliko ne postoji jedan neprekinuti osnov koji je podjednako povezan sa prošlošću, sadašnjošću i budućnošću, odnosno jedno potpuno nepromenljivo Biće koje sve opaža i shvata, mi nismo u stanju da budemo odgovorni za pamćenje, raspoznavanje i sve ostalo što je podložno mentalnim utiscima mesta, vremena i uzroka. Biće, iliti Sopstvo, razlikuje se od ideja i nadređeno im je, pošto idejama treba krajnji princip ili temelj koji ih objedinjuje i povezuje, dok je Sopstvo po sebi krajnji princip koji čini mogućim shvatanje ideja, tj. pojmova.

 

8. ''Aham'' na sanskritu znači ''Ja''. ''Idam'' znači ''ovo''. Kada spominjem sebe, kažem ''Aham'', a kada se obraćam tebi, kažem ''Idam''. Kada ti govoriš meni reči su obrnute. Moje ''Idam'' za tebe postaje ''Aham'', a moje ''Aham'' postaje ''Idam''. Stolovi su preokrenuti. Svugde postoji jedino ''Aham'', jedna opšta svest. ''Idam'' je mentalna tvorevina, odnosno lažno pripisivanje ili Adjaropa (nametanje), isto kao što se pojam zmije mentalno nameće konopcu. Zmija je Vivarta (prividni oblik) konopca. ''Idam'' je Vivarta ''Aham''-a.

 

Nepromenljiva bit

9. Da bismo prekinuli kruženje uzroka i posledice u ovom pojavnom svetu, moramo da se okrenemo prema egzistenciji koja se ne menja (Nirvikara, Kutasta, Nirvikalpa, Ačjuta, Avjaja), ne zavisi ni od čega drugog (Svatantra) i uvek je ista a isto tako je i uzrok, odnosno neuzrokovani uzrok (Parama Karan) ovih promenljivih egzistencija. Ta nepromenljiva, nezavisna, bespočetna stvarnost (Anadi Vastu) mora da bude nešto što ne može da se opazi bilo kojim čulom (Atindrija, Adrišja) i mora da bude bez atributa, odnosno svojstava koja mogu da se nađu u opažljivim objektima (Nirguna). Ovde se okončava svaka promena; ovde um može da počine; ovde može da nađe svoj koren ona vera za kojom uzalud tragamo među nestalnim stvarima sveta.

10. Svet opažamo pre svega čulima, ali ona su povezana sa nečim drugim; ona sama po sebi ne znaju ništa i, iznad svega, njihovo funkcionisanje zavisi od uma koji je neophodni nosilac podataka percepcije. Da li je onda um krajnji uzrok? Daleko od toga, jer i um je ograničen i pokazuje svoju zavisnost od nečega drugog po tome što je pri dubokom spavanju i sam um bez ispoljenja. Naše ljudsko znanje, dakle, ograničeno kao što jeste, poseduje tek nagoveštaj znanja koje je beskrajno. Stigavši do ovog zaključka, ukoliko ponovo razmislimo o svojoj vlastitoj prirodi, otkrivamo u sebi jedan trajni osnov na koji se sve varijacije znanja pozivaju.
     Sopstvo je to koje sluša, gleda, pamti, misli i zna, i ono ne nestaje sa različitim radnjama poimanja, ono je u svim tim radnjama nepromenjeno, i bez njega bi i same te radnje bile nemoguće. To je, jednom rečju, naše Sopstvo, Duša svih duša koja je, kao takva, čisto znanje u sažetku, lišeno svih ograničenja i nezavisno od objekata znanja. To je Svetlost svih svetlosti, Život svih života, Um svih umova, i Biće svih bića. To je tajni Život, koji vibrira u svakom atomu. To je skrovita Svetlost koja sija u svakom stvorenju. To je prikrivena Ljubav koja sve obuhvata u jedinstvu. To je Nemi Svedok (Sakši) svih aktivnosti u svim umovima. To je Braman iz Upanišada.

 

Nije to, nije to

11. Pažljivo analizirajte ovo malo ''ja'', tu nižu, samonaduvenu, veštačku ličnost koja je uzrok svih nesreća, nevolja i patnji.
     Fizičko telo nije ''ja''. Čak i ukoliko se ruka ili noga odseku, još uvek ostaje ''ja''. To telo je sačinjeno od pet elemenata. Ono je posledični proizvod ''anam'', odnosno hrane. Otuda je nazvano ''Anamaja Koša''. Ono je puno delova. Ima početak i kraj. Ono je Vinaši, propadljivo. Ono je Đada, što će reći neosetljivo i neinteligentno.
     Ni čulo nije ''ja''. Ono je inertno. I ono ima početak i kraj. Predstavlja posledicu radžo gune i satva gune. Sačinjeno je od Tanmatri (osnovnih elemenata materije).
     Um takođe nije ''ja''. U stanju spavanja nema uma, a i pored toga postoji osećaj kontinuiteta svesti. I um je Đada (neosetljiv). I on ima početak i kraj. On je paket promenljivih predstava. Naslepo traži u mraku. Ruši se kad ga zadesi neka nesreća. Poput balvana je u stanju velikog straha.
     Ni prana nije ''ja''. Ona je posledica radžo gune. Neosetljiva je. Ima početak i kraj. Možete zaustaviti dah a kontinuitet svesti će bez obzira na to opstati.
     Kauzalno telo koje obrazuje Mula Ađnanu (koren neznanja), a koje je sačinjeno od suptilnih impresija, nije to maleno ''ja''. Neosetljivo je. Ima početak i kraj.
     Kada kažem ''ja'', stvarno osećam ''ja jesam'' ili ''ja postojim'' (aspekt Sat, čistog postojanja). Razumem ili poimam da ''jesam'' (aspekt Ćit, svesnosti). ''Osećam se blaženo'' (aspekt Anande, blaženstva). Pri pažljivom ispitivanju putem introspekcije to malo ''ja'' iščezava u nepostojanje, isto kao što od luka ništa ne ostaje kada mu se oljušte razni slojevi. Ali, zato stižemo do jezgra ili suštine velikog Beskrajnog ''Ja'', Sat-Ćit-Ananda Bramana, osnove ili podloge za sve ove pojave, za mnoštvo malih ''ja''.

 

Stvarnost iza spoljašnjosti

 

12. Pred sobom vidite stablo mangoa. Ono ima svoje ime. Ima i oblik. Sastoji se od debla, grana, grančica, listova, cvetova, plodova, itd. Ta dva njegova aspekta ili dela su jedino što je vidljivo običnom oku prosečnog čoveka. Ljudi su opčinjeni i bave se isključivo sa ta dva aspekta ili odlike (Nama-Rupa). Nisu svesni stvarnosti koja se nalazi u pozadini stabla mangoa.
     Osim ova dva aspekta, ono ima još tri druga aspekta ili odlike. Stablo mangoa ''jeste'', dakle ono postoji. To je njegov egzistencijalni aspekt (Sat). Ono ''sija'', ističe se. Shvatate da se pred vama nalazi stablo mangoa. Ono je opaženo od strane vaših čula i uma. To je svesni aspekt (Ćit). Izgled stabla pruža vam zadovoljstvo. To je aspekt blaženstva (Ananda). A sada odsecite drvo i pretvorite ga u daske. Čak i u toj daski postoji Sat-Ćit-Ananda. Daska ''jeste'', odnosno postoji. Ona ''sija'', ističe se. Svesni ste je. Pruža vam užitak. Možete od nje da napravite stolice, klupe, itd. A sada gurnite dasku u vatru. Pretvorena je u pepeo. Ali čak i u tom pepelu se nalazi Sat-Ćit-Ananda. Pepeo ''jeste'', on postoji. Pepeo ''sija'', ističe se. Svesni ste ga. Pruža vam zadovoljstvo. Koristi se u različite svrhe. Tako uviđate da nazivi i oblici mogu da se menjaju, ali Sat-Ćit-Ananda zauvek ostaje. To je Istina, Stvarnost.
     Svaka forma poseduje svoju sopstvenu Sat-Ćit-Anandu. Forme se razlikuju (Vjatireka), ali suština koja je u pozadini ista je u svim formama (Anvaja).

 

Samo je Sopstvo drago

13. Vi volite svoju ženu i decu u Atmi i zbog Atme (ili Bramana) koja je skrivena unutar tela. Da ste zaista voleli samo fizičko telo, morali biste da volite i leš koji je mrtvački bled i ukočen u stanju napredujućeg raspadanja. Ali, naprotiv, vi nastojite da se otarasite mrtvog tela što je pre moguće.

14. Kada kuću zahvati požar, gledate pre svega da spasete sebe i ne osvrćete se na imovinu, ženu i druge osobe. To jasno pokazuje da u izuzetno velikoj meri volite nešto što je skriveno unutar vašeg fizičkog tela. To ''nešto'' vam je draže od bilo čega drugog na svetu. To nešto je Atma ili Braman ili Sopstvo svih, jedinstvena opšta svest, Adištana ili osnova za svakoga, za sve, za ceo svet.

15. Postoji pet ''indrija'' (organa koji primaju i shvataju) i pet ''višaja'' (objekata). Oko je u stanju da vidi oblike. Oblici su načinjeni od Agni-tatve (elementa vatre). Oči su takođe oblikovane od Tanmatre vatre. Prema tome, postoji odnos između oka i oblika. Oči ne mogu da čuju zvuke. Uho je načinjeno od Šabda-tanmatre (elementa zvuka). Zvuk proističe iz Akaše (etera). Postoji odnos između uha i zvuka. Uho ne može da vidi. Svih pet čula su neosetljiva odnosno neinteligentna. Ona pozajmljuju svoju živost i sposobnost od Atme ili čistog Duha koji je u njihovoj pozadini, isto kao što čaša vode, kada je izložena suncu, pozajmljuje od sunca toplotu.
     Atma u spoju sa čulom vida i objektima dovodi do opažanja sveta. Čitav svet nije ništa drugo do Atma ili Braman. Atma može da vidi samo Atmu. Atma i vidi Atmu. Moguć je odnos između Atmana unutra i Atmana spolja. Komad kamena je samo Atman ili Braman. Braman se pojavljuje kao kamen posredstvom uma i fizičkog sočiva. U Stvarnosti ceo svet nije ništa drugo do Braman (Sarvam Kalvidam Brama). Nikakva veza nije moguća između Atme i Anatme (Sopstva i ne-Sopstva).

16. U spavanju nema ni čula, ni objekata, ni varljivog uma, a vi ipak doživljavate mir i blaženstvo. Kada nema objekata, odakle ste izvukli blaženstvo? Um tokom spavanja počiva u Bramanu i to blaženstvo potiče od Bramana. Osim toga, tokom spavanja, kada nema drugih osoba, jedino ''Ja'' postoji.

Uslovne definicije

 

17. Cogito ergo sum – ''Mislim, dakle jesam.'' Ovo je Dekartov fundamentalni osnov filozofije. On je u skladu sa tvrdnjom Sri Šankare da Atman ne može da bude nestvaran, jer onaj koji bi ga poricao čak i poričući ga potvrđuje njegovu zbilju.

18. Iako je Braman u svojoj pravoj suštini neodredljiv (Anirdešja) i nesaznatljiv (Agrahja), ipak moramo da pružimo neke uslovne definicije. Advaitini navode izvesne atribute (Višešane) ili karakteristike (Lakšane) da bi razgraničili Bramana od objekata koji imaju drugačija svojstva, i tako nam pomogli da se usredsredimo na dotični subjekt. Te karakteristike su ili suštinske (Svarupalakšane) kao što je Sat-Ćit-Ananda, ili su uzgredne i pomoćne (Tatastalakšane) kao svemoćnost, sveznanje, tvoraštvo, itd. Zapadnjački filozofi dopuštaju da iza vasione postoji ogromna genijalna misao ili inteligencija. Drugi i treći aforizam u Vedanta Sutrama ukazuju na Božje sveznanje.

19. Karma  je ''đada'' – neinteligentna. Mora da postoji davalac da raspodeli plodove postupaka điva. Teorija karme može jedino da razumno objasni raznoliku prirodu zemaljskog života (siromasi, bogataši, zdrave i bolesne osobe, moćni intelektualni divovi, rođeni idioti, nejake osobe, od rođenja gluvi i nemi, itd.). Nadzornik radova zna koliku platu treba dati različitim radnicima za ugovoreni posao, u skladu sa njihovom sposobnošću i prirodom obavljenog posla. Isto tako i Gospod Univerzuma poznaje dela i motive svih điva i u skladu sa njima dodeljuje im nagrade.

 

20. Mnogo puta predlažete razne stvari, ali Bog odluči nešto sasvim drugo. Svako svakoga dana ima ovo praktično iskustvo. To jasno ukazuje da postoji Vrhovna Moć koja nadgleda svako ljudsko biće i upravlja njime. Kada činite čestita dela, to vas ispunjava oduševljenjem i zadovoljstvom. A kada činite rđava dela postajete uzrujani i uplašeni. Zašto ste uplašeni? To pokazuje da postoji vrhovno Sopstvo iza vaše svesti i savesti, koje je svedok svih vaših postupaka (Karmadjakša), kao i aktivnosti uma.

 

Unutarnji gospodar i nadzornik

 

21. Om kena ishitam patati preshitam manah? «Ko upravlja umom?» (Kena Upanišada, Mantra 1)
     Manas (um) je organ osećaja i misli. On mora da bude pod kontrolom nekoga ko ga koristi kao svoj instrument. Điva ili ljudska duša nije nadzornik uma, pošto vidimo da proste ljude um nemilosrdno navodi na svakojaka zastranjenja. Prema tome, mora da postoji neko drugo Najviše Biće koje je upravitelj uma. On je Antarjamin, Unutarnji Gospodar i Nadzornik.

22. Um je moćan motor. Za tu mašinu potreban je veoma inteligentan vozač. A taj vozač je Braman.

23. Postoji još jedan način za proveravanje postojanja Atme ili Bramana. Oko je opažalac (Drik), a objekat je opažen (Drišja). Um je opažalac, a oko je opaženo. Atma je opažalac, a um sa svojim modifikacijama je ono što je opaženo. Ukoliko bismo tražili opažaoca Atme, ovo ispitivanje završilo bi sa onim što se naziva regressus ad infinitum (Anavasta Doša, beskrajno vraćanje). Stoga je Atma (svedok svega i svih umova) samopostojeća, samostvorena, samosvetleća, nezavisna, besmrtna, nepromenljiva, izvan vremena, prostora i uzročnosti. Ne postoji ništa drugo što bi nju videlo ili shvatilo. Objekti su različiti, ali opažajuće oko je jedno. Indrije (čula) su različite, ali opažajući um je jedan. Umovi su različiti, ali opažajuća Atma je jedna. U pozadini mnoštva uvek ćete otkriti jedno. Ali, za to je potrebna Vićara (istraživanje).

24. Braman nije praznina. Nije neispunjen, niti je bez sadržaja. Umu nije moguće da zamisli potpuno ništavilo. Braman je Paripurna (potpunost), jer se u njemu sve želje rastvaraju. Stičete savršeno, večno zadovoljstvo (Parama Nitja Tripti). Braman je sve. Kada postanete ništa ukidanjem tog neistinitog prividnog ''ja'', dobijate sve. I postajete sve (Paramam-apnoti; Brama-eva-bavati).

 

Imajte veru u Boga

 

25. Vera u zakone prirode je vera u Boga. Ceo svet kruži i kreće se po određenim uhodanim zakonima. Ne postoji slučaj, niti nepravilnost. Bog ili Išvara je samo Tatasta-lakšana (uzgredni, pomoćni atribut) Bramana. Zarad pobožnog poštovanja bakta (posvećenika), Nirguna (bez atributa) Braman naprosto se pojavljuje kao Saguna (sa atributima) Braman. U stvarnosti ne postoji tako nešto kao Saguna Braman. Postoji jedino život, bitisanje, prisutnost. To je Stvarnost. To je Istina.

26. Isto kao što vi pred sobom vidite drvo, mora da postoji i neko da vidi aktivnosti uma. U suprotnom bi se pojavila ''Kartru-Kartavja Bava Sambanda Viroda'' (osećanje protivrečnosti i nedoslednosti u odnosu između vršioca i izvršenja). Taj neko je Kutasta-Braman (duboko ukorenjena Realnost).

27. I najjednostavnije poređenje dve ideje i njihovo raspoznavanje kao istih ili suprotnih ima za pretpostavku nedeljivo jedinstvo onoga što ih upoređuje, Atmu koja je izvan sadržaja kojim se bavi.

28. Olakšanje i pomoć koji se dobijaju putem sećanja na Boga i obraćanja Njemu u nedaćama, ukazuju da postoji vrhovna Moć koja vodi i nadgleda ljudska bića.

29. Čak i grubi materijalista i ateista doziva u pomoć «Bože, oprosti mi, zaštiti me!», kada se u gustoj šumi suoči sa tigrom, kada je u velikoj nevolji, kad je u bespomoćnoj situaciji, kada brod kojim putuje tone, kad pati od paralize, kad se dogodi zemljotres ili erupcija vulkana, kada se zatekne sam u gluvo doba noći usred gromova i munja.

30. Ateista tvrdi da Bog ne postoji. Ali, taj znalac koji je upućen u nepostojanje Boga je Braman.

31. Sunijavadin tvrdi da postoji jedino Sunija (praznina). Ali, taj znalac koji je svestan Sunije jeste Braman (Bog).

Istinski izvor sreće

 

32. U umu se pojavljuje želja. Ona stvara vriti (impresiju, utisak). Taj vriti pokreće vaš um sve dok ne dođete do zadovoljenja putem uživanja u željenom objektu. Kada to uživanje prođe, ostaje Šanti, mir, sreća. Zatim se javlja sledeća želja. U periodu između zadovoljenja jedne želje i ispoljavanja druge, postoji čisto blaženstvo, pošto tada nema uma. On počiva, a vi ste sjedinjeni sa Bramanom. To stanje nepomućenog blaženstva između dve želje je Braman. Ukoliko ste u stanju da produžite taj period blaženstva pomoću Sadane (duhovne prakse), tako što ćete održavati ideju o Bramanu i nećete dozvoliti nijednom drugom vritiju ili želji da iskrsne, bićete u Samadiju (nadsvesnom stanju). Period između dva vritija je istinski Samadi (spajanje, stecište).

33. Ko vidi nedostatke Sunca, to da li ono blistavo sija ili je zaklonjeno oblacima? Oko. Ko opaža mane oka, na primer da li ima mrenu ili ne? Budi (intelekt). Ko primećuje mane Budija, to da li je zbrkan ili bistar? Ko osvetljava Budi? To je Aham (bezmerno ''Ja''). Taj ''Aham'' je Kutasta ili Atma ili Braman, prosvetlilac svega.

34. Ko obasjava stvari u snu? Braman. U snu nema druge svetlosti.

35. Recimo da u noći postoji veliki izvor svetlosti. Udaljeni ste od njega, i između vas i njega stoji nešto što vas sprečava da vidite. Međutim, možete jasno da vidite objekte koji su obasjani tom svetlošću. Premda ne možete neposredno da vidite svetlost, na osnovu opažanja objekata nesumnjivo zaključujete da mora da postoji veliki izvor svetlosti. Na isti način vidite i svet sa njegovim raznoliko obojenim objektima. Iza ove prirode mora da postoji osvetljavač. Taj osvetljavač, ''Svetlost svih svetlosti, Đotišamapi tat đoti'' iz Gite, jeste Braman, Adistana (potpora) za ovaj iluzorni svet.

36. Kada um jurca sa jednog objekta na drugi, stanje u periodu u kojem nema uma je Svarupa Stiti (prirođeno, slobodno stanje). To je Braman.

Pojave nagoveštavaju stvarnost

 

37. Sama zamisao o stvaranju i tvorevini navodi na zaključak da mora da postoji tvorac; pojam materije sugeriše da mora da postoji i Duh. Sama misao o promenljivoj pojavnosti upućuje na to da mora da postoji nepromenljivi noumenon (ono što se pokazuje i spoznaje onakvo kakvo je samo po sebi, nezavisno od opažaja čula). Sama zamisao o promenljivom umu nagoveštava da mora da postoji i nepromenljivi Sakši (svedok) i Nijamaka (nadzornik) uma.

38. U vasioni vlada savršeni zakon, red i sklad. Ona mora da ima svog upravljača, i on mora da bude sveznajući, svemoćan i sveprisutan.

39. Noću, u mrklom mraku, kažete ''ovde nema nikoga''. Kako to znate? Znate zato što ste vi zapravo Sakši (svedok). A taj Sakši je Braman.

40. U svakodnevnom životu kažete ''moje telo'', ''moja prana'', ''moj um'', ''moje čulo''. To jasno pokazuje da je Sopstvo ili Atma nešto potpuno različito od tela, uma, prane i čula. Um i telo su vaše sluge ili instrumenti. Oni su isto toliko izvan vas koliko i ovi peškiri, stolice, čaše. Svoje telo posedujete isto onako kao što držite dugačak štap za hodanje u ruci.

41. Ukoliko biste morali da budete kažnjeni za neki zločin, radije biste odabrali da vam se odseku ruke nego da vam se odstrane oči. To očigledno pokazuje da su vam čula bliskija i draža od spoljnih instrumenata. Dalje, umesto smrtne kazne radije biste pristali da vam se izvade oči. To dokazuje da vam je život draži i bliskiji od čula. Kada patite od teške, dugotrajne bolesti, poželite da se odreknete i samog života da biste postigli sreću. To pokazuje da vam je Sopstvo ili Atma draže od života ili prane.

Postojanost bitisanja

42. U ljudima i u životinjama postoje dva snažna instinkta. To su nagoni samoodržanja i produženja vrste. Glad je ispoljenje nagona samoodržanja. Osnova ovog nagona je besmrtna priroda duše. Zbog dejstva Branti (zablude), điva (individualna duša) misli da je telo Atma i da je večno, pa nagon samoodržanja daje sve od sebe da održi telo što je duže moguće (Abiniveša – posesivnost, prisvajanje), i da ga ovekoveči na ovom svetu. Ideja o besmrtnosti se usled zablude pogrešno prenosi na telo. Iako je fizičko telo podložno umiranju, điva umišlja da će ono ovde živeti zauvek. Postojanje nagona za samoodržanjem upućuje na postojanje Besmrtnog Bramana (Boga).

43. Zakon reinkarnacije je neizostavan. Čovekova duša, koja je opstala nakon umiranja u prethodnom životu, pomoću sile pamćenja (Samskara) seća se svoga postojanja i posle razdvajanja od fizičkog tela. Prema tome, ljudi imaju urođeno unutarnje osećanje da žive čak i posle smrti fizičkog tela. Bitisanje je Braman.

44. U većini slučajeva čovek na umoru ovako rezonuje: «Pretrpeo sam mnoge nevolje, patnje i teškoće u ovom životu. Učinio sam razna dobra dela. Ona ne mogu biti uzaludna. Na kraju krajeva, zar sam se samo zbog ovog jednog života toliko naprezao? To nije moguće. Ja mora da sam besmrtan.» I on pronalazi teoriju o Besmrtnosti. Čak će i zdrav razum svakome reći da mora da postoji besmrtna Atma.

45. Jednom ste bili dete koje se igralo u majčinom krilu. Zatim ste porasli u školarca. Onda ste u ranoj mladosti postali čežnjivi ljubavnik. Potom ste stigli do zrelog životnog doba. Naposletku ste postali osedeli starac. Imali ste raznovrsna iskustva. Mora da postoji nepromenljivo Sopstvo kao Sakši da posvedoči ta promenljiva iskustva. Jer, ta iskustva u protivnom nisu moguća. To nepromenljivo Sopstvo je Braman. To je osnova, podloga za sva promenljiva životna iskustva. Nepromenjeno Sopstvo mora neprekidno da povezuje raznovrsne etape detinjstva, dečaštva, mladosti, zrelosti i starosti.

46. Kada noću tražite nešto u mračnoj sobi, pomoću Prakaše (osvetljenja) Adištana-Ćetanje ili Brama-Ćetanje dolazite do te stvari pružajući ruke naokolo po prostoriji čak i u odsustvu bilo kakve rasvete. Braman je samoobasjan i Sarvaprakaša (obasjava sve). On osvetljava Budi, oko, sunce i sve objekte.

 

     To nešto pri čijem posedovanju nema ništa povoljnije ni korisnije za posedovanje, čije blaženstvo je veće i uzvišenije od blaženstva dobijenog iz bilo kog drugog izvora, i sa čijim poznavanjem nema važnijeg znanja koje bi trebalo steći, treba da bude shvaćeno kao Braman.
     To nešto, posle čijeg viđenja nema ništa drugo što bi trebalo da se vidi, niti kada se to postane ima bilo šta drugo što čovek treba da postane, i posle čijeg razumevanja ne ostaje ništa što treba da se razume, treba da bude shvaćeno kao Braman.
     To nešto što je sveprisutno, okolo, iznad, ispod, koje je Satćidananda (postojanje, znanje i blaženstvo), koje je jedno bez drugog, beskrajno, večno, jedno jedino, treba da bude shvaćeno kao Braman.
     Neprolazno, jedno neprekidno iskustvo – celokupno, koje se dostiže eliminisanjem, tj. poricanjem onoga što nije to, to treba smatrati za Bramana.
     Brama i ostali koji zavise od tog Bramana koji nije nikome podređen, srazmerno uživaju u sreći dobijajući veoma malu količinu Njegovog savršenog i potpunog blaženstva.
     Svi objekti su sjedinjeni sa Tim. Sva dela su ujedinjena sa Svešću. Stoga Braman prožima sve, isto kao što se maslac nalazi u svakoj čestici mleka.
     Ono što nije ni fino ni grubo, ni kratko ni dugačko, što je nerođeno, nepromenljivo, lišeno oblika, svojstva, kaste i imena, to treba da bude shvaćeno kao Braman.
     Ono čijom svetlošću sunce i ostala nebeska tela sijaju, ali što nije osvetljeno njima, i čijom svetlošću sijaju svi ovi objekti, to treba da bude shvaćeno kao Braman.
     Poput vatre u usijanoj gvozdenoj kugli, Braman obasjava ceo svet,  prožimajući ga i iznutra i spolja; i, neosvetljen bilo čime drugim, sija svojom sopstvenom svetlošću.
     Braman se razlikuje od sveta, pa ipak ne postoji ništa što nije Braman. Ukoliko se vidi bilo šta drugo sem Bramana, to je nestvarno poput ''vode u fatamorgani''.
     Šta god da se vidi ili čuje, to nije ništa drugo do Braman. Putem Tatva-Đnane (znanja o suštinskim vidovima čistog bitisanja), uviđa se da je ovaj svet Satćidananda, sveobuhvatni Braman.
     Onaj koji ima oko Mudrosti vidi Satćidananda Bramana u svim stvarima, ali onaj koji nema oko Mudrosti ne može da ga vidi, kao što ni slepac ne može da vidi blistavo sunce.
     Điva (pojedinačna duša) otopljena u vatri Đnane, oduševljena Sravanom (slušanjem uzvišenog znanja), itd., oslobođena je svih nečistoća i sama od sebe blista poput žeženog zlata.
     Atman je sunce znanja koje se podiže u Akaši srca, razgoni tamu neznanja, u sve prodire i sve podržava, blista i sve čini blistavim.
     Onaj nedelatni Paramahamsa (''savršeni labud''; duhovna ličnost najvišeg reda) koji je napustio ograničenja smera, mesta, vremena, itd., koji obožava i dostiže Atmu koja je sveprisutna, večita, blažena, besprekorna, postaje sveznajući, sveprisutan i besmrtan.

 

1. Braman je bez atributa, tj. osobenosti, i bez ikakvog ograničavajućeg dodatka, nezavisan, uvek slobodan i posve ispunjen.

2. Braman je različit od tri tela i pet omotača. On je nemi svedok tri stanja. On transcendira tri gune (modaliteta prirode) i parove suprotnosti. On je ovaploćenje Sat-Ćit-Anande (Postojanja-Znanja-Blaženstva). On je bit, srž. On je izvorište ili materica uma, indrija (čula), tela i ovog sveta.

3. Braman je Ananda-Svarupa (suština blaženstva). On je Anandamaja (sav od uzvišene sreće). On je Ananda-Gana (pun čiste radosti). On je Ananda-Murti (idol sreće). On je Ananda-Vigraha (oličeno blaženstvo). On je Ananda-Sagara (okean sreće). On je Niratisajananda (ništa ne može da nadmaši tu radost). On je Parama-Ananda (najviše, savršeno blaženstvo). On je Ananta-Suka (bezmerna sreća). On je Nitja-Suka (večno blaženstvo). On je Akanda-Suka (potpuna radost).

4. Braman je unutra i spolja. On je iznad i ispod. On je ispred i iza. On je na sve strane. On je svugde, kao svuda rasprostirući eter. On je Ćidakaša. Pet atributa: Postojanje (Sat), Svest (Ćit), Blaženstvo (Ananda), Večitost (Nitja) i Ispunjenost, tj. Izobilje (Paripurna), izražavaju Bramana na najbolji mogući način. Meditiraj na njih i realizuj ga.

5. Iza ove priredbe sveta, iza ovih fizičkih pojava, iza ovih naziva i oblika, iza osećaja, misli, emocija i naklonosti, nalazi se nemi svedok, tvoj besmrtni Prijatelj i istinski Dobronamernik, Puruša ili Učitelj sveta, nevidljiva Moć ili Svesnost.

6. Kao što jedna nit prolazi kroz sve cvetove u vencu, tako i Sopstvo prodire u sva živa bića. Ono je skriveno u svim bićima i oblicima, poput ulja u semenu, maslaca u mleku, uma u mozgu, prane u telu, zametka u materici, sunca iza oblaka, vatre u drvetu, isparenja u atmosferi, soli u vodi, mirisa u cveću, zvuka u gramofonskim pločama, zlata u kvarcu, mikroba u krvi.

7. Kao što je svetlost ista u sijalicama različitih boja, tako su i tela i mentalne Bavane (stavovi) različiti, ali Atma je u svim bićima jedna te ista.

8. Isto kao što je sunce odraženo u raznim posudama sa vodom, pa se čini kao da ima više sunaca, tako izgleda i da ima mnogo Atmana, pošto je on odražen kroz razne umove u raznim telima.

9. Kao što je vatra ista i samo jedna, mada prodire u goriva raznih vrsta, tako i Gospod vasione, koji je stvorio svet i ušao u sva bića, izgleda različito zbog različitih tela u kojima se nalazi.

10. Kao što vatra bukne uvis kad se sa nje ukloni pepeo, tako i Braman zablista kada se ukloni veo neznanja koji ga sakriva. Kao što se maslac opaža kada se mleko pretvori u gruševinu i bućka, tako se i Braman opaža kroz bućkanje meditacije. Kao što glad, žeđ, bol, ukus, itd., moraju da se dožive, ali ne mogu da se vide telesnim očima, tako i Braman mora da bude doživljen u dubokoj meditaciji i samadiju. Kao što sićušni bacili koji izazivaju koleru, tifus, itd., ne mogu da se opaze golim okom, ali mogu da se vide pomoću mikroskopa, tako ni Braman ne može biti viđen fizičkim očima, ali može biti viđen okom intuicije.

11. Onaj koji vidi sve, ali kojeg ne vidi niko, koji obasjava intelekt, sunce, mesec, zvezde i celu vasionu, ali koga oni ne mogu da osvetle, to je Braman.

12. On vidi bez očiju, čuje bez ušiju, oseća bez kože, kuša bez jezika, hvata bez ruku, hoda bez nogu, miriši bez nosa, zna bez uma, zato što je On čista, sveprožimajuća Svest.

13. On je bezobličan (Nirakara), bez Guna (Nirguna), bez ikakvih posebnih odlika (Nirviseša), bez delova (Niškala), bez udova i ivica (Niravajava), bez delatnosti (Niškrija). On je večit (Nitja), čist (Suda), savršen (Sida), slobodan (Mukta).

14. Braman je Istina, tj. Stvarnost (Satjam), Mudrost (Đnanam), Beskonačnost (Anantam). On je Mir (Šantam), Povoljnost (Šivam), Jedno bez drugoga (Advaitam). On je lišen starosti (Ađaram), besmrtan (Amritam), neustrašiv (Abajam) i Najviši (Param). On je bezuslovan, apsolutan (Kevala).

15. To mesto na kojem se svaki govor prekida, sve misli zamiru, gde prestaju funkcije intelekta i svih organa, to je Braman, Postojanje-Znanje-Blaženstvo.

16. Mir, Bog, Atma, Braman, Sloboda, Besmrtnost, Oslobođenje – sve su to istoznačni pojmovi.

17. Bog je sa oblikom i bez oblika, i On je iznad oblika. On je nedelatan; On je takođe i vršilac. On je manifestovan; On je i neispoljen. On je
imanentan, prisutan; On je transcendentan, natčulan.

18. Postoji živuća, nepromenljiva, večna Svesnost koja leži u osnovi svih imena i oblika, i koja sve održava na okupu. To je Bog ili Braman.

19. Neviđen, On ti pomaže vernim i pouzdanim rukama. Nečut, On čuje tvoj govor. Nepoznat, On zna tvoje misli. On je čista, sveprisutna Svest; Sat-Ćit-Ananda.

20. Božja Volja izražava se svugde kao zakon. Zakon gravitacije, kohezije, relativnosti, uzroka i posledice, zakoni elektriciteta, hemije, fizike, svi psihički zakoni, sve su to izražaji Božje Volje.

21. Jedino je Braman stvaran. Individualna duša istovetna je sa Bramanom. Sve drugo je nestvarno. To je glavna doktrina Vedanta filozofije.

22. Braman nije ovo; nije ni ono. Poricanje da Braman ima atribute ne svodi ga na prazninu ili ništavilo. Braman ne poseduje nijedan atribut koji pripada Maji. On je ovaploćenje Blaženstva i Mudrosti.

23. Beskonačnost, Večnost, Besmrtnost i Apsolutnost (Neuslovljenost) su odlike bezgraničnog Postojanja-Znanja-Blaženstva.

24. Apsolut zbunjuje čak i um najučenijih ljudi. On izmiče čak i zahvatu najmoćnijeg intelekta. Doživljava se kao Čista Svest, kada intelekt zamire, učenost iščezava i celokupno biće biva potpuno izgubljeno u njoj. Sve je izgubljeno, i sve je pronađeno.

25. Bog ti je krajnje blizak. On živi u tvom srcu. Prisniji ti je On negoli disanje, bliži ti je od tvojih ruku i nogu. On je samo tvoje Sopstvo ili Atma.

     Usavrši sposobnost razlikovanja stvarnog od nestvarnog. Jedino je Bog stvaran. Sve ostalo je nestvarno. Odbaci sve čulne užitke, uviđajući njihove nedostatke. Oni iscrpljuju čula, izazivaju bolesti, nemir uma, itd. Naoružaj se šestostrukim vrlinama (Šadsampat) vedrine i spokojstva (Sama), kontrole čula (Dama), obustave čulnog uživanja (Uparati), istrajnosti (Titikša), vere u Boga, svete spise, Gurua i u sebe samoga (Srada) i usredsređenosti uma (Samadana). Slušaj Mahavakje (uzvišene izreke iz Upanišada) koje govore o istovetnosti individualne duše i Najviše Duše. Razmišljaj o njima i potom sprovodi duboku meditaciju. Postići ćeš Samospoznaju.
     Služi svima, videći Boga u svima. Obavljaj sve svoje svakodnevne aktivnosti kao Božju službu. Napusti zamisao da si ti vršilac. Smatraj da Bog sve čini i da si ti samo Njegovo oruđe. Odbaci vezivanje za dela i njihove plodove.
     Vrši Đapu (neprekidno ponavljanje) Njegovog Svetog Imena. Njegovo Ime je moćni pročistilac. Pevaj Njegove slavopoje. Obožavaj ga i moli mu se. Meditiraj na Njegov divni lik. Predaj se Njegovoj Volji (Atmanivedan).
     Ne poistovećuj se sa telom, koje je tupo, nečisto, prolazno, i koje je samo kombinacija pet elemenata: zemlje, vode, vatre, vazduha i etera. Uvek osećaj da si sveprisutna, neuobličena, čista, Satćidananda Atma. Izjavi ''Aham Bramasmi''. Vidi Sopstvo u svima.
     Uzimaj satvičnu hranu. Druži se sa mudrima. Svakodnevno proučavaj Gitu i druge religiozne knjige. Iskoreni sve svoje poroke. Neguj sve vrline. Pridržavaj se Ahimše (Nepovređivanja), Satjam (Istine) i Bramačarje (Čednosti).
     Održavaj telo zdravim i energičnim uz pomoć svakodnevnog vežbanja nekih značajnih asana, kao što su siršasana, sarvangasana, matsjasana, pasčimotanasana, buđangasana i majurasana, nekoliko ciklusa neusiljene i ugodne pranajame, i lakih fizičkih zadataka kao što su duge šetnje.
     Bog je stvar ponude i potražnje. Ukoliko zaista žudiš za Njegovim Daršanom (viđenjem), On će ti se pokazati ovog trenutka.
     Sjedini svu ljubav koju gajiš prema svim ovozemaljskim stvarima, ženi, sinu, imovini, bogatstvu, rodbini, prijateljima, i potom usmeri tu sjedinjenu ljubav prema Bogu. Shvatićeš i ostvarićeš ovog trenutka.
     Nije isuviše teško imati Daršan (viđenje) Boga, ni udovoljiti mu. Bog je okean milosti. On je rob svojih posvećenika. On je brzinom munje pojurio da spase Dropadi iz izopačenih šaka Kaurava. Molio je Praladu za izvinjenje što nije ranije došao da ga izbavi. Mazio je umiruću pticu, Đataju, držeći je u svom krilu, i obrisao njenu prljavštinu svojom kosom. Nosio je palankin svog posvećenika Tjagaradže, kao i vodu u posudi za njegovo obredno pranje. Ponosno je nosio, kao ukras, ožiljak koji mu je na grudima ostao od Briguovog udarca nogom. Nosio je lobanje svojih posvećenika kao venac oko svog vrata. Gospod Lično je priznao: «Ja sam potpuno u vlasti svojih bakta.»
     Usrdno mu se moli za Njegovu Milost. Prioni na duhovnu Sadanu, Bađane (duhovne pesme), itd. Ne traći ni minuta. Moli se vatreno poput Pralade. Opevaj Njegovo ime poput Rade. Jecaj u samoći kao Mira zbog razdvojenosti od Njega. Pevaj kirtane kao Gospod Gauranga. Pevaj bađane kao Ram Prasad Bengalski. Igraj u božanskoj ekstazi kao Ćetanja Maha Prabu i uđi u Bava Samadi. Ponavljaj Njegovo Ime poput Valmikija, Tukarama i Ramdasa. On će te zasigurno blagosloviti svojim usrećujućim pojavljenjem, Vrhovnim Znanjem i Večnim Blaženstvom.

     Čuj izvanredne događaje iz života Sri Rukpale Bagavana iz Ajodje i jednog vojnika-bakte iz Pandžaba. Sri Rukpala Bagavan bio je čuveni bakta koji je poslednji deo svog života proveo u Ajodji. Rodom je bio iz Čapre, u blizini Varanasija. Po profesiji je bio školski inspektor. Bio je iskreni posvećenik Sri Rame. Jednoga dana bio je zadubljen u meditaciju, i nije obišao nijednu školu radi inspekcije. Gospod Rama je lično uzeo na sebe izgled inspektora posredstvom svoje Joga-Maja Šakti, obavio pregled jedne škole, potpisao se u registar i nestao. Kada je Sri Rukpala Bagavan sledećeg jutra otišao u tu školu, učitelji su mu rekli da je prethodnog dana već posetio njihovu školu i pokazali mu njegov potpis u registru. Bio je krajnje zaprepašćen. Ta očiglednost pružila mu je veliki podstrek. Bez odlaganja je napustio službu i preselio se u Ajodju da ostatak svog života provede u prisnoj vezi sa Gospodom Ramom.
     Zar niste čuli za zgodu u Pandžabu? Jedan vojnik, odani Ramin bakta, bio je u noćnoj patroli u zoni vojnog tabora. U njegovoj blizini prolazila je jedna družina pevajući divne kirtane. Vojnik je bio veoma dirnut njihovom dubokom pobožnošću, tako da je napustio svoju dužnost i pridružio im se. Uživao je u kirtanima do mile volje. Obuzet uzvišenim osećanjima, ušao je u Bava Samadi, ushićeno stanje bakta. Kada se vratio u šest sati izjutra, sa zebnjom se raspitivao kod zamenika komandanta da li se nešto dogodilo u njegovom odsustvu. Ovaj mu reče: «Ništa se nije dogodilo. Sve vreme sam te video kako patroliraš.» Bakta-vojnik bio je krajnje iznenađen tom njegovom izjavom. Shvatio je da je sve to bila Ramina Milost. Rama je lično preuzeo odgovornost za patroliranje da bi zaštitio svog posvećenika. Uzeo je na sebe izgled vojnika. Bakta je odmah udesio da bude demobilisan i otišao je u Ajodju da ostatak života provede u molitvama i posvećenosti. Ukoliko ste iskreni u svojoj pobožnosti, ovoga časa dobićete Božji daršan, licem u lice.

     Pre više od sto pedeset godina, u Neruru blizu Karurua, u oblasti Tričinoploj u južnoj Indiji, živeo je veoma znameniti Jogi-Đnani po imenu  Sadašiva Bramendra Sarasvati. On je autor Brama Sutra Vriti-ja i dela Atma Vidja Vilas, kao i mnogih drugih knjiga. Izveo je nebrojena čuda. Jednom prilikom, dok je na obali reke Kaveri bio zadubljen u Samadi, bujica ga je odnela i izbacila na nekom drugom mestu. Našao se potpuno zakopan u pesak. Seljaci su tuda prolazili na putu do svojih njiva. Zakačili su jogijevu glavu i iz nje je potekla krv. Razgrnuli su pesak i potpuno zapanjeni ugledali jogija kako sedi u samadiju.
     Jednom drugom prilikom, on je kao Avaduta (nagi mudrac) ušao u zenanu (šator) jednog muslimanskog starešine. Ovaj se jako razljutio na mudraca i odsekao mu ruku. Sadašiva Braman bez reči se udaljio, ne pokazujući nikakav znak bola. Starešina je bio zapanjen ovim nečuvenim karakterom mudraca. Zaključio je da taj čovek mora da je Mahatma, nadljudsko biće. Gorko se pokajao i krenuo je za mudracem da ga zamoli za oproštaj. Ali, Sadašiva uopšte nije bio svestan da mu je ruka odsečena. Kada mu je starešina ispričao šta se dogodilo u njegovom logoru, Sadašiva mu je oprostio i bezazleno dodirnuo svoju osakaćenu ruku. Istog trenutka dobio je novu ruku.
     Ovi događaji iz mudračevog života morali bi svakoga da uvere da postoji uzvišeni božanski život nezavisan od objekata i od igre uma i čula. Mudrac je bio potpuno nesvestan sveta koji ga okružuje. Nije osetio ništa kada mu je ruka bila odsečena. Mora da je bio upijen u Božansku Svesnost i da je postao jedno sa Božanskim. Obični ljudi zapomažu već pri ubodu igle. Navedeni primeri iz života Sadašive Bramana dovoljan su dokaz za postojanje Boga i božanskog, večnog života, u kojem nestaju svaki bol i jad, ispunjavaju se sve želje, i stiču se najviše blaženstvo, mir i znanje.

Šiva: «Da li ti postojiš?»
Profesor: «Da.»
Šiva: «Ukoliko kažeš da ne postojiš, pa te onda neko izudara, biće ti sasvim jasno da li postojiš ili ne. Postojanje je Bog. Želiš li smrt ili besmrtnost?»
Profesor: «Ne želim ni smrt ni besmrtnost. Besmrtnost ne želim zato što je svet tako loš i neprijatan i prepun nevolja i patnji, pa bi besmrtnost značila večno trpljenje. A smrt ne želim zato što nju niko ne želi.»
Šiva: «Ti sam sebe zbunjuješ. Kada kažeš da ne želiš smrt, to znači da želiš besmrtnost. A besmrtnost je Bog. Želiš li muku ili blaženstvo?»
Profesor: «Ne želim ni muku ni blaženstvo.»
Šiva: «Pa šta onda hoćeš?»
Profesor: «Postoji nešto što je veće od blaženstva.»
Šiva: «Ne postoji ništa veće od božanskog blaženstva.»
Profesor: «Odsustvo želja.»
Šiva: «Ali, upravo odsustvo želja je blaženstvo. A blaženstvo je Bog. Želiš li mirnoću uma?»
Profesor: ''Želim.''
Šiva: «I mir je Bog. Prema tome, veruješ li sada da Bog postoji?»

 

Golmal (Ateista): O, Ram! Molim te da mi pokažeš tog svog Boga o kojem svakog dana veoma uzvišeno govoriš. Ukoliko Bog zaista postoji, daj da ga odmah vidim svojim rođenim očima.

Ram (Teista): Ako te sada izmlatim ovom batinom, hoćeš li moći da mi pokažeš svoj bol u opipljivom obliku?

Golmal: Kako bih mogao da ti pokažem svoj bol, Ram? Tvoje pitanje potpuno je besmisleno. Čovek mora lično da oseti bol.

Ram: E pa, sličan je slučaj i sa Bogom, Golmale. Moraćeš da ga shvatiš pomoću stalne i duboke meditacije. On se ne može videti tim telesnim očima, pošto je izvan domašaja čula i uma.

Golmal: Ukoliko je Bog van dosega čula, onda On mora da je ne-biće, nestvarnost, puka praznina, negativni koncept, metafizička apstrakcija. A ja ne želim da dospem u takvo negativno stanje ništavila. Ništa neću dobiti ako dođem do Njega. Potpuno sam srećan ovde dok uživam u raznim vrstama čulnih stvari. Ne postoji ništa iznad tih čulnih užitaka. Zašto govoriš o nečemu izvan čula? Kako je to moguće? Ne, ja ne mogu da verujem u takve stvari. Ja sam naučnik. Potrebna su mi brižljiva laboratorijska ispitivanja.

Ram: Ha, ha, ha! Zgodno si to rekao, Golmale. Želiš laboratorijske provere? Izvrsno, nema šta! Ti bi da bezgraničnog sveprisutnog Boga gurneš u svoju epruvetu i da ga svedeš na nekakve hemikalije. A Bog je sam izvor tvojih hemikalija. On je osnova za tvoje atome, elektrone i molekule. Bez Njega nijedan atom ni elektron ne bi mogli da mrdnu. On je unutrašnji upravljač (Antarjamin). On je Nijanta (nadzornik). Bez Njega vatra ne može da gori, sunce ne može da sija, vazduh ne može da struji. Bez Njega ti ne možeš da gledaš, govoriš, slušaš ni da razmišljaš. On je tvorac svih zakona nauke, zakona gravitacije, zakona kohezije, zakona privlačenja i odbijanja, itd. On je podarilac zakona. Povinuj mu se sa verom i pobožnošću, pa ćeš Njegovom milošću steći potpuno znanje o Nauci nad naukama, Brama Vidji, i postići ćeš Mokšu (oslobođenje).

Golmal: Zar postoji nešto poput Nauke nad naukama? Ja sam se školovao na Oksfordu i na Harvardu, ali nikada nisam čuo za takvu nauku.

Ram: Samo obrati pažnju na razgovor između Saunake i Angirasa. Saunaka, istaknuti grihasta (kućevlasnik, gazda) postavio je Angirasu ovakvo pitanje: «Kasmin bagavo viđnate sarvamidam viđnatam bavati» – «Šta je to sa čijim poznavanjem sve postaje poznato?» Angiras mu je odgovorio: «To je Brama Vidja, Nauka svih nauka, i ovladavanjem njome spoznaje se Besmrtni Braman.» Poznavanjem Brama Vidje ili Nauke svih nauka čuješ ono što se ne može čuti, vidiš ono što se ne može videti, znaš ono što se ne može znati. Misliš o onome o čemu se ne može misliti. Isto kao što se znanjem o jednom jedinom grumenčiću zlata stiče znanje o svemu što je napravljeno od zlata, ili kao što se znanjem o jednim jedinim makazicama za nokte upoznaje sve što je napravljeno od gvožđa – pošto su sve varijacije samo nazivi zasnovani na rečima, a prava istina je da je sve to gvožđe – takva je, Golmale, i ta Brama Vidja ili Nauka svih nauka.
     Temelj svih svetovnih nauka je Brama Vidja ili Adiatmik nauka. Ukoliko se putem neposredne intuicije uputiš u tu najvišu nauku, imaćeš znanje o svim drugim ovozemaljskim naukama, baš kao što ćeš znanje o proizvodima od gline steći ako imaš znanje o samoj glini. Nema tog univerziteta na kojem možeš da naučiš ovu Nauku svih nauka. Nju ćeš morati da učiš od Brama-Srotri, Brama-Ništa Gurua, nakon što obuzdaš svoja čula i um.

Golmal: Ali, kako mogu da poverujem da Bog postoji kad ne mogu zbilja da ga vidim svojim rođenim očima?

Ram: Ni zvezde ne mogu da se vide danju, a ipak postoje. Kada je oblačno ne možeš da vidiš sunce, ali ono i tada postoji. Na isti način, mada ne možeš da vidiš Boga tim fizičkim očima, On i pored toga postoji. Ukoliko stekneš božansko oko ili oko intuicije (Đnana Čakšus) putem upražnjavanja meditacije, primetićeš ga.

Golmal: A ja, vidiš, mislim da nema takve stvari kao što je Bog ili besmrtna duša ili božanske oči ili večno blaženstvo duše. Sve su to puste fantazije takozvanih Vedantina i Bakta. Kao što se crvena boja dobija mešanjem kreča, oraha i betelovog lišća, tako je i ovo telo stvoreno kombinovanjem pet elemenata. I to telo je jedina duša koja postoji. Nema ničega povrh ovog tela i njegovih čulnih zadovoljstava. Filozofija tela ili Viročanina filozofija, ili ono epikurejsko «Jedi, pij i budi veseo», najviše me privlače. Iz ovog tela i iz čulnih objekata treba da izvučemo što je moguće više zadovoljstva. Nema nikakve vajde od pokore ili samouzdržavanja. Treba da dopustimo čulima da se neometano provode i lumpuju, i da uzimaju od svojih objekata sve što im ovi nude. To ti je jedina mudrost. Post, pridržavanje Maune (ćutanja), celibat, meditacija, itd., sve su to besmislice zaluđenika.

Ram: Ti ovozemaljski objekti su prolazni. Oni iscrpljuju energiju naših čula. Čak i najduži život je vrlo kratak. Nijedan čovek ne može da postane trajno srećan posedovanjem bogatstva, žene i dece. U starosti će jadikovati. On biva ophrvan tugom kada izgubi novac, kada mu žena ili sin umru, ili kad neizlečivo oboli. Naćiketa nije bio namamljen svetovnim darovima Gospoda Jame. Istrajao je u dostizanju večnog blaženstva Besmrtne Duše i stekao ga je sledeći uputstva Gospoda Jame. Strastven, nesvestan čovek, koji ne poseduje ni razboritost ni uzdržljivost, i koji je uronjen u svetovnost, ne može da ima jasno shvatanje Najviše Tatve.

Golmal: O, Rame moj! Priroda je ta koja sve čini. Zbog čega bi trebalo da prihvatimo postojanje Boga? Priroda nas hrani. Priroda je sve. Ovaj svet može da ide svojim tokom i bez Išvare ili Gospoda. Priroda može sama svime da rukovodi.

Ram: Priroda nije nezavisna. Ona je sluškinja Gospodara Prirode. Priroda je Njegova Šakti ili moć obmanjivanja. Ono što je glina za grnčara, to je Priroda za Gospoda. Gospod netremice posmatra Prakrti ili Prirodu. On je Primum mobile, Prvi pokretač; On stavlja Prakrti u pokret, i ona onda započinje svoje aktivnosti. Kao što je toplota nerazdvojiva od vatre, tako je i Šakti nerazdvojiva od Gospoda (Šakte, tj. vlasnika Šakti). Kao što moć gorenja pripada vatri, tako i Šakti pripada Gospodu.

Golmal: Koje su glavne odlike tvoga Gospoda?

Ram: Bog je svemoćan, sveznajući, sveprisutan i beskrajno milostiv.

Golmal: Ako je stvarno svemoćan, može li dvostrani list papira da učini jednostranim? Može li da navede čoveka da skoči na svoja sopstvena ramena? Može li da učini da vatra plamti nadole? Ili da sunce zrači hladnoću? Može li sina nerotkinje da učini ocem sedmoro dece? Ukoliko ne može da uradi te stvari, On više nije Svemogući Gospod!

Ram: Ne postavljaj takva neprilična, beskorisna i besmislena pitanja. Osoba produhovljenog uma nikada neće trošiti reči uzalud. A ti traćiš svoj život, vreme i energiju. Bog jeste Svemoguć. On može da čini stvari i da ih poništava u treptaju oka. Njegova milost čini nemog čoveka rečitim, a bogalja planinarem. Uvećaj i usavrši svoju Sradu (veru) i Bakti (pobožnost). Učini svoje telo korisnim u Njegovoj službi. Veoma je teško dobiti ljudsko rođenje; zbog toga daj sve od sebe da Ga spoznaš u ovom životu. Nastoj da postaneš mudar. Nauči da rasuđuješ. Razvijaj plemenitost srca. Učini svoje srce toplim i čistim.

Golmal: Dok ti, Rame, tvrdiš da je Bog beskrajno milostiv, ja tvrdim da je On veoma okrutan. Krajnje je nepravičan. Jedne čini strašno bogatima, a druge strašno siromašnima; jedne čini zdravima, a druge teško bolesnima i unakaženima još od rođenja.

Ram: Bog je potpuno pravedan. On je nemi svedok. Ovaj svet odvija se u skladu sa određenim jasnim zakonima. Postoji red. Vrlina donosi nagradu, a porok kaznu. Bog nijednog pojedinca ne kažnjava, niti ga nagrađuje. Čovek ubira plodove svojih postupaka. Kako seje, tako i žanje, usled dejstva zakona uzroka i posledice. Taj zakon je neumitan.

Golmal: Zbog čega je Bog uopšte stvarao svet? Ukoliko je On Purnakama, dakle onaj u kojem su sve želje zadovoljene, otkud mu se u umu pojavila želja da stvori ovaj svet?

Ram: Zašto je Bog stvorio svet? Kada je Karma započela? Zašto uopšte treba da bude neznanja? Kada se čovek prvi put rodio? Kako neznanje može da uđe u Atmu koja je po svojoj prirodi Satćidananda? Da li je jača Prarabda (sudbina) ili Purušarta (lični napor)? Ta, kao i mnoga druga slična pitanja, nazivaju se Atiprasne, transcendentalna pitanja. Takva pitanja ni na koji način ne pomažu čovekovo napredovanje na duhovnoj stazi. Njihov rezultat je puko jezičko ratovanje i teranje maka na konac bez ikakve stvarne koristi. Reči su ograničene. Jezik je nesavršen. Čovek može da dođe do odgovora na ta pitanja tek kada prevaziđe tri stanja i tri gune, i kada boravi u svojoj suštinskoj Svarupi (istinskom obliku) pomoću stalne i dugotrajne Nididjasane (usredsređene kontemplacije), i tako dospe do Dridabumi ili Jogaruda (utvrđenost u jogi) stanja. Nepouzdani, ograničeni intelekt, uslovljen vremenom, mestom i uzročnošću, ne može ni da zaviri u onostrano. Odgovore na ta pitanja dobićeš kada stekneš znanje o Sopstvu.
     Sve sumnje se raspršuju i tri čvora bivaju presečena kada čovek dospe u bramičko stanje ili Sahađa-Avastu (prirodno stanje), samorodno stanje iskonske čistote i velelepnosti. Ljudi, uopšte uzevši, lupaju glavu i rasipaju energiju kada ih spopadnu takve sumnje. To je smicalica uma koji na taj način zavodi i zbunjuje tragaoca i skreće ga sa puta božanske kontemplacije. Ono što je potrebno jeste nepopustljiva Sadana, potpuna Veragja (nepristrasnost), snažna Mumukštva (žudnja za oslobođenjem) i stalna sposobnost rasuđivanja.

Golmal: Ukoliko je Bog beskrajno milostiv, ako je On okean milosti, zašto je potrebno da u svetu postoje patnja i bolest?

Ram: Patnja je, na izvestan način, korisna stvar u ovom svetu. Ona otvara oči. Ona je prerušena blagodat. Natapa ti srce milosrđem i usmerava ti um prema Bogu. Ona jača tvoju snagu volje, tvoje strpljenje i izdržljivost. Primorava te da nađeš stazu oslobođenja kojom ćeš umaći iz kandži Maje, robovanja materiji.

Golmal: A zašto je potrebno da na svetu postoji zlo? Zar On nije mogao da stvori svet ispunjen isključivo čistim blaženstvom? Zašto mora da postoji mešavina užitka i bola? Zar to nije u suprotnosti sa Njegovom Svemoćnom prirodom?

Ram: Ovaj univerzum zaista je mešavina dobra i zla. Ovo je područje relativnosti; ne možeš ovde da očekuješ čistu, nepomućenu sreću. Čisto blaženstvo možeš da nađeš jedino u tvom najdubljem Sopstvu, u Bramanu. Zlo nije poseban, odvojen entitet. Dobro i zlo su dve strane istog novčića. Zlo postoji da bi proslavilo dobro. Sem toga, ono što je zlo u jednom trenutku, dobro je u nekom drugom; što je zlo za jednu osobu, dobro je za neku drugu. Hulja je budući svetac. Ako ga držiš u društvu sveca, postaće istinski Mahatma. Zar nisi upoznat sa životima Ratnakara, Đagaja i Madaja? Bili su zločinci, ali kada su se susreli sa plemenitim dušama postali su pravi sveci. Čovekovo telo je posledica dobrih i loših dela. On mora da okusi plodove svojih dobrih i rđavih dela, a to su zadovoljstvo i patnja.

Golmal: Mnogo ti hvala, Rame, zaista. Tvoje upečatljive pouke malo su me približile tvom gledištu. Molim te da mi pružiš neke čvrste dokaze za postojanje Boga. Čini mi se da nisam daleko od toga da poverujem da Vrhovna Inteligencija ili Moć upravlja ovom vasionom.

Ram: Bog ili Braman je Svatah-Sida (samopotvrđen). Sopstvo je osnov čina proveravanja. Stoga je ono evidentno i pre samog čina proveravanja, i zato je nemoguće osporiti ga. Poricanjem postojanja Bramana, poričeš sopstveno postojanje, što je besmisleno. Braman je osnov svih pretpostavki, dokaza i stanovišta.

Golmal: To mi je potpuno jasno. Nema sumnje da Sopstvo ne može da bude pokazano. Međutim, moguće je da se iz izvesnih empirijskih činjenica izvede zaključak o Njegovom postojanju. Molim te da mi navedeš takve činjenice. Tada će moja ubeđenost biti potpuna.

Ram: Za postojanje Bramana zna se na osnovu toga što je On Sopstvo svakog stvorenja, pošto je svako svestan postojanja svoga Sopstva. U svakome je prisutno osećanje ''ja postojim, ja jesam – Aham Asmi''. Čovek nikada ne misli ''ja nisam''. To biće čijeg su postojanja svi svesni je Braman.

Golmal: Odlično si to rekao, bez sve šale! To stanovište mi je sasvim prihvatljivo, i deluje mi vrlo tačno. Pouči me još u tom pravcu.

Ram: Zatvori oči i pokušaj na trenutak da zamisliš da si mrtav.

Golmal: Dobro. Evo, zatvorio sam oči. Sada zamišljam da sam mrtav.

Ram: I, šta primećuješ?

Golmal: Zamišljam kako moj leš leži dole na tlu dok ga ja posmatram.

Ram: Nikada sebi ne možeš da predstaviš svoje uništenje. Ne možeš da misliš kako ne postojiš nakon gubitka fizičkog tela. To nesumnjivo pokazuje da si ti uvek svedočeći subjekt (Sakši, Drašta).

Golmal: I to mi deluje prilično uverljivo. Daj mi, molim te, neke praktičnije primere.

Ram: Evo ti, Golmale, jedan vrlo praktičan primer. Ponekad sanjaš da si mrtav i da tvoja rodbina plače. Čak i u tom pretpostavljenom stanju smrti, ti ih vidiš i čuješ njihov plač. To jasno upućuje na činjenicu da se i posle prividne smrti život ustvari produžava. Nije li to dokaz da je besmrtnost bitno svojstvo duše? Ti postojiš i nakon odbacivanja fizičkog omotača. A to postojanje je Braman ili Atma.

Golmal: Rame, to je zaista izvrsno objašnjenje. Moje sumnje u postojanje Boga ili Sopstva se gube. Pruži mi još neke pouke iz iskustava iz svakodnevnog života.

Ram: Jedna žena pala je sa trećeg sprata svoje kuće. Dole je teren bio pokriven oštrim šiljatim kamenjem. Zadobila bi veoma teške povrede, ali je na čudesan način bila spašena. Kasnije je izjavila: «Stvarno sam osetila topli zagrljaj nekih nevidljivih ruku. Neka tajanstvena sila me je spasla.» Slučajevi kao što je ovaj nisu tako retki u svakodnevnom životu.

Ram: Znaš i sam da ima slučajeva kada ni najbolji lekari sveta ne uspevaju da izleče umirućeg kralja. Možda si čuo i za mnoge slučajeve u kojima su pacijenti koji su patili od najgorih vrsta bolesti bili čudesno izlečeni, premda su i najsposobniji lekari tvrdili da su ti slučajevi beznadežni. To je više nego ubedljiv dokaz da se iza svih isceljenja nalazi božanska ruka.

Golmal: Dokaži postojanje Boga kroz činjenice o ovom fizičkom telu koje se smatra za Božji hram.

Ram: Neosetljiva mašina jednog voza ne može da se pokrene bez sposobnog mašinovođe. Isto tako ni ova neosetljiva telesna mašina ne može da se kreće bez inteligentnog upravljača, a to je Bog ili Išvar. Iz postojanja tela možeš da izvedeš zaključak o postojanju skrivenog vozača te telesne mašine.
     Imaj u vidu da se u svakom santimetru tvorevine ispoljava inteligencija. Ko pumpa krv u vene? Ko hranu pretvara u limfu i crveno obojenu krv? Ko izvodi stezanje i opuštanje mišića u crevima i želucu i reguliše procese asimilacije i izlučivanja? Ko zatvara očne kapke i tako sprečava upadanje prašine u osetljive oči? Ko daje uputstvo ćelijama i žlezdama da treba da luče mleko, žuč, pljuvačku, želučani sok, itd., iz krvi? Ko spermatozoidu pruža inteligenciju i sposobnost da se kreće, spaja sa jajašcem u materici i razvija u zametak? Odakle ova najsićušnija i najtananija srž, điva, sitna poput najsitnijeg zrna peska, dobija sposobnost da postepeno preuzima obeležja, crte lica, opšti izgled i narav svojih roditelja? Kakva je to sila koja je podržava i pomaže njen rast i razvoj u majčinoj utrobi? Ko priprema mleko u majčinim grudima pre nego što se dete rodi?
     Kako je izvanredna ta ljudska mašina! U kako čudesnom saglasju i slozi svi organi dejstvuju u ekonomiji prirode! U Giti se ovo telo naziva navadvara-puri ili grad sa devet kapija. Leti koža energično radi na tome da odbaci sve nečistoće iz krvi i da rastereti bubrege koji su se premarali tokom zime. Endokrina žlezda, hipofiza, epifaza i nadbubrežna žlezda funkcionišu u savršenoj međusobnoj usklađenosti u proizvodnji unutrašnjih sekreta i hormona, da bi pomogle metaboličke procese tela, rasta i izgradnje.
     Veliko je čudo posmatrati rad nervnog sistema pod kontrolom mozga i kretanje impulsa kroz kičmu. Unutra se nalazi veličanstvena električna baterija sa razvodnom tablom i provodnicima. Operater je Antarjamin (unutarnji upravljač, odnosno Bog) koji sve nadzire i uređuje. On je Upadrašta (nadzornik), Anumanta (davalac odobrenja) i Mahešvar (uzvišeni Gospod). Osmotri srce i pluća, koji deluju pod neposrednom kontrolom mozga. Kako su čudesna ta tri vitalna organa, taj tronožac života! Može li ijedan slavni naučnik da proizvede bilo koji od tih organa, tkiva, vlakana, tetiva ili ćelija u svojoj laboratoriji, pomoću svog intelekta?
     Kako skladno različiti sistemi – kao što su probavni sistem, krvotok, nervni sistem, koža – rade bez ikakvog odmora! Kako divno različiti centri u mozgu – kao što su centar za vid, centar odlučivanja, centar mirisa, itd. – obavljaju svoja zaduženja. Čoveka obuzima čuđenje i strahopoštovanje kada ozbiljno počne da razmišlja o strukturi i funkcionisanju ove prefinjene ljudske mašinerije.
     Smatrati da je taj prekrasni mehanizam rezultat i proizvod slučajne kombinacije materije odnosno atoma, pa to je naprosto glupavo i smešno! Njega je, van svake sumnje, oblikovao i podesio neki stvaralac, arhitekta beskrajno veštiji, inteligentniji i moćniji od uobičajenih arhitekata koji grade dvorce i vile. Taj arhitekta je Bog, Išvar, Tvorac. Nazovi ga kako hoćeš, to nije od velikog značaja.

Golmal: Daj mi činjenice za postojanje Boga na osnovu proučavanja uma i njegovih funkcija.

Ram: Ukoliko ne postoji jedan neprekidni princip podjednako povezan sa prošlošću, sadašnjošću i budućnošću, to jest apsolutno nepromenljivo Sopstvo koje sve shvata i poznaje, onda ne možemo da objasnimo pamćenje, prepoznavanje i slične sposobnosti koje zavise od mentalnog utiska o mestu, vremenu i uzroku. Sopstvo je različito od pojmova i nadmoćnije od njih, pošto je pojmovima i idejama potreban osnovni princip koji ih objedinjuje i povezuje, a Sopstvo je samo po sebi taj osnovni Princip koji shvatanje pojmova i ideja čini mogućim.
     Manas (um) je organ osećaja i misli. On mora da bude pod kontrolom nekoga ko ga koristi kao svoj instrument. Điva ili ljudska duša nije nadzornik uma, pošto vidimo da proste ljude um nemilosrdno navodi na svakojaka zastranjenja. Prema tome, mora da postoji neko drugo Vrhovno Biće koje je upravitelj uma. On je Antarjamin, Unutarnji Gospodar i Nadzornik.
     Osim toga, razmotri čudesnu moć uma. U Kena Upanišadi prva Mantra počinje ovako: «Ko je Upravitelj uma?» Jer, i tu je na delu igra Božanskog uticaja. Može li moj brat psiholog da proizvede um svojim eksperimentima? Zapanjeni smo kada se udubimo u različite sposobnosti uma, kao što su moć rasuđivanja, ocenjivanja, logika, sposobnost pamćenja, imaginacija, sposobnost planiranja, razmatranja, moć spoznaje, itd. Niko sem Boga nije u stanju da stvori tako moćan i čudesan um.

Golmal: Navedi mi podatke iz proučavanja prirode koji potkrepljuju Njegovo postojanje.

Ram: Ko snabdeva hranom onu malenu žabu koja živi sakrivena između naslaga stena? Ko je voće pokrio kožnatom opnom da spreči njegovo  zagađenje spolja? Ko je stvorio podelu godišnjih doba? Ko je vodu ispod leda učinio dovoljno toplom da ribama omogući ugodan život u ledenim oblastima Himalaja i na nekim drugim mestima? Ko je pomešao četiri atoma azota sa jednim atomom kiseonika?
     Po čijoj zapovesti se Sunce rađa izjutra i zalazi uveče? Sunce je oko 150 miliona kilometara udaljeno od Zemlje. Zar nije veliko čudo što je sa tolike udaljenosti ono u stanju da svim živim bićima koja nastanjuju ovu planetu isporuči svetlost, toplotu, energiju i životnu snagu? Postoje milioni sunaca većih i manjih od ovog koje vidimo, ali sva nam ona izgledaju kao sićušne zvezde zato što su udaljenija od Sunca koje mi poznajemo. Svetlosti su potrebni milioni godina da sa tih zvezda stigne do nas. Brzina svetlosti je 300 000 kilometara u sekundi. Kako je to čudesno! Sve te zvezde, planete i sateliti kruže nebom po utvrđenim orbitama iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz godine u godinu, po nepromenljivim, izričnim zakonima. Bog je Nijanta (upravljač). Bez Njega Sunce ne može da sija. Bez Njega vatra ne može da gori.
     Ko obezbeđuje vodu drveću, cveću, raznom žbunju, i svem bilju na ovom svetu? Ko je taj nevidljivi, neumorni baštovan koji radi bez plate i bilo kakve nagrade? Ko pravovremeno daje hranu tigrovima, lavovima, pticama, ribama, biljkama, insektima, crvima, itd.? Kako to da su ljudska bića rođena od ljudskih bića, ptice od ptica, tigrovi od tigrova, psi od pasa, konji od konja, slonovi od slonova, mravi od mrava, medvedi od medveda, mazge od mazgi – kao precizne kopije svojih roditelja u svakom pogledu? Iz sićušnog semena niče ogromno banjan drvo koje može da pruži sklonište hiljadama osoba. Iz drugog sićušnog semena nastaje veliko drvo mangoa koje daje hiljade ukusnih plodova. Kakva to snaga potpomaže i hrani to drveće? Kakva je to skrivena, čudotvorna snaga koja stvara veliku figuru čoveka sa kosom, prstima na rukama i nogama, nosom, zubima, ušima, nogama, bedrima, itd., i sve to iz malenog zametka? Kakva je to moć koja iz majušnog semena stvara ogromno stablo sa lišćem, cvetovima, grančicama i plodovima?

Golmal: A možeš li da mi rastumačiš smisao Ekasloki od Sri Šankare?

Ram: Šta ti danju daje svetlost? Sunce. A noću, kada nema sunca, šta ti daje svetlost? Mesec, zvezde i svetiljke. A kada nema ni sunca, ni meseca, ni zvezda ni svetiljki, šta ti daje ''rasvetu''? Oči. Šta ti pruža ''rasvetu'' kad su oči sklopljene? Budi, odnosno intelekt. Ko otkriva nedostatak u intelektu, to da li je bistar ili zamućen? Aham (Ja). Taj Aham je Svetlost svih svetlosti, večita Duša, Atman, Neograničeni.

Golmal: Šta možemo da zaključimo iz izučavanja dubokog spavanja? Vedantini mnogo govore o njemu. Kakva je razlika između spavanja i Samadija?

Ram: U snu nema ni čula, ni objekata, ni uma, a ti i pored toga doživljavaš najviše blaženstvo bez konkretne svesnosti. Kad nema objekata, odakle potiče to blaženstvo? Um tokom spavanja počiva u Bramanu, i od Bramana potiče to blaženstvo. Osim toga, tokom spavanja, kad nema drugih osoba, postoji isključivo ''Ja''.
     Dok spavaš doživljavaš Avidja-Avrita Suku. Između tebe i Sopstva nalazi se veo. Ne vraćaš se u budno stanje sa intuitivnim znanjem, već ostaješ neznalica; dok međutim u Samadiju stičeš znanje o Sopstvu i neposredno uživaš u večnom blaženstvu Sopstva pošto nema tog vela. Tvoje neznanje biva raspršeno u Samadiju.

Golmal: Daj mi jedan krajnje jednostavan, ali vrlo upečatljiv dokaz za postojanje Duše.

Ram: U svakodnevnom životu kažeš: ''moje telo'', ''moja prana'', ''moj um'', ''moje čulo''. To jasno pokazuje da je Sopstvo ili Atma potpuno različito od tela, uma, prane i čula. Um i telo su tvoje sluge ili instrumenti. Oni su isto toliko izvan tebe koliko i ovi peškiri, stolice, čaše. Svoje telo poseduješ isto onako kao što držiš dugačak štap za hodanje u ruci. Ti si imalac ili vlasnik tog tela. Telo je tvoje vlasništvo, tvoj posed. Telo, čula, um, itd., nisu duša, ali pripadaju duši.

Golmal: Sada sam potpuno uveren. Voljeni moj Rame, sada sam zaista ubeđen. Sve do sada bio sam u velikoj zabludi. Bio sam zagnjuren u totalno neznanje. Zahvalan sam ti za tvoje dragocene, neosporive, ubedljive duhovne pouke. Ti si moj Guru i spasitelj. Molim te da mi saopštiš i metod za dostizanje tog Besmrtnog Sopstva.

Ram: Pročisti um. Obuzdaj čula. Usavrši četiri sredstva. Poslušaj Srutije (nadahnute svete spise). Razmišljaj i meditiraj. Na taj ćeš način ostvariti samospoznaju.

(Golmal je prionuo na strogo isposništvo i meditaciju i konačno postigao krajnje blaženstvo života. On se sada obraća Ramu.)
Golmal: O, Rame! O, moj poštovani Učitelju! Hiljadu puta ti se klanjam. Izbavio si me iz ove užasne Samsare. Sada se radujem u Sopstvu. Atma je sada kao amalaka voće na dlanu moje ruke. Sopstvo je sve što vidim, gde god da pogledam. Lepota Bramana je neiskaziva. Sve moje sumnje, strahovi, brige, žalosti, zablude i patnje potpuno su nestale. Ja sam bestelesan, slobodan od tiranije uma, bezbrižan. Ja sam sveprožimajuća inteligencija. Ja sam samosvetleći. Šivoham, Šivoham. Šivah-kevaloham. Sudoham. (Ja sam Šiva, slobodni Šiva, ja sam pročišćen.) Nema tih reči koje mogu potpuno da opišu stanje prosvetljenosti.
              Ponovo i ponovo klanjam se Tebi, moj Spasioče i Izbavitelju.

Ram: O, Golmale! Budi uvek u Savršenom Miru. Idi naokolo i širi ovo najviše znanje nadaleko, podigni svoju braću iz močvare Samsare. Ti više nisi Golmal (zaslepljeni) izvitoperenog intelekta. Sada si blaženi Đivanmukta (oslobođen za života). Ti si Svami Đnanananda Sarasvati.

Đnanananda: Moj obožavani Gospode! Izvršavaću tvoje naloge. Klanjam Ti se!
(Đnanananda peva vedantičku pesmu.)
Znanje i savršena sreća, znanje i sreća, apsolutna sreća,
U svim uslovima ja sam apsolutno znanje i blaženstvo.
Lišen sam starenja, lišen smrti, lišen kretanja,
U svim uslovima ja sam znanje i blaženstvo apsoluta.
Nemam straha, nemam briga, savršena sreća, znanje i postojanje;
Nezavisan, nepromenjiv, nedvojna Atma, Advaita Atma, Besmrtna Atma;
Večno čisto, savršeno znanje, potpuno blaženstvo, bezgranično znanje i postojanje... Ćidananda...

(Zavesa pada.)

 

 

Prof. K. Satćidanandamurti
(Šef odseka za filozofiju, Andra univerzitet)

     Još od vremena kada je Platon u svojoj Desetoj Knjizi Zakona formulisao dokaz za postojanje Boga, zapadnjačka filozofija pristupala je postojanju Boga kao zaključku koji treba da se dokaže pomoću argumenata. Tradicija teološkog dokazivanja preneta je na hrišćansku filozofiju i teologiju preko Aristotela. Tek u drugoj polovini osamnaestog veka je dokaz za postojanje Boga bio ozbiljno osporen. Dva najistaknutija mislioca toga doba, Hjum i Kant, izneli su logičke nedostatke i neopravdanost teoloških argumenata.
     Međutim, Kant se složio sa argumentom koji doseže Boga preko svedočenja moralne svesti. Kasnije su mislioci poput Šlejermahera, Ričla, Kjerkegora i drugih, izneli velike zamerke ne samo protiv nekog specifičnog dokaza, već i protiv same ideje o takvim dokazima. Uverenost u postojanje Boga imali su oni koji su se našli suočeni sa Božjom Nazočnošću, ali oni koji su je poricali nikada nisu mogli da budu ubeđeni dokazima. Kao što reče Heker, besmisleno je i uvredljivo latiti se dokazivanja postojanja uvek prisutne stvarnosti – Boga. «Postojanje Boga ne možemo da dokažemo», pisao je De Burg, «ništa uspešnije od postojanja našeg bližnjeg; naše poznavanje jednog kao i drugog zasnovano je na doživljaju njihovog prisustva.»

Samootkrivajuća suština

     Moderna misao se, sa tim raskidom sa tradicijom teističkog dokazivanja, vratila bliže biblijskom kao i upanišadskom stanovištu. Upanišade na više mesta tvrde da je znanje o Najvišem ili o Bramanu uzvišena misterija koja može da bude saopštena samo zaslužnima i dostojnima poverenja. Po rečima Isusa Hrista, nije svima dato da znaju tajne Kraljevstva Nebeskog, «jer ko god ima, njemu će biti pridodato, i imaće u još većem izobilju.» Braman se objavljuje isključivo onome koji je odabran i povlašćen od strane Stvoritelja. Ne možemo da spoznamo Boga ukoliko se On Sam ne pokaže. On nije biće pristupačno čulima, na koje možemo da nabasamo u opažajnom iskustvu. Štaviše, On je samosvesno biće. Samosvesno biće možemo da upoznamo samo kada stupimo u kontakt sa Njim, pa ni tada ne možemo putem spoljnog posmatranja mnogo da saznamo o Njegovom životu, Njegovim namerama, itd. Možemo samo da nagađamo o Njegovoj prirodi na osnovu Njegovih dela, ali ta nagađanja imaju podjednake izglede da budu pogrešna koliko i da budu tačna. Zato je najbolji način na koji možemo da ga upoznamo preko Njegovog samootkrivanja.
     Potpuno znanje o Bogu dostižno je isključivo onda kada On odluči da se razotkrije. O Bogu ne možemo da doznamo ništa na osnovu Njegovih postupaka, jer ukoliko ne poznajemo Njega, ne možemo da znamo ni koji su Njegovi postupci; pa čak ako ponešto i može da se zaključi o Njemu iz Njegovih postupaka, ne možemo to da postignemo ukoliko On to ne želi. Bog nije nalik nijednoj drugoj osobi o kojoj možemo nešto da saznamo uprkos njoj samoj. On je prisutan u nama isto koliko je i odvojen od nas, i sve što činimo ili znamo događa se po Njegovoj volji. Prema tome, ukoliko uopšte možemo da imamo bilo kakvo znanje o Bogu, to je zahvaljujući tome što se On obelodanio. Ne znamo ga ukoliko On nije voljan da sebe učini znanim. Znanje o Bogu, bez obzira na koji način mi zamišljamo da smo stigli do njega, dolazi u krajnjoj liniji od Boga usled Njegovog samootkrivanja.

Znanje putem intuicije

     Na više mesta Upanišade nedvosmisleno tvrde da intelekt ili diskurzivni razum nije podesan za shvatanje Vrhovnog. «Govor se, zajedno sa umom, udaljava nesposoban da ga dosegne.» «Oko ne može to da opazi, niti jezik to može da opiše, niti um može tamo da stigne. Ne znamo kako da dopremo do toga.» «Uzvišeni Duh nadmašuje razum.» «Ono o čemu čovek ne može umom da misli, ali zahvaljujući čemu um uopšte može da misli – znaj da je jedino to Braman.» «To ne može da se opazi niti pojmi rečju ili okom.» «Ne može se shvatiti rezonovanjem.» «Ni velika učenost, ni genijalnost, ni znanje iz knjiga ne mogu da nas dovedu do Atmana.»
     To da Braman ne može da se razume pomoću proučavanja Veda je ranije gledište koje se održalo u Upanišadama. U Brihadaranjaka Upanišadi, Đanaka koji je proučavao Vede i slušao Upanišade otvoreno priznaje da nema znanje o tome šta će biti sa njim kada umre. U Čandogja Upanišadi, Narada koji je proučavao Vede, istoriju, nauku, filozofiju, lepe umetnosti, politiku i veštinu ratovanja, priznaje da je on samo znalac spisa a ne i znalac Atmana, i da je stoga još uvek zagnjuren u patnju. U obe ove Upanišade Švetaketu, sin Arunija, kojeg je njegov otac dobro uputio u sve grane nauke, ispoveda se Pravahana Đajvaliju da ne poznaje tajne smrti i rađanja; a u Čandogja Upanišadi, posle dvanaest godina izučavanja Veda, Švetaketu je još uvek predstavljen kao neupućen u ono pomoću čega sve nečuveno biva čuto i sve nepoznato biva spoznato.
     Konačno, Mundaka Upanišada sažima ovaj opšti smer mišljenja kazujući da su sve četiri Vede i šest Vedangi niže, sporedno znanje, dok je nadmoćno znanje ono kojim se spoznaje Neuništivi, Večiti. Zbog toga nas Brihadaranjaka savetuje da ne izučavamo previše knjiga, pošto to samo dovodi do malaksalosti, nego da negujemo Prađnu, intuiciju. Prezrevši učenost, tragalac za Bramanom treba da postane sličan detetu. A to nas podseća na Hristovo poučavanje: «Ukoliko se ne preobrazite, i ne postanete nalik maloj deci, nećete ući u Kraljevstvo Nebesko.»

 

Vrhunac Veda

 

     Kasnije, kada je upanišadska doktrina o Atmanu, koja se prvo pojavila u krugovima Kšatrija (vladara, upravitelja i ratnika), stekla uvažavanje Bramina (sveštenstva), i kada su je uprkos njenom suprotstavljanju vedskom kultu bogova i žrtvovanja Bramini revnosno ispitali i ovladali njome, Upanišade su postale Vedanta. Uskoro su Bramini poput Jađnavalkje postali ne samo sledbenici i poznavaoci Vedante, nego su do krajnjih granica razvili Atmavidju (znanje o Atmi), i Vedanta je proglašena vrhuncem Veda. U Jađnavalkjinom pitanju: «Pitam te za onu osobu koja biva upoznata isključivo pomoću Upanišada», po prvi put se navodi da su Upanišade izvor znanja o Bramanu.
     Čandogja kaže da, dok su Vede nektar, Upanišade predstavljaju Guhja Adešu – najtajanstvenije učenje. Mundaka na kraju rezimira ovu naklonjenost Upanišadama tvrdnjom da oni koji su pomoću mudrosti Vedante pravilno dokučili prirodu Bramana bivaju oslobođeni posle smrti. U Svetašvatari se navodi da se najdublja tajna iznosi na videlo isključivo u Vedanti. Ovo gledište kasnije se iskristalisalo i, kako je to utvrdio Badarajana, od onda je postalo klasično. Šankara, Ramanuđa i Madva su jednodušno i odlučno izjavljivali da se znanje o Bramanu može steći isključivo putem izučavanja, meditacije i kontemplacije (Sravana, Manana, Nididjasana) upanišadskih Mahavakji (uzvišenih reči).

 

''Via salutis''

 

     Uz pretpostavku da je Brama-Đnana konačno sredstvo oslobođenja, mora da postoji ''Via salutis'', blagotvoran način za njeno sticanje. Proučavanje Veda, žrtvovanje, milosrđe i darežljivost, isposništvo i odsustvo želja su načini pomoću kojih Bramini nastoje da spoznaju Bramana. U Kena Upanišadi se tvrdi da su isposništvo, samouzdržavanje, karma i Vede i Vedange temelj Brama-Vidje. Pa ipak, žrtvovanja i milosrđe ne mogu sami da dovedu do znanja o Bramanu. Jađnavalkja prezrivo napominje: «Šta su, najzad, žrtvovanja, do samo stoka?», misleći na klanje stoke. Žrtvovanja mogu čoveka da odvedu samo u svet seni, tj. među duše pokojnika. Kako Mundaka tvrdi, budale su oni koji misle da vedska žrtvovanja i dobrotvorna dela poput kopanja rezervoara za vodu i sličnog dovode do nekog naročitog dobra. Zbog toga je i kralj Đanasruti, premda veoma milosrdan i darežljiv, ipak morao da sedi do nogu siromašnog lutalice da bi stekao znanje o Bramanu.
     Isto tako, iako isposništvo ili Tapas vodi ka znanju, ono ne može samo po sebi da otkrije Bramana. U Čandogji stoji da Jađna (žrtvovanje), Adjajana (proučavanje) i Dana (darežljivost), koji obrazuju prvi stupanj Darme (etičnog postupanja), Tapas drugi, a Bramačarja (polno uzdržavanje) treći stupanj – svi zajedno vode jedino u Punijaloku (onostranu oblast vrline i zasluge), ali ne i u Besmrtnost, koju stiče samo onaj koji je čvrsto ustanovljen u Bramanu. Ni hiljadu godina žrtvovanja i Tapasa ne mogu da dovedu do Mukti (oslobođenja), jer se to osvaja jedino putem Brama-Vedanam – znanja o Bramanu. Ukratko, izučavanje Veda, žrtvovanja, Dana i Tapas su spoljna sredstva za ostvarenje Brama-Đnane, pošto su to dela koja čoveka pročišćuju i čine ga podobnim za prijem Đnane. Neposredne pripreme za Brama-Đnanu su samouzdržavanje, mirnoća, povlačenje u sebe, istrajnost i koncentracija. Kao što se navodi u Kata Upanišadi, grešnik, razbludnik, kolebljivac i onaj kome nedostaje koncentracija ne mogu steći intuiciju.

 

Potreba za Guruom

 

    Pošto uspe da pročisti svoju volju, osećanja i intelekt, čovek treba da se obrati duhovnom učitelju radi upućivanja u tajne Upanišada. Kao što čovek koji je zavezanih očiju doveden sa nekog mesta i ostavljen u pustinji, ne može bez ičije pomoći da pronađe svoj put, tako ni mi ne možemo da stresemo sa sebe Samsaru i da postignemo Mukti (oslobođenje) bez podučavanja od strane učitelja. Jedino posredstvom vičnog učitelja može da se spozna Atman, budući da se radi o nečemu ''tananijem od tananog'' i teško razumljivom. Šankara razjašnjava da je o Bramanu u stanju da nas pouči jedino učitelj koji je potpuno upućen u Upanišade. O Atmanu možemo da saznamo samo od mudraca. Samo, kako uopšte može da se podučava ono što «ne može da se vidi očima, ne može da se opiše rečima i ne može da se prozre umom»? Braman može da se pojmi isključivo putem samorealizacije.
     Premda otkrovenje zauzima glavno mesto, i intelektu je u Vedanti dodeljen njegov delokrug; jer, i rasuđivanje je potrebno da bi se dokučio smisao Vedantavakji i da bi čovek bio siguran u verovatnost onoga što one govore. Rasuđivanje je potrebno da ukloni sumnje i suprotna ubeđenja. Pošto je um preopterećen pogrešnim idejama, kao na primer da Braman ne može da postoji ili da je Braman materijalni princip, rasuđivanje je neophodno da odagna podozrenje i oprečna mišljenja. Međutim, u svim tim slučajevima rasuđivanje treba da se ugleda na svete knjige i da im bude podređeno. Manana je proces Vićare ili razmišljanja koji uklanja neverovatnost sa upanišadskih tvrdnji. Nididjasana je kontemplacija o dubokom značenju svetih tekstova putem koncentracije, nakon što su sve oprečne ideje razvejane. Kada se na taj način uspostavi Sravana (saznanje na osnovu slušanja) potpomognuta Mananom i Nididjasanom, tek tada se pojavljuje Sakšatkara, definitivno opažanje Bramana.

 

 

Sri Svami Krišnananda

     Temelji religije leže u predstavama o Bogu, svetu i jedinki, i svi ostali njeni stepeni razvoja nastaju iz razmatranja odnosa između ova tri metafizička principa. Vede, Upanišade, epovi, Purane i Agame zasnovane su na otvorenom prihvatanju ove trostruke stvarnosti, čije postojanje je usvojeno kao datost, kao stvar neospornog pouzdanja, odnosno neposredne intuicije i iskustva. Međutim, istorija ljudskog roda pokazivala je tokom vremena nagoveštaje sve većeg skretanja i udaljavanja od sposobnosti saznavanja stvari putem direktnog uvida ili doživljaja, uz konstataciju da se psihološka istorija kreće ka sve većoj zavisnosti od čula i razuma kao jedinih raspoloživih sposobnosti pomoću kojih se bilo šta može saznati. Autoritet svetih spisa ustupa mesto logičkom ispitivanju i filozofskom istraživanju. I, dok je postojanje jedinke stvar empiričkog iskustva u svakodnevici, a opažanje spoljnog sveta takođe sleduje kao nužna posledica jedinke okružene životnom sredinom, raspoložive moći saznavanja odvojenog od mogućnosti uvida i neposrednog iskustva našle su se na gubitku pri suočavanju sa takvim problemom kao što je postojanje Boga.

     Filozofi su najvećim delom bili racionalni tumači neospornosti religijskih vrednosti, premda među filozofima nailazimo i na ateiste, agnostike, empirike, skeptike i materijaliste. Uza sve to, osnovni pravac filozofskih disertacija držao se linije opšte saglasnosti o tome da postoji nešto kao realnost koja transcendira svet, i čija priroda zahteva da bude upoznata i zasnovana na čvrstim temeljima. Na Zapadu, Platon je bio prinuđen da prispe u svet ''Ideja'' kojim vlada ''Ideja o Bogu'', svet iznad ovog empiričkog sveta čulnog opažanja, pri čemu se ovaj potonji tumači kao senka bačena po sporazumu večitih ''Ideja''. Za Aristotela, Bog je Nepokretni Pokretač, prema kojem sve gravitira kao da je privučeno moćnim magnetom, i svekolika raznolikost i materijalni oblici stvari postepeno naginju ka tome da razviju suštinsku formu koja se oslobađa u rastućem nizu evolucije forme, sve dok se Čista Forma, koja je Bog, ne dosegne kao krajnje otkriće logičke filozofije. Kant poriče mogućnost spoznaje Boga putem poimanja i logičkog mišljenja, smatrajući da sa stvarnošću po sebi ne može da se stupi u vezu preko čovekovih racionalnih sposobnosti, koje su u svom funkcionisanju ograničene na fenomen prostora, vremena i psiholoških kategorija kvantiteta, kvaliteta, odnosa i modaliteta. No, čini se da on i nehotično dopušta postojanje nadpojavne stvarnosti, stvari-po-sebi, kada poriče mogućnost njenog saznanja. Hegel se bavio procesom rasuđivanja i izložio ga kao opšteprožimajući princip koji se, pomoću postupaka afirmacije, negacije i sinteze, postepeno podiže do sve uzvišenijih formi sinteze znanja sve dok se ne postigne Konačna Sinteza, Apsolut.
     Postojanje Boga bilo je intrigantna tema koja je zaokupljala umove filozofa u svim epohama:

1. Smatralo se da ideja o Bogu istovremeno podrazumeva i ideju o beskrajnosti, a takva ideja ne može da se pojavi ni u čijem umu ukoliko beskrajnost zaista ne postoji. Misli ne mogu da nastanu iz vakuuma. Svest ne može da ima svoje omeđeno mesto; njeno carstvo je beskonačnost. Ideja o Bogu kao o savršenom biću treba da se smatra za dovoljan dokaz, ontološki, za postojanje realiteta koji je Bog.

2. Pored toga, primećeno je da je sve na svetu ispoljenje nekog pozadinskog uzroka, tako da se može smatrati da svet u celini – koja pokazuje prirodu posledice usled njegove prolaznosti, kao i težnju ka daljem razvitku – može da se objasni jedino polazeći od uzroka koji se nalazi iza njega, a koji ne može da bude prolazan ni podložan procesu evolucije. Evolucija je stremljenje ka prerastanju sebe i dospevanju u viši poredak stvari, tako da bi evolucija sama po sebi bila besmislena ukoliko se ne bi okončala postignućem koje je njena svrha. Kosmička evolucija je objašnjiva jedino preko egzistencije kosmičkog Boga koji nije prouzrokovan ničim što bi mu prethodilo. Bog je bezvremena suština.

3. Preciznost i metodičnost koje očigledno vladaju funkcionisanjem sveta sa njegovim suncem, mesecom i galaksijama, mogu da budu samo delo nekog Arhitekte, koji je projektovao i podesio ovaj savršeno uređeni način funkcionisanja stvari, i čije postojanje treba da bude isto toliko izvesno kao i umetnička dela prirode kao celine.

4. Konačnost svakog pojedinačnog oblika nagoveštava svest o čovekovoj konačnosti kao jedinke, a svest o konačnosti spontano navodi na svest o onome što nije konačno. Ono što nije konačno jeste beskonačno, a upravo to je opis Boga.

5. U ljudima postoji i težnja da zahtevaju sve više toga, a to traženje ne bi imalo značaja ukoliko ne može da bude odobreno ili zadovoljeno. To ''više'' mora da dostigne najvišu tačku u mogućnosti svoga potpunog postignuća u stanju savršenstva, u kojem se ''više'' rastvara i gubi u ''najvišem'', u nenadmašnoj beskonačnosti u kojoj misao o ''više'' dostiže svoj kraj.

6. Pored toga, naš moralni osećaj, koji nam nalaže da činimo ono što je  dobro a ne ono što je loše, očekuje odgovarajuću nagradu za takvo disciplinovano ponašanje, bez koje ne bi bilo podsticaja da se bude dobar ili da se čini dobro. Delilac pravde mora da bude neko izvan sveta dobra i zla, a taj neko očito mora da bude neograničeno, beskrajno biće.

7. Budući da svest o bilo čemu prkosi deljivosti, jer i sama svest o podeljenosti iziskuje ukidanje svesti o podeljenosti, svest uvek uspeva da ostane nepodeljena, što će reći beskonačna. Ta beskonačnost je priroda istinskog postojanja – Boga.

8. Nije moguća svest subjekta o objektu ukoliko ne postoji transcendentni svesni princip, osnov koji dovodi u vezu subjekt i objekt, a sam pri tom nadmašuje odnos subjekt-objekt, i predstavlja beskrajnost. Taj princip zovemo Bog.

 

Sri Svami Krišnananda

Postojanje Boga

    
     Transcendentni Braman nema nikakav odnos prema univerzumu. Priroda Njegovog bitisanja je takva da ne zna ni za kakve razlike unutar sebe ili izvan sebe. Slobodan je od trostruke diferencijacije, tj. raslojavanja: Sađatija, Viđatija i Svagata (istorodna, raznorodna i unutrašnja različitost). On je izvan sveta u svakom smislu te reči, i ne može da bude pronađen ni u čemu što možemo da očekujemo da ćemo saznati. Ništa prolazno ne odgovara zahtevima naše potrage za večnim. Braman je Nišprapanča, Prapančopasama, biće nezavisno od univerzuma, i u kojem univerzum prestaje da postoji. Međutim, sveta ne može da bude bez pokornosti i privrženosti postojanju Bramana. Svet zavisi od Bramana. U tom pogledu, Braman upravlja imenima, oblicima i aktivnostima sveta; svet automatski prima, u različitim stepenima, nadahnuće i realnost od postojanja, svesti i blaženstva Bramana. Braman kojeg jedinke na taj način predočavaju kao vrhovni Uzrok i Upravitelja univerzuma, jeste Išvara, Kosmičko Biće. Išvara je sveprisutan, budući da podržava i nadahnjuje životom svaku česticu tvorevine svojom imanentnošću (prisutnošću u svemu). On je sveznajući, jer poseduje neposrednu intuiciju (opažaj) svih stvari, ispoljenih i neispoljenih. On je takođe i Božansko Sopstvo i Unutarnji Vladar vasione. Znanje koje Išvara ima o vasioni nije odnosno ni relativno, nije ostvareno mentalnim delovanjem, i ne pati od ograničenja prostora i vremena, već je neposredno u svojoj srži i duhu. Ne radi se ni o kakvom spoljašnjem znanju o objektu, već o znanju kao bivanju samim objektom. On je svemoćan, pošto poseduje moć da napravi, poništi i preinači univerzum kao celinu, jer univerzum je Njegovo Telo. Naziva se Tvorcem univerzuma, pošto je On taj koji putem dejstva svoje svesti inicira pojavljivanje svih stvari. Ovo delovanje Išvare nikada se ne prekida, sve dok univerzum ne bude povučen natrag u Njega, i taj se proces oseća i  proteže u različitom stepenu u svakom deliću Njegove tvorevine. On je Održavalac univerzuma, pošto je za održanje svakog života neophodno dejstvo Njegovog Duha. Njegovo postojanje i dejstvo osećamo gdegod i kadgod intenzivno mislimo o Njemu. On je Razoritelj ili završni preobražavač univerzuma – univerzum na kraju biva povučen natrag u Njega, sva bića mu se vraćaju pošto dovrše odrađivanje svojih dela u postojećem ciklusu. Išvara je prirodan i nužan anti-korelativ sveta uzetog kao predmet individualističkog opažanja.
     Ranije nabrojane odlike Išvare predstavljaju Tatastalakšane ili uzgredna svojstva Bramana. Pojava Bramana kao Išvare nastavlja se sve dok postoji doživljaj sveta i jedinke. Činjenica da postoji posmatrač znači da postoji i spoljni svet. A činjenica postojanja objektivnog sveta, pak, povlači za sobom priznavanje vrhovnog Tvorca i Upravitelja svih stvorenja. Ukoliko postoji jedinka, mora da postoji i svet, a ako postoji svet, mora da postoji i Bog. Išvara, Đagat i Điva – Bog, svet i individua – idu zajedno, svako od njih podrazumeva ostale, i nijedno nije moguće bez ostalih. Ta tri principa su osnovni sadržaji svakog relativnog iskustva.
     Predstava o Bogu podrazumeva izvesne neizbežne pretpostavke, ukoliko treba da izdrži probu razuma. Obavezni smo da smatramo da Bog mora da bude jedan, i nikako više nego jedan. Savršeni Bog mora da zavisi isključivo od sebe samog, a mnoštvo pa čak i dvojstvo bogova uvelo bi neku vrstu ograničenosti i zavisnosti. Univerzum sa više bogova ne može da bude skladno regulisan, pošto bi među njima postojao sukob namera. Sistem i poredak u Prirodi iziskuju da Vladar univerzuma mora da bude samo jedan. Bog mora da bude neprouzrokovana stvarnost, i mada sve čemu je Bog uzrok mora da se nalazi u prostoru i vremenu, sam Bog je, kao neuzrokovani Uzrok, iznad prostora i vremena. Sled posledica koje proishode iz Boga više je logički nego hronološki. Kao konačni cilj svih stvorenja, Bog sva kretanja usmerava prema sebi vučenjem naviše, opisno govoreći, pošto je On ustanovljeno odredište celokupne tvorevine. On je ispunjenje svih težnji i potreba, a spoznaja Njega je ogromna sreća za svakog smrtnika. Bog poseduje neposredno znanje o unutrašnjem funkcionisanju Prirode u svum pojedinostima. Iako prevazilazi sva pojedinačna trajanja i vrednosti, On je njihovo održanje, i njihova postojbina i večni dom. U Njemu sve vrednosti postoje u svojoj najstvarnijoj suštini. I ne samo to, sam Bog je najviša vrednost i cilj sveopšteg postojanja. Njega realizovati znači podići se u središte vasione i vladati njome sa beskrajnim znanjem i suverenošću. Čovek u sve većoj meri ostvaruje svoje ideale kako i kada se njegova svest sve više približava i skoro izjednačava sa bićem Boga. Što je dublje saznanje, na više unutarnji način se raspolaže i uživa u bogatstvu vrednosti, u stanju koje teži ka napredovanju prema beskonačnosti, i u kojem se udaljenost ideala proširuje na beskrajni Duh, nemajući više ni unutrašnost ni spoljašnjost. Bog je sveukupno bivanje kreacije i njen potpuni kraj.

 

Argumenti za postojanje Boga

     Sveti Toma Akvinski izložio je pet argumenata za postojanje Boga. Prvi od njih odnosi se na kretanje, i tvrdi da svako kretanje pretpostavlja postojanje nečega što nije podložno kretanju. Kretanje podrazumeva nepokretnu podlogu. Kretanju kojim se svet odlikuje logički mora da prethodi nepokrenuti Pokretač, prvobitno biće koje nije pokrenuto ničim drugim, i koje mora da bude razlog i podloga za kretanje svih stvari. Drugi argument je kauzalni i tvrdi da bi, pošto svaka posledica ima uzrok, kauzalni niz vodio beskrajno unazad da nije postavljen definitivni neuzrokovani Uzrok. Bez priznanja takvog Uzroka sama ideja o uzročnosti, koja drži svet u svojoj vlasti, izgubila bi smisao. Zbog toga krajnji uzrok nema nikakav drugi uzrok izvan sebe, on je krajnja, definitivna Forma bez materije u sebi. Treći argument je kosmološki, i ističe da svi uslovljeni, zavisni događaji nužno podrazumevaju večnu, nepromenljivu bit koja sama nije ničim uslovljena. Sama svest o konačnosti izaziva pojavu svesti o beskonačnosti. Četvrti argument je henološki (dokaz izveden iz stupnjeva savršenstva), i po njemu pojmovi većeg i manjeg (bilo u smislu dimenzija ili količine) među stvarima ovoga sveta nagoveštavaju postojanje maksimalne vrednosti čije ispoljavanje u različitim stepenima stvara u nama i u stvarima predstavu o većoj ili manjoj vrednosti. Različiti stupnjevi relativnog savršenstva i nesavršenstva u svetu ukazuju da mora da postoji neko apsolutno raskošno stanje čija delimična obelodanjenja u ovozemaljskoj ravni daju smisao tim relativnim izražajima. Peti je teleološki argument ili argument zasnovan na planu (nameri) i prilagođenju (usavršavanju), koji podrazumeva postojanje Boga kao vrhovne inteligencije na temelju svrsishodnog prilagođavanja viđenog u Prirodi i metodično uređenog plana zbog kojeg se ono događa. Namera koja je otkrivena u Prirodi ne može da se objasni drugačije nego priznavanjem postojanja krajnje inteligentnog Stvoritelja, mudrog Arhitekte univerzuma. Različiti delovi vasione skladno se uklapaju prema svojim namenama, i prilagođavaju se i podešavaju radi svrhe koja je izvan njih samih. Sve to ukazuje da mora da postoji hotimični Činilac koji je prouzrokovao sve ove prilagodbe, sistem i poredak u tvorevini. Prema tome, Bog je, prema tvrđenju Svetog Tome Akvinskog, Jedan, nepokrenuti Pokretač, neuzrokovani Uzrok, večna nepromenljiva Sadržina, najviše Savršenstvo, i Maksimum bitisanja.
     U traktatu o božanskoj vladavini, objavljenom u njegovom delu Summa Theologica, Sveti Toma kaže: «Neki davnašnji filozofi poricali su upravljanje svetom, govoreći kako se sve stvari događaju slučajno. Međutim, takvo gledište može da se opovrgne kao nemoguće na dva načina. Prvo, posmatranjem samih stvari. Jer, vidimo da se u Prirodi stvari uvek ili skoro uvek događaju na najbolji mogući način; a to ne bi bio slučaj da neka vrsta Proviđenja nije upravljala Prirodu ka dobru kao cilju. A to znači vladati, upravljati. Prema tome, neminovni red koji zapažamo u stvarima je znak toga da se njima upravlja. Na primer, ako bismo ušli u potpuno urednu kuću, iz tog reda koji u njoj vlada stekli bismo predstavu o njenom gazdi, kao što to Ciceron kaže citirajući Aristotela. Drugo, to biva jasno na osnovu razmatranja božanske dobrote koja je, kao što smo ranije rekli, uzrok nastanka stvari. Jer, pošto najboljem dolikuje da stvara ono najbolje, nije prikladno da vrhovna dobrota Božja proizvodi stvari ne pružajući im njihovo savršenstvo. A krajnje savršenstvo neke stvari sastoji se u postignuću njene svrhe. Stoga božanskoj dobroti pripada da, pošto je prouzrokovala nastanak stvari i bića, vodi te stvari i bića ka njihovom cilju, ispunjenju njihove svrhe. I to takođe znači upravljati.» «Dakle, kao što kretanje strele ka određenom cilju nesumnjivo pokazuje da je odapeta od strane nekog sa znanjem, tako i nepromenljivi tok prirodnih stvari koje su lišene znanja nesumnjivo pokazuje da svetom upravlja neki Razlog.»
     Sveti Toma zaključuje da, kao što se početak univerzuma nalazi izvan njega samog, tako i kraj svih stvari u univerzumu treba da bude transcendentno, natčulno blagostanje, dobro za kojim ne treba težiti unutar univerzuma. Najviše dobro je najviša svrha svih bića. Kao što je specifična svrha bilo čega ujedno i specifična forma blagodati, tako i univerzalna svrha svih stvari mora da bude univerzalno blagostanje, dobro koje može da bude samo jedno. A to dobro mora da bude poistovećeno sa Bogom, jer to je dobro po sebi i za sebe, zahvaljujući samoj svojoj suštini i postojanju, za razliku od nekog specifičnog dobra koje je dobro samo pomoću sudelovanja. Svaki zamislivi oblik dobra u univerzumu je, prema Akvinskom, dobro samo stoga što ima učešća u višem dobru. Dobro celoga sveta ne može da bude unutar njega, već mora da ga nadmaši i trancendira. Sve pod kapom nebeskom je, po mišljenju Akvinskog, stvoreno i iskvareno u skladu sa kretanjem sunca. Izgleda da sve što je ovozemaljsko karakteriše izvesna količina slučajnosti. A sama činjenica da je element slučajnosti otkriven u stvarima i dešavanjima ovde na zemlji, dokazuje da su one podređene vladavini višega reda. Jer, da pokvarljive, trošne stvari nisu pod upravom višeg bića, ne bi vladao red nego jedino haos, ne bi bilo određenosti već bi svuda bila prisutna jedino neodređenost. Stvari kojima nedostaje znanje, prirodno, bivaju vođene od strane bića obdarenog znanjem. Sve aktivnosti u univerzumu su hotimične i svrhovite, rukovođene vrhovnom odlukom Boga.

     Svami Šivananda, prihvatajući izvanredne argumente za postojanje Boga – ontološki, kosmološki i teološki – potvrđuje teološke dokaze Svetog Tome Akvinskog. Svest o ''Ja'', prema njemu, ukorenjena je u postojanju u koju se ne može sumnjati. Postojanje Sopstva je postojanje u načelu, i svako raspolaže njime. Svačije Sopstvo potvrđuje postojanje Sopstva koje obuhvata celu vasionu. To sveopšte Sopstvo je Bog. Iako je zatvoren u ovo ograničeno telo, čovek je u stanju da misli i oseća ''ja sam beskrajan'', usled neodoljive težnje koja stremi da sve misli usmeri ka postignuću takvog bitisanja. Takva težnja iznutra nikako ne može da postoji ukoliko ne postoji i zbilja na koju ona ukazuje. «Uvek osećaš: ''Ja postojim, ja jesam.'' Nikako ne možeš da osporiš svoje postojanje. Postojanje je Braman, tvoje rođeno unutarnje besmrtno Sopstvo.» «Iako sam zatvoren u ovom ograničenom telu, iako sam nesavršen i smrtan usled egoizma, mogu da mislim o beskonačnom, savršenom, besmrtnom biću. Ta ideja o beskrajnosti može da potiče isključivo od beskrajnog bića.»(Nektar mudrosti, str. 188).
     Svami Šivananda primećuje da pojam o ograničenom ustanovljava bezgranično. «Sve na ovom svetu se menja. Mora da postoji podloga za sve to, nepromenljiva osnova. Ne možemo da mislimo o promenljivoj stvari bez razmišljanja o nečemu što je nepromenljivo. Forme su ograničene. Ne možete da mislite o ograničenom objektu bez razmišljanja o nečemu izvan, s one strane.» Ovo ima sličnosti sa dokazom za postojanje beskrajnosti na osnovu uslovne, zavisne prirode stvari. On dalje dodaje: «Lepota, inteligencija, blistavost, zakon, red, sklad, sve to postoji uprkos prividnom neredu i neskladu. Mora da postoji sveznajuće, svemoćno i sveprisutno biće koje upravlja i uređuje ovu ogromnu vasionu.» (Isto, str. 188-89). Svet ima svojstvo posledice, što je primetno iz nestalnosti, promenljivosti kojoj je neprekidno podložan, a posledica uvek pokušava da nađe mir u svom uzroku. Ljudski um oseća se primoranim da dovede uzročno dokazivanje do njegovih logičkih granica i da na jednom kraju niza postavi uzrok svih stvari u svetu vremena, premda je sam taj uzrok izvan svih vremenskih događaja. Svaki vidljivi uzrok ima drugi, viši uzrok koji je prodorniji i trajniji. Bog je ime koje dajemo najvišem uzroku. «U ovom pojavnom svetu postoji uzrok za sve. Na delu je zakon uzroka i posledice. Postoji uzrok, otac posledice koja je dete. Postoji uzrok, seme posledice koja je drvo. Postoji uzrok, grnčar, posledice koja je ćup.» «Vi opažate ovaj svet. Mora da postoji uzrok za njega koji je posledica. Taj neprouzrokovani uzrok je Bog ili stvoritelj» (Isto, str.189).

1. Opažajni svet ima prirodu posledice, a svaka posledica mora da ima uzrok. Moramo da podrazumevamo uzrok sveta, pošto svet ima težnju da se svede na elemente. Sastavni delovi se rastavljaju i vraćaju svojim uzrocima, a krajnji uzrok svih mešovitih stvari mora da bude ono što je iznad svih posledičnih, stvorenih stvari. I taj uzrok mora da poseduje direktno znanje o materijalnim uzrocima sveta. Tako inteligentno biće mora da bude Bog.

2. Spajanje uzročnih elemenata u posledice iziskuje inteligentnog izvršioca. Kombinovanje atoma u skupine u doba stvaranja ne može da bude ništa drugo do delo promišljenog, svesnog bića. Atomi se ne kombinuju zbrkano niti nasumce. Iza sistematičnog grupisanja osnovnih atoma u parove i molekule treba videti ruku mudrog organizatora. Taj presudni organizator je Bog.

3. Primećujemo da su stvari u univerzumu dobro poduprte; njegovi delovi, poput planeta, itd., drže se zajedno, i stoga ne propadaju. Držalac tako različitih delova u ravnoteži neophodnoj da bi se sačinio sistem, mora da bude Bog Lično, budući da ništa što je u univerzumu ne može da podupre univerzum.

4. Može se uočiti da se svet razlaže na finije uzroke. Razlaganje posledice na njen uzrok znači da postoji izvor u koji se posledica vraća. Krajnji izvor vasione, prema tome, treba da bude izvan nje, i taj izvor je Bog.

5. Ne možemo da imamo nikakvo znanje o različitim stvarima u ovom svetu ukoliko ne postoji izvor tog znanja. Ishodište svakog znanja mora da bude sveznajuće i, sledstveno tome, svemoguće. Takvo biće ne može da se vidi u ovom univerzumu, te mora da bude izvan njega. To biće je Bog.

6. Još od drevnih vremena smatra se da su Vede nepobitne i merodavne. Ta autoritativnost Veda kao istinskog i punovažnog znanja nije moguća bez autora u njihovoj pozadini, koji mora da bude sve-znalac. Taj sve-znalac je Bog.

7. Vede ne mogu da imaju nikakvog ljudskog autora, pošto se bave istinama koje nijedno ljudsko biće ne može da poznaje. Stoga autor Veda mora da bude nadljudsko biće, i to biće je Bog.

8. Rečenica, kao što nam je poznato, ima sastavljača koji spaja reči, raspoređuje ih i stavlja u izvestan okvir. Na sličan način, rečenice iz Veda sastoje se od reči i moraju da imaju svog sastavljača, a to ne može da bude niko drugi do Bog.

9. Veličina dijade ili molekula zavisi od broja atoma potrebnih da ga stvore. Taj neophodni broj atoma koji obrazuju određeno jedinjenje nije isprva mogao da bude objekt posmatranja nijednog ljudskog bića; stoga njegov udubljeni posmatrač mora da bude Bog.

     Naijajike dodaju i to da plod postupaka pojedinca nije uvek u domašaju tog pojedinca koji je izvršilac. Stoga mora da postoji delilac plodova postupaka, i taj vrhovni delilac je Bog.

     Patanđalijev sistem joge smatra Boga za nenadmašnu klicu sveznanja. Mogućnost sveznanja i nužnost da se prizna njegovo poreklo, njegov izvor, vode ka pretpostavci o vrhovnom Biću na koje ne utiču promene izazvane nekom nevoljom, radnjom, ostvarenjem, kao ni sklonosti ka prianjanju uz takvo ostvarenje. Znanje kojim su različite jedinke obdarene u ovom svetu nije istog stepena; postoje stupnjevi u ispoljenju znanja. Postoji rastući niz znanja, snage i sreće u skladu sa stepenom obuhvatanja sadržaja znanja. Što je veći sadržaj, znanje je šire. Različiti stepeni znanja u svetu nagoveštavaju najviši ideal znanja, stanje sveznanja koje mora da bude poistovećeno sa večitom egzistencijom. A to stanje sveznanja koje je usaglasivo sa večnošću, ne može se naći ni u jednoj ograničenoj jedinki, pošto na ovom svetu nije viđen niko ko bi bio apsolutno mudar. Nijedan pojedinac ne može da bude sveznajuće biće, pa ono može da bude jedino Bog. Bog raspolaže vrhovnim savršenstvom, pošto je obdaren apsolutnim znanjem i moći. Jedino On može da bude svemoćni i Univerzalni Kralj.

     Nasadija-Sukta (himna) iz Rig-Vede objavljuje da je u početku stvari postojao Tamas, tama posvuda rasprostranjena, i da je usred te sveopšte tame Svetlost Jedinog blistala, sama od sebe. Tu veličanstvenu Inteligenciju valja poistovetiti sa Samorodnim, Svajambuom, budući da nema uzrok van sebe. To Samorodno iskrslo je iz praiskonskog Tamasa pomoću svoga Tapasa (suštinskog principa energije) besprekornog znanja, i projektovalo ovaj šaroliki svet jedinki. «Posvuda beše tama; spočetka sve ovo beše beskraj bez svetlosti; klica pokrivena ljuskom, to Jedno beše rođeno snagom Tapasa» (Rig-Veda, X. 129). Rig-Veda veliča Hiranjagarbu kao prvog Boga stvorenja. «Hiranjagarba beše prisutan u početku; kada je rođen, on beše jedini gospodar svih stvorenja; podupirao je zemlju i nebo – tom Bogu nudimo svoje obožavanje uz prinošenje žrtava. (Njemu) koji je podarilac duševne moći, podarilac snage, kojeg sve postojeće ima u vidu i očekuje, kome se i bogovi povinuju, čija senka je besmrtnost isto koliko i smrt – tom Bogu nudimo svoje obožavanje uz prinošenje žrtava» (X. 121). «Sa očima svugde, sa licima svugde, sa rukama svugde, sa nogama svugde, On se kreće svojim rukama i hitrim nogama, i postoji kao Jedini Bog, stvarajući nebo i zemlju» (X. 81). «On koji je naš roditelj, stvoritelj, zapovednik, koji poznaje naša boravišta i sva bića, koji je bogovima nadenuo imena – On je Jedinstven; kod Njega ostala bića dolaze da se obaveste» (X. 82). Puruša-Sukta (Himna Svesnom Biću, Gospodu) ukazuje na uzvišenog Gospoda kao na Onog koji sve obuhvata. «Puruša imaše hiljadu glava, hiljadu očiju i hiljadu nogu. Pokrivajući zemlju na sve strane, protezao se i van nje sa svojih deset prstiju. Sve je ovo jedino Puruša, sve što beše i sve što će biti... Četvrtina Njega su sva stvorenja, tri četvrtine Njega je besmrtnik u nebesima» (X. 90). Sam Apsolut pojavljuje se kao Išvara. «Iz Njega je rođen Virat (Duh spoljnog univerzuma), a iz Virata, pak, Puruša.» Išvara je i telo i duša sveta.

     Sledeći ovu veliku temu Veda, Manu je, prilikom stupanja na snagu njegovog zakonika, izjavio: «U početku sve ovo beše prekriveno tamom, nespoznatljivo, neopisivo, nedokazivo, neodredivo; izgledalo je da se vasiona nalazi, takoreći, u stanju sna. Zatim je Samostvoreno Božansko Biće, samo neispoljeno, ispoljilo ovu vasionu sa njenim prekrasnim materijama, itd., kidajući veo te tame i otkrivajući oblike svoje stvaralačke energije. On, koji se ne da opaziti čulima, koji je suptilan, neispoljen, neprolazan, nezamisliv, istinito ovaploćenje svih bića – On se sam od sebe uzdigao iznad te praiskonske tame» (Manu-Smrit, I. 5-7). Srimad Bagavata beleži duh ove doktrine u rečima Samog Gospoda: «Ja sam jedini postojao u početku stvari, izvan ispoljenog kao i neispoljenog, i ničega drugog nije bilo. I Ja ću jedini postojati na svršetku stvari. Ja sam sve ovo što je ispoljeno; i šta god još da postoji drugačije od ovoga, i to sam jedino Ja Lično» (II. ix. 32). Gospod kaže u Bagavad Giti: «Ja sam vedski obred, Ja žrtvovanje, Ja hrana ponuđena dušama pokojnika, Ja bilje i lekarije, Ja sam sveta formula i himna; Ja sam prečišćeni maslac (ponuđen u žrtvovanju); Ja sam posvećena vatra, Ja žrtva. Ja sam Otac ovoga sveta, Majka, Oslonac i Zaštitnik, Ded; Ja sam cilj koji valja spoznati, Ja pročistilac (svih stvari), slog OM, kao i sveti nauk Rig, Same i Jađusa (delovi Veda); Cilj, Hranitelj, Gospodar, Svedok, Boravište, Utočište, Prijatelj, Ishodište, Poništenje, Osnova, Spremište, Neuništivo Seme. Ja dajem toplotu, Ja šaljem kišu, Ja je i uskraćujem; Ja sam besmrtnost, a takođe i smrt; Ja sam bivanje, a takođe i ne-bivanje, o, Arđuna!» (IX. 16-19). Išvara je u Giti prikazan kao Onaj koji se ovde manifestovao kao sverazarajuće Vreme.

Ograničenja razuma

     Prava priroda Boga i Njegove tvorevine ne može intelektualno da se shvati, budući da je logika uobraženo dete dualističke predrasude. Ukoliko je čitav ovaj svet isključivo Bog, nijedan smrtnik ne može da se nada da će shvatiti odnos između Njega i sveta. Čovekova zamisao o Bogu je veoma manjkava, pošto je Bog, onako kako ga čovek razume, uzajamno odnosan sa pojavnošću sveta. Bog je čisti subjekt nasuprot sveta ove kreacije postavljenog kao objekt pred Njega, pošto objekt ne može da bude apsolutan; a ukoliko nije tako protivstavljen, On prestaje da ima bilo kakvu spoljnu vezu sa svetom. Ukoliko je Bog univerzalna svest sa univerzumom kao svojim objektom, On ne može da bude povezan sa njim, izuzev preko prostorno-vremenskog iskustva. Takav saznajni proces, međutim, nije prihvatljiv u slučaju Boga, jer je za Njega rečeno da je netaknut iskrivljavajućim deljenjem prostora i vremena. No, bez tog deljenja, Bog ne može da se izdvoji od Apsoluta, koji sam po sebi neće dopustiti nikakvu objektivizaciju (opredmećenje). Provalija između beskrajnog Puruše iz Sankja filozofije i Prakrti koja se sa Njim nadmeće predstavlja, u skoro svakom pogledu, primer poraza koji ljudski intelekt mora da podnese kada pokuša sebi da predstavi realitet koji je neposredno povezan sa univerzumom a ipak nije isto što i univerzum. Bog koji se nalazi u čovekovom umu ne može da bude oslobođen nužnosti rastapanja u nerazlučivo bivanje kada se Njegov odnos sa svetom pobliže ispita. Postojanje Išvare, pak, povezano je sa zahtevima Njegovog samoispoljavajućeg dela. On jeste dokle god univerzum jeste.
     Osim toga, ne možemo da kažemo da je Bog stvorio svet u bilo kojem vremenskom periodu. A da tvorački čin nije u vremenu, pošto je on preduslov i za samo vreme, ne bi bilo stvaranja vremenskog sveta. Stvaranje je proces, a svaki proces odvija se u vremenu. Ne postoji proces koji može da bude povezan sa večnošću. Da bi bilo šta prouzrokovao, Bog možda mora da se spusti u vreme, a silazak u vreme je silazak u konačnost, promenu i istinsko samouništenje. Ukoliko Bog treba da bude u bilo kakvoj vezi sa pojavnošću, On prvo mora da izgubi svoju večnu prirodu. Međutim, On na neki način stvara i održava svet bez gubitka svoje večitosti. To je ono što ljudski intelekt ne može da shvati. Apsolut se zabavlja u relativnom. Jedinke ovog sveta nastaju kao pojave, učestvujući u relativnoj međuzavisnosti života i prirode. Ako ne postoji dete, ne postoji ni roditelj. Išvara postaje objekt mišljenja đive, i subjekt sa svetom kao predikatom koji mu je pridodat.
     Logičko svojstvo istinitosti i zbilje koje je Išvari pripisano ne izgleda spojivo sa etičkim svojstvom dobrote, estetskim svojstvom lepote i religioznim svojstvom milosti, koje mu mi pridajemo, pošto sve to navodi na misao o individui. Ukoliko je Išvara sve, takve vrline ispostavljaju se različitima od onoga što znače nama u ovom svetu. I zbog čega je Išvara stvorio svet? To ne može biti radi Njegovog zadovoljstva, jer On nema nikakav prohtev ili želju za ispunjavanje. Ne može da bude ni zbog namere da drugima deli pravdu ili da im pokaže milost, jer nema drugih, pošto sva bića sleduju nakon tvoračkog čina. Ne može da bude u pitanju ni Išvarina igra, jer za igru se normalno pretpostavlja da je posledica unutarnje potrebe da se napolje usmeri višak energije u psihofizičkom organizmu, da se prevaziđe zamor ili dosada, ili da se sistem napuni svežom energijom posle iscrpljujućeg rada. Išvara ne može da ima takve potrebe, budući da On nije individualni organizam. Ukoliko je Išvara samo svedok igara i zabava Prakrti, koja se pokreće i deluje prema nadahnuću dobijenom iz samog Njegovog postojanja, onda bi On imao faktor odlučivanja izvan sebe, što bi ga omelo da bude potpuni vladar. Išvara je Braman predočen i razmatran u našim događajnim i doživljajnim okolnostima u odnosu na svet promene. Pitanje kreacije ograničeno je na svet čula i intelekta, i odgovor na njega ne može a da ne bude ograničen iskustvom. Nije moguć ispravan odgovor na neispravno pitanje. To da svet postoji je isključivo naše ubeđenje, i čitav problem kreacije zavisi od toga kako mi reagujemo na svoje okruženje kao rasparčana tela u kosmičkoj zajednici.
     Bezuspešnost logičkih metoda u određivanju prirode Išvare ne znači, međutim, da ne postoji Inteligencija koja podupire svet i potpuno utiče na njega. Jer, poricanje takvog bića povlačilo bi za sobom i poricanje sveta i, posledično, nas samih kao jedinki. Izvesni urođeni nedostaci u našim saznajnim sposobnostima sprečavaju nas da na pravilan način pojmimo transcendentne istine. Iz toga ne proizilazi da je ono što je nevidljivo uvek i nepostojeće. Ukoliko postojimo mi, postoji i svet; a ako postoji svet, postoji i Išvara. Ukoliko nema Išvare, nema ni sveta; a onda ni mi, kao jedinke, nismo mogući. Uvek je prisutna uzajamna zavisnost postojanja ova tri principa. Naši koncepti su relativni; apsolutno stvaran je jedino Braman. Međutim, sve dok prihvatamo svoju sopstvenu egzistenciju kao egzistenciju raznovrsnih sastojaka u svetu, ne može da se sumnja u vrhovno biće koje životu daje smisao. Naše vlastite svesne snage unutar nas ubeđuju nas da Išvara mora da postoji. Svete knjige potkrepljuju naša unutarnja duhovna stremljenja i veličaju Išvaru koji je tvorac ovog sveta. Svami Šivananda podržava Lila-teoriju stvaranja (teorija kosmičke igre), ne sa namerom da nam predloži bilo kakvo konačno tumačenje sveta, već da bi istakao ideju da je tvorački čin Išvare lišen bilo kakve mrlje samoživosti ili zadnje namere, i da nam nagovesti da je to izvan dosega ljudskog uma. Priroda Išvare je da stvara, ispoljava i razastire svet; za to nema drugog razloga koji je ljudski shvatljiv. Da bi se pokazalo da On nema nikakav lični interes, dodato je i to da On samo potpomaže tvorevinu, koja je zapravo ispoljenje ili izražaj prikrivenih snaga jedinki koje su, pošto nisu bile oslobođene na kraju prethodnog ciklusa, opstale u latentnom obliku tokom rastakanja univerzuma nakon tog ciklusa. Kiša može da potpomogne rast biljke, ali prirodno svojstvo biljke zavisi od semena iz kojeg se razvija. Sunce može da potpomogne aktivnosti sveta, ali pri tom ostaje netaknuto posledicama tih aktivnosti.
     Teoriju po kojoj je Išvara stvorio svet ne treba uzeti kao nekakvu tvrdnju o krajnjoj istini, jer je ona namenjena da posluži kao radna hipoteza uvedena da izloži ideju o ne-različitosti sveta od Bramana. Srišti ili kreacija, i Pravesa ili ulazak Išvare u svet u Njegovoj imanentnosti (kao sveprisutni žitelj sveta) – to su Artavade ili uznoseće, veličajuće misli namenjene da uvere čovekov um u činjenicu o sveobuhvatnosti Bramana i o tome da svet potpuno zavisi od Njega. Nijedno tumačenje uzroka i načina stvaranja, i nijedan koncept Išvare kao vrhovnog Upravitelja sveta, ne mogu da budu potpuno zadovoljavajući, pošto su takve tvrdnje i koncepti zasnovani na pogrešnom uverenju u individualitet bića i raznovrsnost sveta iskustva. Ali, oni su upotrebljivi i korisni kao modus operandi (podesan način) da se jedinka preusmeri sa svojih neukih predubeđenja o telesnoj egzistenciji prema veličanstvenosti Apsoluta. Za Išvaru se katkada kaže da je savršena Samosvesnost. Međutim, Samosvesni Braman iziskivao bi nešto kao drukčije-od-sebe, makar prostor, da takvo stanje učini mogućim. Braman nema nikakvu potrebu da bude upućen u sebe, bilo kao u subjekt ili kao u objekt. Pa ipak, mora na neki način da bude u vezi sa svetom. Rezultat toga je Išvara. Intelekt nije te sreće da može da razume kako je takva veza moguća, i tu misteriju on naziva ''Maja''.

Unutarnji gospodar i nadzornik

Sri Svami Krišnananda

     Rezultat koji dobijamo na kraju procesa saznavanja koje pretpostavlja realnost spoljnog sveta je to da su, za sve praktične namene, svet i jedinka nezavisni entiteti (tj. samostalne stvarnosti), i to gledište je potvrđeno čulnim opažanjem i poduprto procenom uma. Živeti u svetu koji nije suštinski povezan sa tobom može da povlači za sobom čudno od-trenutka-do-trenutka podešavanje da bi se čovek prilagodio raspoloženjima i ćefovima sveta, koji ima svoja godišnja doba, svoje vetrove i oluje, svoje kiše i suše, zemljotrese i tornada koja se dižu iz mora koje obuhvata celu zemlju kao pojas, i mnoga druga neshvatljiva ponašanja Prirode, sa kojima jedinka mora da se nosi kako zna i ume. Nesigurnost koja proishodi iz nužde da se živi u svetu koji se nalazi izvan znanja i moći jedinke, svakog čini uznemirenim, zabezeknutim i radoznalim da dozna zašto se fizički svet ponaša na način na koji se ponaša. Šta je to što motiviše promene u Prirodi, precizna kretanja sunčanih i zvezdanih sistema, prostranih udaljenih galaksija i beskrajnog prostora kojem je priloženo beskrajno vreme? Tu se pojavljuje napor pojedinca da izvede naučno proračunato proučavanje Prirode i njenih tokova i mogućnosti.
     Zdrav razum nam govori da je svet naprosto velika masa zemljane građe sa vodom, vazduhom, i toplotom i svetlošću koje dolaze od sunca. Isprva se mislilo da je zemlja ravna i da se sunce kreće oko nje na kružni način. Ipak, da je zemlja doista pljosnata kao palačinka, rađanje sunca na jednom kraju sveta u trenutku bi osvetlilo ceo svet. Međutim, sunce ne obasjava zemlju na takav način. Činjenica da jutra i podneva i večeri nekog dela sveta ne moraju da budu takvi za neke druge delove sveta, bila bi dovoljna da nam objasni da je zemlja možda pre okrugla po svom obliku, a ne spljoštena. Stari indijski astronomi popur Arjabate, kao i  Kopernik na Zapadu, smatrali su da sunce ne kruži oko zemlje, nego da je zemlja ta koja kruži oko sunca. Nagoveštaji u prilog tome mogu se naći i u masi literature poznatoj kao Vede sa njihovim Samhitama, Bramanama, Aranjakama i Upanišadama.
     Čak i napredni naučnici poput Njutna držali su se gledišta da je prostor nalik ogromnoj posudi u kojoj je sadržan čitav materijalni svet, bez živog, dejstvenog odnosa između sadržine i posude. Smatralo se da objekti u svetu privlače jedan drugog privlačnom silom poznatom kao gravitacija, i da njena snaga zavisi od njihove mase i udaljenosti. Dugo vremena je bilo potrebno da se tokom dalje istorije nauke otkrije da materijalni svet nije samo sadržan u prostoru kao u šolji, već da postoji neraskidivi odnos između materije s jedne strane i prostora i vremena sa druge. Zapaženo je da su prostor i svet od zemlje, vode, vatre i vazduha iznutra povezani i da cela stvar obrazuje neprekidnu elektromagnetnu silu, sa većim ili manjim pritiskom u različitim delovima ovog polja koje ima svoje vibracije poput talasa, što uzrokuje zgušnjavanje materije u različitim područjima, te se ona postupno konkretizuje u vidu gasa, toplote, tečnosti i čvrste materije. Možemo ovde možda da napomenemo i to da se prvi korak u svet nauke sastoji u tome da čovek sebi predstavi sveopšti kontinuum, i da pri tom pretpostavi da se ni sam ne nalazi izvan njega, već je uključen u njega, tako da cela Priroda predstavlja zasebnu, samodovoljnu celinu.
     Isto tako, za materiju se ispočetka govorilo da je sastavljena od sićušnih delića koji su po svojoj prirodi hemijski i međusobno se razlikuju po svom hemijskom sastavu. Istraživači su smatrali da su molekuli načinjeni od još manjih, osnovnih delova materije nazvanih atomi, a u vezi sa ovima je primećeno da predstavljaju sićušne centre sile pre nego stvari za sebe, koji se brzo obrću, sa jezgrom unutra i talasastim česticama koje kruže oko njega i nazivaju se elektroni. Solarni sistem sa suncem u središtu i planetama koje se okreću oko sunca može da se uporedi sa strukturom atoma, pri čemu bi sunce bilo jezgro tog velikog ''atoma'' solarnog sistema, a planete bi se nalazile u poziciji elektrona, a to opet nagoveštava da ni skupine planeta ne moraju da budu veliki paketi teškog materijala kakvi se čine običnom opažanju, već da su zapravo veoma veliki paketi sile skoncentrisani u raznovrsnim širenjima pritiska sile. Ovaj subatomski sadržaj postao je predmet sve usredsređenijih istraživanja, ne bi li se dokučila njegova prava priroda. Kvantna teorija fizike proglasila je materiju za niz talasnih struktura ili čestica svetlosti koje se ponašaju poput talasa, tako da je materija pretvorljiva u svetlost i energiju. Nije isključeno ni to da svetlost i energija mogu da se pretvore u materiju, kao što se izgleda i dogodilo kada su gasovi postali tečnosti, a tečnosti čvrste materije, sa toplotom povezanom sa procesom kretanja i trenja. Svet pred naučnicima stoji kao džinovsko čudo energije i zračenja, radije nego kao stvar nalik mrtvoj materiji i neinteligentnoj nesređenosti.
     Teorija relativnosti je bila ono što je zaista uzdrmalo svet nauke iz samih njegovih temelja. Ona je, bez obzira na to što je prihvatila da su materija i energija međusobno zamenljive (E = mc ²), istakla neophodnost istraživanja same strukture Prostora i Vremena u njenoj zavisnosti od Gravitacije. Poziciju Relativnosti teško je objasniti u nekoliko reči, ali zadovoljićemo se time da kažemo da je otkriveno da Prostor nije nalik čaršavu razapetom u trodimenzionalnoj formi, i da Vreme nije tek pravolinijsko kretanje. Prostor i Vreme idu u korak da obrazuju ono što može da se nazove Prostor-Vreme i sačinjava četvorodimenzionalni kontinuum, vrlo neugodno rušeći sva pravila, zakone i odredbe trodimenzionalnog sveta uobičajenog opažanja. Štaviše, Prostor-Vreme kontinuum ne treba smatrati za bilo šta što bi imalo sličnosti sa nečim konkretno opipljivim. Tačnije, Prostor-Vreme Relativnosti je predstavljeni delokrug matematičkih tačaka-događaja, što čitav svet na zapanjujući način svodi na prirodu umne građe. «Građa sveta je svest», rekao je Artur Edington, a «Bog je kosmička matematička Misao», rekao je Džejms Džins. Itekako smo se udaljili od priproste zamisli o seljakovom polju setve i žetve do polja univerzalne relativnosti, koja više liči na Boga koji misli svoju sopstvenu Misao, nego na bilo šta drugo, ukoliko može da nam se dopusti da upotrebimo ovaj izraz koji nam se neizbežno nameće.
     Uzajamnu povezanost prirodnih pojava u takozvanim događajima sveta koji se ne odvijaju ni u Prostoru ni u Vremenu, nego u četvorodimenzionalnom Prostor-Vreme kontinuumu, prihvatio je i njena dodatna značenja razmotrio Alfred Nort Vajthed. U njegovoj filozofiji ''Organizma'', Vajthed je stigao do zaključka da ne postoje utvrđeni uzroci koji proizvode utvrđene posledice, već da bilo šta može da bude posledica ili uzrok u simetričnom maniru akcije i reakcije, budući da je svet kakvim ga je otkrila Teorija Relativnosti zapravo organizam sa svim delovima celovito povezanim sa njim. Uzrok i posledica su neprekidni, a odsustvo tog kontinuiteta prekinulo bi svaku moguću vezu između uzroka i posledice. Pojedinosti u svetu nazivaju se ''aktuelne okolnosti, tj. mogućnosti'', potencijalno koncentrisane tačke sile čije je samo postojanje, kao i struktura, uslovljeno postojanjem i strukturom drugih ''aktuelnih okolnosti, tj. mogućnosti'' koje ispunjavaju vasionu kao njeni sastojci. Svet nije čvrsta tvar već je više poput područja zakona i reda, ideje totalne uključenosti, sistema unutrašnje daj-i-uzmi politike koja je na snazi između individualiteta nazvanih ''aktuelne okolnosti'', i koja položaj individua pretvara u fluidno, promenljivo kretanje rastopljene povezanosti, da tako kažemo, sa svime ostalim u svetu. Nadindividualne svrhe, poznate kao ''večiti objekti'' u Vajthedovom jeziku, poput Platonovih ''Ideja'', ''ulaze'' u telo ''aktuelnih okolnosti'' i čine da se one pokažu kao da su sami ti ''večiti objekti''. Čak i religijski Bog, prema Vajthedu, postoji kao odlučujući činilac određivanja ''aktuelnih okolnosti'' od strane ''večitih objekata'', te je i On Sam na izvestan način unapred određen aktivnostima ''aktuelnih okolnosti'', koje su prilagođene da nešto zahvate i osećajne, tako da dolazi do uzajamne akcije i reakcije između Boga i jedinki. Vajthedova dalekosežna misao ne bi želela da uskrati zaključak da Bog, istovremeno, mora da bude transcendentan svetu ''aktuelnih okolnosti'', pretpostavljajući da su one tu samo zato što On jeste.
     Izvanredno religijsko značenje moderne fizike istaknuto je i u sistemu Samjuela Aleksandera, o čemu on govori u svom delu ''Prostor, Vreme i Božanstvo''. Prema Aleksanderu, Prostor-Vreme je matrica, odnosno materica svih stvari, sama srž univerzuma, što može da se zaključi iz Toerije Relativiteta. Prostor-Vreme matrica uzrokuje kretanje i silu, i izaziva trodimenzionalnu sliku onoga što je poznato kao osnovna svojstva, poput dužine, širine i visine, tvari, zapremine i sadržine. Opažanje ovih primarnih svojstava odvija se preko sekundarnih svojstava koja se pojavljuju u nekoj vrsti procesa akcije-reakcije između objekta opažanja, to jest primarnog svojstva, i opažajućeg uma. Da navedemo primer, list izgleda zelen ne zato što postoji nekakva ''zelenost'' u samoj Prirodi, već usled izdvajanja osobina koje se automatski dešava u unutrašnjoj strukturi lista, isključujući sve druge karakteristike u Prirodi osim onoga što izgleda kao zeleno. Isti je slučaj i sa drugim bojama i oblicima predmeta. Utisci svih vrsta, uz to, formiraju skup sekundarnih osobina, što će reći da niko ne može da zna kakav je svet sam po sebi kao skup primarnih osobina. Um, intelekt i razum su naknadna, dopunska ispoljenja ili razvijanja kontinuuma ili matrice Prostor-Vreme, koja upućuju na ispoljavanje upravljačkog principa nazvanog Božanstvo, i svaki sledeći stepen odnosno stanje može da se smatra za Božanstvo u odnosu na prethodni stepen. Prema Aleksanderu, krajnje Božanstvo tek treba da se potpuno manifestuje, i to će, kada se ostvari, biti kraj kosmičkog procesa. Možda je ovde Aleksander hteo da kaže, mada to nije učinio, da kraj kosmičkog procesa evolucije predstavlja postizanje Boga. Osim toga, Bog koji tek treba da bude neće imati svojstvo večnosti, tako da bi Bog prestao da bude Bog.

Religija i nauka (I)

Sri Svami Šivananda

     Joga i nauka su nerazdvojivi. Nauka i religija su nerazdvojivi. Nauka je deo religije. Nauka i religija su u tesnom uzajamnom odnosu. Naučnici su takođe u izvesnom smislu monisti. I oni nedvosmisleno izjavljuju da postoji samo jedna stvar, naime materija ili energija. Jogi nastoji da kontroliše mentalne sile, a naučnik fizičke. To je jedina razlika između jogija i naučnika. Naučnik je takođe, makar i ne bio toga svestan, Radža-jogi (u smislu da primenjuje mentalnu askezu), samo što njegov um deluje u spoljnim kanalima.
     Pre izuma sata, jogiji su računali vreme mereći senke preko dana i izučavajući kretanje zvezda na noćnom nebu. I bili su savršeno precizni u svojim proračunima. Astronomija i medicina dobile su početni podsticaj od zahteva religijskog bogosluženja. Jogiji imaju pouzdano praktično znanje o Ajurvedi. Onaj koji nastoji da se osposobi da bude svoj vlastiti lekar može da postane jogi. Katkada mora da živi u prašumama i da prvo leči samog sebe, kad god se pojavi neka bolest. U suprotnom će njegova sadana trpeti i neće moći brzo da napreduje u jogi. U ajurvedskim knjigama piše: «Zdravo telo je korisno sredstvo za vršenje čestitih moralnih dela i za upražnjavanje joge.» Te ajurvedske knjige napisali su veliki Rišiji (mudraci) i jogiji.
     Nauka je donekle jednostrano znanje. Naučnik proučava zakone Prirode, eksperimentiše u svojoj laboratoriji, vrši ispitivanja, izvodi pretpostavke i izvlači precizne zaključke iz svojih posmatranja. On razume Prirodu. Međutim, on ništa ne zna o poreklu ni o sudbini Prirode! Ko je stvorio sunce i dao snagu njegovim zracima? Ko je pomešao četiri dela azota sa jednim delom kiseonika? Ko je dao energiju elektronima? Ko je dao moć atomima da se udružuju u molekule? Ko ili šta je stvorilo osnovne čestice materije i podarilo im čudesnu sposobnost raznovrsnih međudejstava? Nauka nije upoznata sa ovom ogromnom misterijom. S druge strane, joga je potpuno objedinjeno znanje. Jogi stiče unutarnju božansku spoznaju. On svojim unutarnjim joginskim očima jasno vidi suptilne osnove materije. On se poistovećuje sa Vrhovnim Bićem koje je Gospodar Prakrti (materije). Stiče vlast nad pet elemenata. Razgovetno shvata celokupnu misteriju kreacije preko neposrednog intuitivnog znanja. Naučniku nedostaje upravo ta vrsta znanja. On poseduje jedino eksperimentalno znanje.
     Po pitanju razjašnjavajućih dokaza u oblasti psihologije, čulni opažaji kojima se nauka prirodno bavi predstavljaju tek drugorazredno merilo i stoga ih treba primati sa oprezom. Zatvaranje spoljnih kanala osećaja i utisaka obično izaziva otvaranje psihičkih kanala, i na osnovu svih pokazatelja čini se da je psihički, duševni osećaj opsežniji i važniji, pronicljiviji i u svakom smislu pouzdaniji od fizičkog.
     Posao nauke je uopštavanje fenomena; uloga filozofije i joge je da ih objasni. Religija je praktični aspekt filozofije. Naučnik pokušava da odgovori na pitanje ''kako''; filozof i jogi traže odgovor na pitanje ''zašto''. Pogrešno je reći da se neki događaj dešava zbog određenih prirodnih zakona. Zakoni Prirode ne pružaju nikakvo istinsko objašnjenje dotične pojave. To je samo najuopštenija moguća tvrdnja o onome što se događa u datim okolnostima posmatranog poretka ili jednoobraznosti u prirodnoj pojavi. Nauka se bavi isključivo pojavnošću. Ona ukazuje na izvanrednu harmoničnost Prirode. Ali, na filozofiji i jogi je da objasne ''zašto'' je Priroda tako usklađena. Naučnici imaju delimično znanje o univerzumu. Oni nisu razumeli celokupan kod prirodnih zakona. Nemaju znanje o mističnoj, natprirodnoj strani stvari. Nemaju ni znanje o astralnim, mentalnim i višim nivoima kao što je Brama-Loka (Bramin svet). Nevidljivi svet je daleko značajniji od čulnog univerzuma koji je vidljiv golim okom. Potpuno usavršeni jogi u stanju je da funkcioniše na svim nivoima i stoga poseduje potpuno znanje o ispoljenoj i neispoljenoj Prirodi. Čula pomoću kojih stičete znanje o spoljnim objektima nisu potpuno razvijena, te je i znanje koje se njima stiče delimično. Spoljna čula su precizne kopije unutarnjih astralnih čula. Naučnici nemaju znanje o suptilnim zamecima materije. Život postaje ispunjeniji i bogatiji kada čovek razvije ovo unutarnje viđenje putem prakse joge. Isto kao što krv, viđena pod mikroskopom, otkriva mnoge tajanstvene stvari kao što su leukociti, limfociti, jezgra, pigment, mikrobe, bacile, itd., tako i unutarnje joginsko oko otkriva mnoge misterije skrivene strane stvari. Naučno znanje je fragmentarno i delimično, dok je znanje jogija potpuno i savršeno.
     Nauka se u svom gledištu korenito razlikuje od filozofskih razmišljanja. Otuda je i način na koji pristupa svojim specifičnim problemima drugačiji od pristupa filozofije. Pa ipak, postoji izvesna sličnost u njihovim otkrićima i zaključcima, kada se razmatraju neka opšta pitanja.
     Naučnici imaju mnogo toga da nauče od istočnjačkih vidovnjaka. Ko je dao moć elektronima da se obrću? Ko je udahnuo život ćeliji ili protoplazmi? Kakva je to snaga koja ujedinjuje atome da formiraju molekule? Ko je ćelijama dao inteligenciju da iz krvi luče mleko ili žuč ili želučani sok? Naučnici još uvek posmatraju i eksperimentišu. Još uvek pipaju u mraku. Koji je uzrok postanka nagona? Ko je upravitelj uma? Koji je uzrok nastanka mišljenja? Čak i kada bi se svi živući naučnici udružili da reše ova pitanja, ne bi mogli da pruže nedvosmislene konačne odgovore.
     Ljudi obrazovani u engleskom duhu su prekomerno zaneti naučnim teorijama i pronalascima. Bilo šta, koliko god da je možda i glupo, smatra se za bezuslovnu istinu ukoliko na sebi nosi pečat nauke. Teorija ili doktrina, koliko god da je možda pogrešna, prihvata se kao istinska mudrost za sva vremena ukoliko je proglašena u ime nauke i sa njenim autoritetom. Ljudi su spremni halapljivo da progutaju svakojake hirovite i komične tvrdnje, samo ako su ih sa žigom nauke obznanili Hekel, Ajnštajn ili Tindel. Takva je današnja moda! A kao puke predrasude odbijaju uzvišena učenja drevnih rišija (vidovnjaka) i mudraca. Mozgovima tih takozvanih obrazovanih i kulturnih ljudi potrebno je neodložno i temeljno ispiranje tokom dužeg perioda. Otrov je prodro u same njihove ćelije i tkiva.
     Međutim, time nipošto ne želim da osudim niti da proglasim neispravnim čudesna otkrića i izume koje je savremena nauka priložila velikoj riznici znanja i sreće kojom sadašnja generacija raspolaže. Radio, avion, mikrofon i druga čuda nauke ne mogu a da ne zbune ljudsku inteligenciju. Naučnici su našli načina da hemikalijama oplode jajašce bez pomoći semena. To je zapanjujući uspeh. Neka deca su na taj način došla na svet. Oni ubrizgavaju seme dobijeno od čuvenih i obrazovanih svetskih ličnosti kako bi poboljšali rasu. Trude se da smeste radio u kutiju šibica. Nastoje da telu pruže neophodnu ishranu pritiskom na električno dugme, tako da jelo i pražnjenje mogu da budu potpuno odbačeni. Pokušavaju da postignu da se ulice kreću, pa neće biti potrebe za automobilima i vožnjom. Rade na tome da pronađu sredstva komunikacije sa Marsom. Možda će uspeti u svim svojim nastojanjima. Neka ih Bog blagoslovi gromovitim uspehom u svim njihovim poduhvatima! Ali, ostaje pitanje: Mogu li sve te udobnosti i naučna otkrića i izumi da nam daruju besmrtnost, večno zadovoljstvo i trajni mir? Jesu li te materijalne udobnosti uvećale ljudsku sreću? Nije li čovek danas uznemireniji nego ikada? Nije li nezadovoljniji uprkos svim tim komforima? Život je postao složeniji i zamršeniji. Luksuzi se uvećavaju iz dana u dan. Čak ni bogatom čoveku nije lako da spoji kraj s krajem. Samo je jedan lek za sve ove bolesti. Morate da odbacite sve luksuze i da se vratite jednostavnom, prirodnom načinu života, ukoliko želite da uživate u pravoj i trajnoj sreći. Besmrtnost se može ostvariti spoznajom Sopstva putem jednostavnog življenja, prakse joge, samouzdržanosti, mentalne discipline i meditacije.
     Materija postoji u različitim uslovima ili stanjima – čvrstom, tečnom i gasovitom. Ta stanja mogu da se prisile na promenu menjanjem pritiska i temperature. Voda se pretvara u led na niskoj temperaturi, a u paru na visokoj. Sve što je čvrsto može da postane tečno ili gasovito pod odgovarajućim uslovima; svaka tečnost može da bude učinjena čvrstom ili gasovitom, i svaki gas može da postane tečan ili čvrst. Isto tako i jedan oblik energije može da se pretvori u drugi oblik energije. Toplota može da se pretvori u svetlost, a svetlost u elektricitet. Slično tome, semena energija ili mišićna energija, bes, itd., mogu da se pretvore u duhovnu energiju (Odžas-Šakti).
     Život postoji i u mineralnom carstvu. To je odlučno dokazano eksperimentima prof. Fon Šrona u Napulju. Čak i elementi ispoljavaju posebne prioritete. Jedan element ima snažnu naklonost za društvo drugog. Jedan element može čak da se odrekne društva u jednoj tvari da bi se pridružio drugom elementu. To je hemijski afinitet. Svakom hemičaru je to vrlo dobro poznato. Vodoniku se dopada društvo kiseonika. Dva molekula vodonika udružuju se sa jednim molekulom kiseonika, i stvara se voda. Ukoliko u vodu stavite natrijum, primetićete da kiseonik više voli natrijum nego vodonik i da smesta napušta njegovo društvo i pridružuje se natrijumu.
     Sklonosti i nenaklonosti upadljivije su prisutne u biljnom carstvu nego u mineralnom. Mnoge biljke pokazuju izvanredan stepen dovitljivosti u ostvarivanju svojih ciljeva.
     Ne treba da mislite da različite ravni ili oblasti leže jedna iznad druge kao artikli na rafovima dućana. Različiti nivoi ispunjavaju isti prostor i prodiru jedan u drugi, kao kada se u istoj sobi nađu svetlosti svetiljke sigurne na vetru, električne sijalice, plinske lampe i petrolejke. Materija ima različite stepene gustine, i ti stepeni gustine materije stvaraju različite nivoe. Ti nivoi nisu razdvojeni u prostoru. Okruženi ste njima. Možete da stupite u kontakt sa njima ukoliko razvijete unutarnje astralno oko ili moć vidovitosti. Nije potrebno da putujete kroz prostor da bi proučili kakve okolnosti vladaju u tim nivoima. U prostoru sobe postoji sedam nivoa koji prodiru jedni u druge. Bića iz višeg nivoa ne mogu da budu viđena od strane bića iz nižeg nivoa. No, bića iz višeg nivoa mogu da vide bića iz nižeg nivoa.
     U skladu sa teorijom relativnosti neki naučnici veruju da će se svet tokom vremena proširiti i da će budući naraštaji biti visoki nepunih dvadeset santimetara, pošto će materija tada morati da se prilagodi uvećanoj zapremini vasione. Nešto materije izvadiće se iz tela ljudi i razdeliti na neka druga mesta da bi se stanje stvari dovelo u red. To je samo spekulacija nekih pustolovnih naučnika, nagađanje koje se možda neće ostvariti. Stoga ne treba ni najmanje da se pribojavate. Budite smeli i veseli. Nastojte da postignete oslobođenje još u ovom životu, tako da ne bude nikakve šanse da dobijete majušno telo gore-navedene veličine čak i ako bi se tako nešto zaista ispostavilo kao istina. Jedno pitanje mi se u vezi sa tim neodoljivo nameće: Može li u takvim okolnostima da postoji ministarstvo unutrašnjih poslova? Može li biti armije i mornarice i svetskih ratova? Kako patuljak može da rukuje mitraljezom? Pa to znači da neće biti svetskih ratova! Svuda će vladati savršeni mir. Naučnici će morati da zatvore svoje laboratorije. Dosta sa izumima i otkrićima. Nema viša radija i aviona. Nema diktatora ni tirana. Ni novih Hitlera i Musolinija. Samo, jogija će uvek biti. Jogiji mogu da zadrže svoje uobičajene dimenzije. Oni čak mogu da povećaju svoja tela u beskraj pomoću Mahima Sidija (moć uvećavanja tela). Mogu da menjaju svoje atome i molekule i da ih preuređuju. Mogu da stvore nove umove i nova tela putem svojih joginskih moći. Mogu da opstanu čak i u vreme Kosmičkog Potopa. Jogi Kaka Busunda preživeo je mnoge takve potope. Položaj jogija je uvek bezbedan. Joga je Savršena Božanska Nauka. To je Nauka nad naukama. Sa jednostavnim načinom života biće više mira. Molimo se da uskoro dođe ta novo srećno doba.
     Bog je najveštiji Matematičar. Svi naučnici i astronomi su zapanjeni. Saginju glave i kažu: «Nismo u stanju da nastavimo dalje. Postoji nešto s one strane intelekta. Naše znanje je nepotpuno. Zagonetka univerzuma može da bude razrešena jedino putem intuitivnog znanja o Najveštijem Matematičaru. Intelekt je nepouzdan i ograničen instrument. Zaključci na bazi različitih teorija nisu nam doneli savršenu prosvetljenost. Još uvek pipamo u mraku. Ali zato smo otvoreni za popravljanje. Pozdravljamo i klanjamo se tom Najveštijem Matematičaru! Pozdravljamo Gospodara Univerzuma! Neka nam brzo otvori unutarnje oči intuicije!»
     On koji boravi u tom atomu ili elektronu, koji je unutar njega, čije telo je taj elektron ili atom, kojeg taj elektron ili atom ne zna mada On njime upravlja iznutra – to je tvoje Sopstvo, Unutarnji Upravljač, Besmrtnik. Nauka joge je ono što može da pomogne čoveku da otkrije i pokaže svoju skrivenu božanstvenost i ostvari svoje unutarnje Sopstvo, tu osnovu ili izvor ovog sveta, tela, uma, elektrona, atoma i svekolike nauke. Molimo se svi Gospodaru Univerzuma i upražnjavajmo jogu sa istinskom revnošću, kako bismo bili u stanju da prisno opštimo sa Gospodom i postignemo Besmrtnost, Najviši Mir i Beskrajno Blaženstvo!

     OM Mir! Mir! Mir!

 

Sri Svami Šivananda

 

     Neki naučnici, kao i neke nazovi-obrazovane osobe, veruju da nauka može sve da objasni i da može da reši zagonetku univerzuma i sve životne probleme. Oni takođe misle da je naučni metod jedini metod saznavanja istine, te da isključivo naučna obuka i disciplina mogu potpuno delotvorno da izgrade čovekov karakter. U potpunosti su zanemarili etičku disciplinu, moralna načela i religiju, i dodelili religiji podređeno mesto.
     Jedan naučnik došao mi je i rekao: «Upanišade i Brama-Sutre nisu bile napisane naučno. Ja nastojim da sa naučne tačke gledišta priđem toj suštinskoj stvari.» Nasmejao sam se i rekao mu: «Dragi moj naučniče-prijatelju! Upanišade su otkrovenja. Brama-vidja je trancendentalna. Atman je transcendentalan (natčulan). Njemu ne možeš da se približiš sa svojim epruvetama. Zaključci naučnika nemaju pristupa u Njegovu sferu. Njihova istraživanja su jednostrana, pošto uzimaju u obzir jedino budno stanje. Njihova su iskustva veoma relativna.» Naučnik ništa nije rekao, samo je postiđeno pognuo glavu i tiho se udaljio.
     Tri slepca pipala su slona na tri različita mesta. Jedan mu je opipao nogu i izjavio: «Slon je poput stuba.» Drugi mu je dodirivao uvo i rekao: «Slon je nalik lepezi.» A treći mu je rukama ispitao stomak i zaključio: «Slon je nešto kao kotao.» Slično tome, naučnici ispituju fizički nivo postojanja i govore o atomu, energiji i fizičkim zakonima. I oni su poput tih slepaca; poseduju znanje o samo jednoj dimenziji. Zapostavljaju stanja sanjanja i dubokog spavanja, i stoga nemaju sveobuhvatno znanje. Jedino Vedantin ima iscrpno znanje o svemu.

 

Komformistička narav čoveka

 

     Pošto je život postao fizički udobniji i relativno nenaporan zahvaljujući savremenim pronalascima, čovek zaljubljen u udobnost gotov je da zanemari i omalovaži mesto religije u svom životu i da veliča vrednosti materijalističke civilizacije. Međutim, rezultati su uvek iznosili na videlo nepouzdanost čisto objektivnih pogleda i metoda fizičkih nauka, kao i činjenicu da čovek ne postaje zaista srećniji, i da svet ustvari nije ništa bolji čak ni posle mukotrpnih nastojanja da se iz spoljne prirode izvuku skrivena bogatstva kako bi bila iskorišćena za čovekove potrebe. Pa gde je onda zadovoljstvo, gde je sreća, gde mir?
     Neki mudri naučnici su sada potpuno svesni ograničenja nauke i njenih metoda u proučavanju pojava u nivoima suptilnijih stanja materije. Stvarnost duhovnog sveta je za njih zatvorena knjiga. Podjednako su svesni i ograničenja nauke u dostizanju Vrhovnog Boga ili Večnog Blaženstva, tog summum bonum (najvišeg dobra, iz kojeg potiču sva ostala) života.

 

Šta nam je nauka uradila?

 

     Mogu li naučni izumi da nas učine istinski srećnim? To je u ovom trenutku glavno pitanje. Šta nam je nauka uradila?
     Nauka je danas maltene uklonila vreme i prostor. Možete iz Indije da stignete u London za samo deset sati. Kakvo veliko čudo! Ova planeta je postala jako, jako mala. Međutim, da li je nauka zaista doprinela ljudskoj sreći? Odgovor je izrično ne, ne. Ona je umnožila ljudske potrebe i luksuze. Ono što je danas luksuz već sutra postaje neophodnost. Ona je čoveka učinila prosjakom.
     Nauka je pronašla mnoge izvanredne stvari. Naučnici se danonoćno naprežu u svojim laboratorijama da izmisle još mnogo toga. Međutim, nauka je učinila život vrlo složenim, a borbu za egzistenciju veoma žestokom. Uvećala je uznemirenost uma. Nije doprinela miru čoveka. Svi priznaju ovu čvrstu činjenicu. Naučnici su u dvadesetom veku ostvarili ogroman napredak. Atomske bombe mogu da opustoše neku veliku zemlju u tren oka. Radio-aparati, telefoni, telepatija, televizija, avioni bez pilota, mine, tenkovi, džepni tranzistori, bombe u nalivperima i cigaretama, podzemni dvorci, v-bombe, lovački avioni, bombarderi, protivavijacijsko oružje, gasne bombe, torpeda, podmornice – sve su to zapanjujuća čuda. No, naučnici nisu poboljšali etičko stanje stanovništva. Nisu rešili probleme nezaposlenosti, siromaštva, rata, gladi, razjedinjenosti među narodima i državama.
     Nauka je analizirala čoveka. On bi po njoj trebalo da je stvorenje sastavljeno od različitih fizičkih i hemijskih tvari. Pa ipak, nijedan naučnik još nije bio u stanju da sklopi te sastavne hemijske elemente ljudskog tela u jedno homogeno biće koje živi, govori i postupa kao čovek.
     Naučnici bombarduju atome, posmatraju kretanje elektrona u svojoj laboratoriji, troše čitav svoj život u razumevanje prirode i tajne materije i energije, pronalaze mnoge stvari, izučavaju zakone prirode; ali bez obzira na sve to, nisu u stanju da pojme misteriju tvorevine i Stvoritelja, kao ni smisao života.

 

Nauka je nepotpuna

 

     Naučnici su vrlo, vrlo zauzeti proučavanjem spoljnog sveta. Potpuno su zaboravili da proučavaju unutarnji svet. Nauka vam pruža znanje isključivo o pojavnim fenomenima, a ne i o Stvarnosti koja se nalazi iza njih. Nauka nije bila u stanju da reši osnovna pitanja: Šta je osnovna građa sveta? Ko sam ja? Šta je konačna istina?
     Nauka nam kaže da je krajnja svrha svega nepoznata, štaviše nesaznatljiva. Međutim, Vedanta nas uči da je krajnja svrha Braman ili Beskrajnost, i da se To može realizovati putem slušanja, promišljanja i meditacije. Naučnikovo znanje je ograničeno i površno. To nije stvarno znanje o Istini. Naučnici su zadubljeni u prolazne pojave. Oslanjaju se na spoljne instrumente, sočiva, itd., za svoje znanje. Njihove stare teorije oborene su novim teorijama. Njihovo znanje nipošto nije tako nepogrešivo i ispravno kao znanje mudraca i jogija o Sopstvu.

 

Materija i duh

 

     Nauka ne poseduje instrument pomoću kojeg bi prikupila natčulne, duhovne podatke, odnosno one božanske činjenice koje postoje u suptilnom obliku, ali koje ne možemo da vidimo. Istinita iskustva obuhvataju doživljaje iz tri stanja svesti, naime stanja jave, sanjanja i dubokog spavanja. I zato Vedantin proučava sva ta tri stanja. On stiče autentičnije znanje putem ispitivanja stanja dubokog spavanja. Ono mu pruža nit vodilju za postojanje četvrtog stanja, Turije, nadsvesti.
     Duša je izvan područja fizike i svih materijalnih nauka. Čovek je duša obučena u fizičko telo. Ona je krajnje tanana, nežna. Finija je od etera, uma i energije. Svest i inteligencija pripadaju duši, ne telu. Svest je dokaz postojanja duše. Duša je besmrtna strana čoveka.
     Nauka predstavlja sistematsko ispitivanje činjenica. Ona pokušava da svoja opažanja, odnosno proučene činjenice, svede i uglavi u sistem. Da bi neka činjenica mogla da bude važeća za nauku, ona mora da bude primetna za čula. A čulno opažanje je varljivo, falično znanje. Pravo znanje je intuicija; samo intuitivno znanje predstavlja najviše znanje. To je neuništivo, beskrajno znanje o Istini, o Stvarnosti.
     Naučnik je ekstrovertan. On bombarduje atome, ali na taj način neće otkriti Čistu Svest. Moraće da povuče svoja čula i da boravi u svom Unutarnjem Sopstvu. Moraće da zaroni duboko u okean Bramičke Svesnosti.

 

Nauka i religija

     Nauka nije neprijatelj religije, nego priprema za nju. Nauka je samo neprijatelj sujeverja. I religija i nauka uključene su u traganje za Istinom. Njihovi su stavovi u suštini isti. Međutim, razlikuju im se područja primene. Radža-joga je egzaktna nauka. Induski rišiji, proroci i mudraci uočili su harmoničan odnos između religije i nauke. Odvajanje nauke od religije je uzrok zabune i nesklada. Nauka je religija ukoliko je primenjena za pronalaženje Istine u ograničenoj spoljnoj prirodi – objektu. Religija je, pak, nauka ukoliko je primenjena za ostvarenje Beskrajnosti, Bume (sveukupnosti), Stvarnosti koja podupire sve objekte – Subjekta.
     Nauka na pojavnom nivou tumači Jedno kao energiju. Religija tumači to Jedno kao Sopstvo, 'Atmana'. Nauka analizira, klasifikuje i objašnjava fenomene. Brama-vidja vas, pak, uči da prevaziđete pojavnost i da steknete besmrtnost.
     Naučni i religiozni pristup Istini su zapravo komplementarni, nadopunjavajući, a ne suprotstavljeni. Religija i nauka su blizanci, i treba da se uzajamno složno pomažu da ispitaju Istinu i da ovde, u ovom svetu, žive životom Istine.
     Nauka mora da se bavi podacima, a religija vrednostima, tj. značenjima. Tamo gde nauka završava, tu religija počinje. Pomno proučavanje naučnih posmatranja i otkrića približava čoveka Bogu. Jer, ko je uobličio zakone prirode? Priroda je slepa, nerazumna. Kakva je to inteligencija koja je pokreće? Ko je prvi pokretač? Proučavanje fizičkih sila i zakona, kao ni razumevanje mentalnih sila i zakona, nisu dovoljni da nas učine savršenim. Treba da posedujemo duboko, celovito znanje o osnovi koja leži skrivena iza ovih imena i oblika i svih fizičkih i mentalnih fenomena. Jedino tada ćemo postati savršeni gospodari ili potpuno razvijeni poznavaoci, Arhati (ushićeni, junaci), Bude.
     Um i intelekt su ograničeni instrumenti. Oni ne mogu da spoznaju beskrajnu Stvarnost. Pa ipak, oni su sredstva. Kada intelekt prođe kroz različite stupnjeve rasuđivanja, i kada postane potpuno pročišćen, tada počinje da se pokazuje otkrovenje. Istinska religija počinje tamo gde prestaje intelekt.
     Nemojte da mislite da je religija dogmatična, da se bavi samo onim svetom, ili da predstavlja samo omiljenu tradiciju slepih vernika i iracionalnih emocionalista. Religija je najracionalnija nauka, nauka o samom životu, nauka o čoveku kakav je u suštini, a ne kakav on pretpostavlja da jeste. Temelj svih sekularnih nauka je Brama-vidja ili Adiatmička (duhovna) nauka. Brama-vidja je vodeća među svim naukama, jer pomoću nje čovek stiče besmrtnost. Sekularna, svetovna iskustva su delimična, dok su duhovna iskustva celoviti doživljaji. Ukoliko ste upoznati sa tom vrhovnom naukom Brama-vidje putem neposredne intuicije, posedovaćete znanje o svim svetovnim naukama; isto kao što ćete imati znanje o svim predmetima napravljenim od gline ukoliko imate znanje o samoj glini. Ovu Nauku svih nauka ne možete da naučite ni na jednom univerzitetu. Moraćete da je učite od Brama-srotri (onaj koji ima znanje o Vedama i Upanišadama), Brama-Ništa (onaj koji je utvrđen u znanju o Bramanu) Gurua, nakon što obuzdate svoja čula i um.
     Materija ne može potpuno da se ignoriše; međutim, ona treba da bude podređena duhu. Zato i nauka treba da bude podređena Brama-vidji. Ona ne može da bude sve i svja, ne može da bude cilj svega. Ukoliko okončate svoj život u laboratoriji, ne možete da uživate u večnom blaženstvu duše. Ne možete da steknete vrhovnu mudrost koja može da vas oslobodi od narednih rađanja i umiranja. Nauka ne može da vam pruži spasenje.
     Tragajte unutar sebe. Nemojte da kao prosjak stojite pred vratima nauke – sile koja više ubija nego što leči. Nemojte da se prepuštate naučnicima. Oni nisu u stanju ništa da objasne. Nauka ne zna ništa o poreklu života, poreklu misli, ni o poreklu i sudbini ljudskog bića i vasione. Postoje mnoga pitanja na koja jedino religija može da pruži odgovore, a ne nauka.

 

 

Sri Svami Krišnananda

 

     Niko ne može da se ne složi sa postojanjem ljudskog društva, bez kojeg bi svakodnevni život sam po sebi bio nezamisliv. Svemir je načinjen više od neviđenih i nevidljivih stvari nego što se to može i zamisliti. On nije samo ono što se očima čini da jeste. Iza toga se nalazi misterija koju valja rasplesti. Međutim, čisti materijalisti, pa čak i Samkja filozofi, zapostavljaju ove nevidljive ali presudne činioce. I stoga na kraju doživljavaju neuspeh. I ne samo to; sam njihov pristup i stav po svoj prilici su neprimereni za uspeh u toj stvari. Njihov neuspeh da dopru do bilo kakvog zadovoljavajućeg zaključka u proučavanju vasione sa čisto materijalističke i mehanističke tačke gledišta, navodi nas na to da je neophodno da se problem sagleda iz potpuno drugačijeg ugla.

 

Gravitacija upućuje na celovitu međupovezanost u svemiru

Zaključci nauke: čovek nije izvan svemira

 

      Šta izjavljuje moderni naučnik?
     Materija je dematerijalizovana. Ona se više ne smatra za tvrdu, čvrstu supstancu. Čovek postepeno isparava u razređeni vazduh, tako razređen, tako eteričan i tako prefinjen da je već došlo vreme kada više nije moguće razlikovati njegovo postojanje od prostranijeg ambijenta svemira. Naučnik-posmatrač, ili filozof, nalazi se unutar svemira. To je važno da se zapamti. Kako čovek može da posmatra svemir kada je i sam deo njega? Kako čovek može da bilo šta proučava u ovom svetu? Kako može da izvede analizu bilo koje stvari, ukoliko zapravo nije izvan nje? Na osnovu zaključaka do kojih čovek dolazi posredstvom posledica koje proizilaze iz zakona gravitacije, ispostavlja se da univerzalna struktura ne može da prenebregne svoje sadržine. Čovek se ne nalazi izvan svemira. To bi trebalo da je elementarna činjenica. A ukoliko nije izvan svemira, kako onda može da ga proučava? Odakle potiče potreba i neophodnost, pa čak i sama mogućnost da on bilo šta proučava? U tome je zagonetka cele situacije. Problem koji pred savremenim naučnikom visi poput gvozdene zavese je ta teškoća njegove nemogućnosti da se izvuče iz objekta svog posmatranja. Čuveni fizičar, Hajzenberg, otkrio je da je sadržan u samoj stvari na kojoj radi. Telo naučnika ne nalazi se izvan tela koje on hoće da posmatra. To je jedno od naravoučenija koja slede iz čuvene teorije Relativnosti. Prostor-vreme-gravitacija svemir je jedna složena celina, ili se može nazvati sintezom, ako hoćete. To je toliko neverovatno ogroman fenomen da se čovek uplaši i od samog razmišljanja o njemu.

 

Izučavanje Sopstva je neophodno za izučavanje svemira

     Dok su proučavale nematematičku ili, bolje rečeno, nadmatematičku prirodu subatomskih struktura – a to je oblast subatomske fizike – nuklearna fizika koja je bila proučavana u kvantnoj mehanici, kao i teorija Relativiteta, obznanile su da je nužno da se usaglase sa silom gravitacije, koja upravlja svetom prostora i vremena. Taj veliki zadatak Ajnštajn je preuzeo na sebe kada je radio na teoriji zvanoj Ujedinjena Teorija Polja, u kojoj je 'ovo'' izjednačeno sa ''onim'' – tatvamasi – ''To si ti'' – čuvena doktrina iz Upanišada. Za kvantnu mehaniku Maksa Planka može se reći da predstavlja proučavanje ''ovog'', nuklearnog elementa, odnosno vidljivog, koje je neposredno prisutno kao pojedinačna struktura; a ''ono'' je prostor-vreme kontinuum i gravitacija univerzuma, koje je Ajnštajn proučavao u svojoj Opštoj Teoriji Relativnosti. Posebna Teorija i Opšta Teorija sastavljene predstavljaju izvanredan prevrat u razvoju nauke. Čovek je primoran da proučava univerzum zajedno sa proučavanjem svoga vlastitog bića, budući da se ne nalazi izvan univerzuma.
     Ukoliko se ne nalazi izvan univerzuma, on predstavlja njegov integralni deo. Sitan je samo u svom privatnom biću. Sve što postoji u Prirodi trebalo bi da bude i u njemu, a za sistem za koji je primećeno da dejstvuje unutar njega može da se kaže da je isto što i sistem koji funkcioniše u spoljnoj Prirodi. Stoga su indijski filozofi preusmerili pažnju sa objektivnog univerzuma na subjektivnu individualnost kako bi ceo kosmos mogao da bude razmotren u jednom potezu.
     U indijskoj logici postoji analogija zvana ''stalipulaka nijaja'', parametar raspoznavanja skuvanosti pirinča u loncu. Kada se kuva pirinač, ukoliko je potrebno da se zna da li je pirinač potpuno skuvan ili ne, stisne se jedno zrno; ako se ustanovi da je skuvano, slobodno može da se zaključi da je sav pirinač skuvan, tako da nije nužno da se ispita svako pojedino zrno.
     Takva je i analogija o proučavanju kosmosa putem proučavanja čoveka kao takvog. Proučavanje čoveka jeste proučavanje univerzuma. ''Spoznaj sebe'' je delfsko proročanstvo; Tatvamasi je objava Upanišada. To da je znanje o sebi u isti mah i znanje o kosmosu predstavlja danas opšteprihvaćenu doktrinu svih filozofija i religija.
     Čovek mnogo puta nije u stanju da razume kako je uopšte moguće da shvati univerzum dok se nalazi ovde, kao zasebna jedinka. Odakle potiče povezanost između znanja o svome sopstvenom biću i znanja o univerzumu, ili obrnuto? Objašnjenje je jednostavno. Univerzum je celovit organizam, uporediv sa ljudskim organizmom, da tako kažemo. Celovit organizam je totalna Bićevitost (Suštastvenost). Čitav kosmos je jedan organizam, i po svojoj prirodi je Bićevitost. Njegova Bićevitost može da se uporedi sa bićevitošću jedinke pošto je nerazdvojiva od nje, kao što je i ova nerazdvojiva od njegove. Eto kako čovek može da pokuša to da shvati. Proučavanje univerzuma je proučavanje Bića (Sopstva) univerzuma, a proučavanje Bića univerzuma ne može da isključi proučavanje pojedinačnog bića. Znanje o univerzumu je ujedno znanje o opažaocu univerzuma, tj. o pojedinčevom vlastitom biću. Ukoliko čovek poznaje svoje rođeno biće, onda je i sve drugo istovremeno spoznato, jer čovek je simbol, ili mikrokosmički uzorak ma čega što obrazuje Prirodu kao celinu. Jedna stvar je isto što i druga.
     Čovek će verovatno na ovoj tački najzad da nasluti istinu da znanje o Bogu i znanje o Biću (Sopstvu) predstavljaju istu stvar. To zaista nisu dve različite stvari. Bog je ime koje je dato Sopstvu kosmosa, toj moći života koja se nalazi u pozadini svega, nedeljivoj sintezi i konačnoj realnosti najnepojmljivije kakvoće iza i unutar univerzuma. Znanje o Sopstvu je ključ za znanje o bilo čemu.
     Sva filozofija, ili bilo koja vrsta istraživanja uopšte, započinje sa neposredno dostupnim dokaznim materijalom. To je metod koji se sledi po logici stvari, tako da se od pojedinosti ide ka opštim stvarima, to jest implikacije izvučene iz dostupnih podataka sežu u dubinu; ili, drugačije rečeno, iz osnovne nesumnjive činjenice postojanja sve ostalo biva ustanovljeno kao zaključak, odnosno posledica. Greška materijalista leži u tome što su pogrešno razumeli šta je najneposrednija činjenica. Oni su smatrali da je to svet koji vide oko sebe. Zanemarili su ono što je zaista najneposrednije – svoje sopstveno postojanje. Niko ne može da dovede u pitanje svoju nepobitnu, aktuelnu istinitost kao temelj svake misli ili dela.

 

Sri Svami Krišnananda

     U našim umovima nalazi se duboko ukorenjena opsesija koja nas gotovo u potpunosti sprečava da cilj života shvatimo kao praktično ostvarenje. Za nas cilj uglavnom ostaje neka vrsta predstave, tek jedna misao, ideal koji nije lako pomiriti sa tvrdom realnošću svakidašnjeg sveta. Cilj može da bude i sam Bog, ali uprkos tome On je samo ideja ili ideal, fantazija, mogućnost, može-da-bude-a-ne-mora-da-znači.
     Ovo podozrivo gledište ne izostaje čak ni u najnaprednijim osobama usled snage čula, sile uma, i navika intelekta u shvatanju stvari na zadat način. U ovim predavanjima razmatramo temu zvanu komparativna filozofija, i bilo bi nam u tom kontekstu od koristi da poklonimo malo više pažnje zaključcima do kojih su došli izvesni mislioci, sem vedantinskih filozofa poput Šankare, sa kojima smo dobro upoznati i o čijem smo mišljenju dovoljno rekli.
     U Grčkoj je nekada živeo jedan uzvišeni čovek po imenu Platon. Prema Polu Dosenu, ceo svet je iznedrio samo tri filozofa – Platona, Kanta i Šankaru. Ima neke istine u tome što on kaže. Ne može biti većeg filozofa od te tri ličnosti – Platona, Kanta i Šankare – tvrdi Pol Dosen. Razmišljao sam o toj izjavi. Šta ga je navelo na nju? Na kraju sam osetio da se u tome nalazi izvesna istina, kakva god da je.
     Ideja o Izvornoj (i Konačnoj) Stvarnosti je Platonova glavna doktrina; ja sam i počeo sa mišlju da mi živimo u svetu ideja kada vodimo duhovan život, kada se religiozno ponašamo, vršimo bogosluženje i pevamo mantre, obavljamo molitve, primenjujemo đapu (neprekidno ponavljanje mantre u sebi), pa još i meditiramo; ali ovu misao sledi vrlo neugodan zaključak da je, na kraju krajeva, Stvarnost samo ideja.
     Ideje su apstrakcije (uopštavanja), pojmovi koji bi trebalo da se podudaraju sa činjenicama, i sve dok se ideje podudaraju sa činjenicama, one su osnovane. Ja imam ideju da se ispred mene nalazi zgrada. Ta ideja je osnovana, jer se podudara sa stvarnim postojanjem te zgrade napolju. Dakle, osnovanost moje ideje zavisi od realnosti objekta koji je preda mnom, ali moja ideja sama po sebi nema realnost. To je pozajmljena realnost. Ona zavisi od postojanja nečeg drugog spolja, u ovom slučaju zgrade. Prema tome, ukoliko ideja o Konačnoj Stvarnosti ili Bogu treba da zavisi od postojanja bilo koje druge stvari, Bog nije stvarno biće. Ovo je veoma prepredena, istančana smetnja, koja je u stanju da namuči čak i umove pravih tragalaca. Zar vi ne mislite da je svet stvaran? On ne samo da je stvaran, on je vrlo, vrlo stvaran, žilav do srži, neumoljivo tvrd, i niko ne može da porekne da postoji. Možda samo on i postoji.
     Bog je ideja koju su u naše umove uneli naši preci, naše knjige, naši sveti spisi, naši profesori i učitelji i roditelji, pa smo logikom tog učenja na neki način bili prinuđeni da poverujemo kako bi trebalo da postoji tako nešto kao što je ''postojanje drugog sveta'' (ili ''onostrani život'') i nekako smo se saglasili sa tim da Bog mora da je tamo. Međutim, mi postojanje Boga prihvatamo protiv svoje sopstvene volje. Gladni smo i žedni i ta telesna glad i žeđ stvarnija je od ideje o Bogu. Niko ne može da kaže da nije tako, ma kolika bila naša vera u Boga. To je tako čak i u slučaju naprednih tragalaca i iskrenih Sadaka (aspiranata). Ova stvar je glavna tema Platonove doktrine.
     Ideje prethode stvarnosti: u ovoj jednoj rečenici nalazi se čitava Platonova filozofija. Stvarnost objektivnog univerzuma dolazi posle ideje univerzuma. Ovde nailazimo na eho uzvišene filozofije Vedante po kojoj Hiranjagarba (kosmička inteligencija) prethodi kosmosu fizičkih pojava. Pančadasi, Upanišade i ostali sistemi vedantičke misli objašnjavaju nam da u Hiranjagarbi svet ne postoji u konkretnom obliku u kojem nam se pokazuje, da je on samo ideja koja je kosmički ispoljena od strane Išvare (Boga) koji je još tananiji od ideje. Išvara je tek mogućnost same ideje da treba da postoji stvar zvana univerzum. Dakle, Išvara je tananiji od ideje koja je Hiranjagarba, a Virat bi trebalo da je životvorna svest iza takozvane fizičke stvarnosti tvorevine. Dakle, i u filozofiji Vedante postoji ista doktrina o ideji koja prethodi konkretnoj, materijalnoj egzistenciji. Ipak, mi u to nikako ne možemo da poverujemo.
     Za moju ideju da se preda mnom nalazi pisaći sto ne može da se kaže da je čvršća u svojoj konkretnosti od samog stola. Bilo koji čovek zdravog razuma reći će da se ideja javlja kada predmet zvani sto već postoji, a ne da ideja prethodi predmetu. Zato što sto postoji, vi mislite kako on postoji. Imate ideju o tome da predmet postoji. Jednom rečju, ideja da postoji neki objekt je posledica postojanja tog objekta. Shodno tome, i ideja o Bogu mora da bude posledica a ne preduslov.
     Ova pitanja nametala su se Sokratu. Kako možete da kažete da ideja prethodi univerzumu? Kako možete da mislite o nekoj stvari ukoliko ona ne postoji? Kako možete da tvrdite da su stvari posledične a ideje prethodeće?
     Ukoliko je Bog vrhovna svest, kako svest može da prethodi egzistenciji? Svest je uvek svest o nečemu. Na šta mislite kada naprosto kažete svest, znanje, shvatanje, mišljenje, osećanje? Oni ne mogu da imaju nikakvo značenje ukoliko nisu povezani sa nekom stvari koja već postoji. Ovo je gruba realistička doktrina empiričkih filozofa koja je doživela svoj vrhunac sa engleskim misliocima Lokom, Berklijem i Hjumom, ali su je na različite načine predvideli još Platon i Aristotel.
     To je stravičan problem koji stoji pred nama. Bez obzira na činjenicu što smo mi Božji posvećenici i pravi religijski mislioci, konkretnost sveta i realnost stvari koje vidimo svojim očima i doživljavamo ostalim čulima ne može da se tako jednostavno poništi mišljenjem da su ideje starije. Ideje ne mogu da prethode sve dok smo naviknuti da mislimo na način na koji to danas činimo. «Evo dolazi neki čovek», kažem. Taj čovek postoji; otuda imam ideju da on dolazi. Da nije bilo tog čoveka, ne bi moglo da bude ni ideje. Ne pomišljam na čoveka pre nego što se on pojavi. Ideja dolazi nakon njegovog prisustva.
     Dakle, realizam ima ogromnu tvrđavu ispred sebe. Pošto ne može da bude ideje ukoliko objekt već ne postoji, to znači da Bog mora da bude nešto naknadno, a svet nešto prvenstveno, početno. I eto ga materijalizam, koji ima veoma čvrstu podlogu. Svesti ne može biti ukoliko nema objekta. Prema tome, ono što nazivate svešću je samo izliv, ispoljenje, deo već postojeće materijalne tvari. Nemoguće je sa lakoćom se suočiti sa grubim materijalizmom, realizmom. Na ovo pitanje ne možete da odgovorite. Nećete biti u stanju da bilo šta kažete po tom pitanju; i stoga zaključujete da ima nešto u tome.
     Ovaj problem je pokazatelj stanja u koje smo smešteni. Koliko smo daleko duhovno uznapredovali? Gde je naša duhovnost, gde je naš Bog, ljubav i božanska svesnost? To nije nikakva šala ni humor. Za nas je to vrlo ozbiljna stvar. Ma koliko proučavali svete knjige, ne možemo da se ispetljamo iz predstave da živimo u veoma, veoma tvrdom i teškom, neumoljivom svetu koji je poput gvožđa, poput čelika; i nikako ne možemo da prihvatimo da je ideja sveta na bilo koji način stvarnija od sveta. Međutim, Platon izjavljuje upravo to, da su ideje stvarnije od sveta. Univerzalije prethode pojedinostima. Konj-stvo postoji pre konja. Sto-nost postoji pre stola, ideja o zgradi pre same zgrade. Kako konj-stvo može da postoji pre nego što postoji konj? Ne možemo lako da odgovorimo na ovo pitanje. Mi vrlo dobro znamo da ne može da bude konj-stva ukoliko već ne postoji konj. No, čovekov um je veoma jadan. On nije potpuno filozofski i zato ne možemo da shvatimo kako može da bude ideje o stvari ukoliko ta stvar već ne postoji. Kako može da postoji svest o Bogu ukoliko je i Bog samo Svest?
     Ovakvim uverenjem su nam punili glavu ne samo u ovom životu, nego tokom nebrojenih života koje smo imali u ranijim inkarnacijama. Teškoća se pojavljuje usled utisaka stvorenih u našim umovima prianjanjem uz čulne objekte tokom mnogih života kroz koje smo prošli.
     Malena duhovna težnja koju posedujemo je skorašnji razvitak u procesu evolucije. Pomislite samo: «Od kada ja mislim o Bogu, religiji i duhovnosti? Koliko godina unazad?» U poređenju sa tih nekoliko godina našeg revnosnog poduhvata na duhovnom polju, koliko smo mnogo, strašno mnogo vremena proveli u drugačijim vrstama razmišljanja! Silni teret grešaka u mislima iz naših prethodnih života pritiska nas tako žestoko i moćno da je naša malena duhovna težnja prignječena. I stoga stalno iznova gajimo sumnje u svojim umovima. Obilje sumnji. Postoje veoma velike smetnje. «Jesam li sposoban? Jesam li prikladan? Ima li u tome ikakve suštine? Živim li ja u budalastom svetu, u raju budala? Ništa se ne događa. Tolike godine sam meditirao, a i dalje se ništa ne nazire. Možda sam obmanut. Ima li u tome ikakve svrhe ili samo gubim vreme?» Ovakve sumnje dolaze čak i iskrenim tragaocima.
     Ideja sveta ne zavisi od sveta. Naprotiv, svet zavisi od nje. I Berkli je u grubom obliku rekao to isto. Međutim, Platon je to utvrdio na više filozofski način. Nikako nam ne uspeva da svarimo tu ideju da svest prethodi materiji, iako smo nastojali sebe da ubedimo, u našim ranijim raspravama, da je svest naša suštinska realnost, i to na osnovu analize tri stanja – jave, sna i dubokog spavanja. To smo u izvesnoj meri već razumeli. Otišli smo u dubine našeg stanja u dubokom snu, u kojem izgleda da postojimo jedino kao čista svest, lišeni tela i uma, pa bi to moralo da bude naša suština. Ovo naše takozvano telo, ova čvrsta materija opipljivog iskustva, i um koji o njemu misli, posledično su se razvili iz te svesti; jer kada bi oni bili krajnje činjenice onoga što jesmo, onda ne bi iščezavali ni u dubokom snu. Ali, u tom stanju mi nemamo ni doživljaj tela ni doživljaj uma. U njemu smo samo ogoljeno, neodređeno, neopredmećeno postojanje, svest i ništa drugo. To je ono što smo naučili na osnovu ispitivanja stanja spavanja. Šta ste to bili u dubokom snu? Ni muškarac, ni žena, ni ljudsko biće, ni telo, ni um, nikakva stvar, nikakav objekt. Pa šta ste onda bili? Ogoljena nelična, neodređena, neograničena, nepodeljena svesnost. Prema tome, ta svest koja ste bili isto je što i svest o postojanju, o biću – biću nerazdvojivom od svesti, kao što je i svest nerazdvojiva od bića.
     To je uzvišeni zaključak filozofije Vedante – Biće-Svest. Sat-Ćit je bila vaša suštinska priroda – ne telo, ne um, niti bilo šta što čula mogu da opaze ili pretpostave, ni svet. Odakle se onda ovo telo pojavilo? Šta je ovo telo? Šta je svet? Šta su ove građevine i stenovite planine i reke koje teku i goruće sunce? Šta je sve ovo? Odakle se sve to pojavilo?
     Sve su to takođe ideje. Kada je Berkli izjavio da sve drveće, planine, nebo i zemlja predstavljaju samo ideje, Semjuel Džonson je šutnuo ciglu i rekao: «Ovim opovrgavam Berklija.» Šutiranje cigle ne opovrgava Berklija. To je vrlo prozaičan način suprotstavljanja tom sirotom biskupu. U razmišljanju Semjuela Džonsona postojao je određen propust. Ne možete da šutnete ciglu i kažete: «Opovrgao sam Berklija», pošto je Berkli svojom doktrinom o idejama obuhvatio i samog Džonsona, a ne samo ciglu.
     Električna odbijanja mogu da stvore utisak čvrstoće, kao što su mnogi od vas, ili bar neki, morali da iskuse kada su doživeli strujni udar. Ako dodirnete žicu pod visokim naponom, imaćete utisak strašne težine i čvrstine, mada tamo nema ničega. Osetićete kao da vam je planina obešena o ruku. Kako ta ideja o silnoj težini planine koja vam visi o ruci može da postane fizički utisak, kad nema ama baš ničega sem činjenice da dodirujete žicu pod naponom? Uostalom, ne moramo da idemo tako daleko. Obratimo se našim savremenim naučnicima.
     Ovi čvrsti predmeti – možda od čelika ili granita – sazdani su iznutra od električne energije. Čista energija, električna energija – možemo da kažemo elektricitet po sebi. A šta je elektricitet? On ne može da se vidi, nema težinu, nema dimenzije, ni dužinu, ni širinu, ni visinu. Međutim, on je sirovi materijal masivnih i gustih stvari koje imaju dužinu, širinu i visinu. Taj neopisivi kontinuum sile i kretanja pretvorio se u atome i molekule, u čvrste stvari poput planina, i u sunčev sistem.
     Hajdemo još dalje. Načelo relativnosti nanosi udarac samoj ideji o kosmosu. Gradivo prostor-vreme o kojem govore kao o krajnjoj biti nije čvrsta stvarnost. Prostor ne može da se nazove čvrstom stvarnošću poput stola, a ne može ni vreme. No, izgleda da su fizikalna proučavanja te biti dovela do zaključka da su i najčvršće realnosti poput planina i stena načinjene od struktura prostorno-vremenskog kontinuuma. Ne možemo da zamislimo šta je taj prostorno-vremenski kontinuum, izuzev da se radi o matematičkom mnoštvu tačaka-događaja u mozgu naučnika – i to ne ljudskog naučnika! Ovde Berkli ispravlja sam sebe kada kaže da je svet ideja, ali ne ideja gosn. Berklija, nego većeg bića u koje su uključene i sve pojedinačne ideje. Ponovo dolazimo do Hiranjagarbe iz filozofije Vedante, iako ni Berkli ni Platon nisu upotrebljavali takve reči. Platon je upotrebljavao reči ''Ideja dobra''. Čudnovata je ta njegova definicija. Ako vam se više sviđa, možete da kažete i ''Ideja Boga''. To nije ideja o Bogu, već ideja koja je Bog. Zapravo, Bog je samo ideja; ne vaša ideja, nego Ideja kao takva, koja je uzrok ostalih ideja. Joga Vasišta vrlo podrobno tumači ovu poentu, i objavljuje da je ceo univerzum zapravo um. Ne moj ili vaš um, već um kao takav. Čisto nelično postojanje, čiji su talasići naši umovi, misli i osećanja.
     Pročitajte izvanrednu knjigu Semjuela Aleksandera ''Prostor, Vreme i Božanstvo'', koja predstavlja sjajno izlaganje strukture univerzuma koji je tako čvrst i stvaran isključivo u prostor-vremenu. Prostor-vreme nije tvar. Nije nešto opipljivo. Ne možete da ga dodirnete, ni da ga vidite, ni osetite, ni okusite, ni omirišete. A stvar koja ne može da se oseti i očita uopšte nije realnost. Ali, baš to je realnost!
     Ona se pokazuje, stavlja sebe pod pritisak i biva kretanje, sila. I tako prostor-vreme postaje pokret, ispoljavajući se u osnovnim svojstvima dužine, širine i visine. Zapamtite da dužina, širina i visina ne znače dužinu, širinu i visinu materije. One nikada nisu nastale. Ovo su teške stvari za razumevanje. Jedino potpuno objektivan filozof ili matematičar biće sposoban da to usvoji ili shvati. Kako može da postoji pojam o dužini, širini i visini ukoliko nisu prisutni objekti?
     Ipak, prostor-vreme je samo po sebi bez dimenzija. Ono nema dimenzije. Ono je četvorodimenzionalno nešto, a ne trodimenzionalna tvar. A mi ne znamo šta je to četvorodimenzionalno nešto. Ono je za nas samo ideja, stvar bez značenja. Ono postaje osnovna svojstva kao što su dužina, širina i visina, itd. Geometrijski saučesnici nazvani su osnovna svojstva (primarni kvaliteti), koja se pak ispoljavaju kao drugostepena svojstva boje, zvuka, ukusa, mirisa, itd. Svet još nije nastao. Ovi drugostepeni kvaliteti su samo Tanmatre (nerazlučivi, neodredljivi izvor materijalnih elemenata) – Šabda (zvuk), Sparsa (dodir), Rupa (oblik), Rasa (ukus), Ganda (miris), kaže nam filozofija Vedante. Te Tanmatre nisu tvari, nego principi koji se nalaze iza objekata koji proizvode ove osećaje i utiske. To nisu čvrste tvari kao zemlja, voda, vatra, vazduh i eter; mogu da se uporede sa sekundarnim kvalitetima Aristotela i Platona i modernih naučnika.
     O, kakvo čudo! Izgleda da živimo u zemlji snova, kao Alisa u zemlji čuda. Ne živimo u svetu kakav nam se pokazuje. Osnovna svojstva, sažimajući se u drugostepena svojstva čulnih utisaka, zgušnjavaju se – da tako kažemo – u čvrste činjenice poput težine koju osećate kada doživite strujni udar.
     Sve u svemu, reklo bi se da su čvrstina i materijalnost ovog fizičkog sveta uporedivi sa čvrstinom i materijalnošću planine koju osećate kako vam užasno opterećuje ruku kada doživite udar struje visokog napona. Da li svet postoji? Niko to ne zna.
     A onda, i vaše vlastito telo ima isto svojstvo. Ova materijalnost sveta, koja je umanjena praktično do ničega drugog osim utiska i ideje o kosmičkoj egzistenciji, uključuje i sam pojam našeg tela, tako da se ovi zaključci odnose i na nas, a bogami i na naučnike. Ser Artur Edington rekao je da nijedan naučnik ne može da živi u ovom svetu a da ne poludi. Na svu sreću, on nije želeo da poludi jer, prema ovim zaključcima, niko ovde ne može da preživi ni tri minuta. Buda je to tvrdio. Stvarno osetljiva osoba ne može da opstane u ovom svetu ni tri dana. Istopiće se u ništavilo. Samo zbog činjenice da se moć opažanja nije pojavila mi smo ovde jako srećni. Dakle, neznanje je uzrok našeg vrlo udobnog života. Ovo komparativno proučavanje istočnjačkih zaključaka i zapadnjačkih otkrića kao da nas je navelo da uvidimo da su svi veliki ljudi sličnog mišljenja – bilo da je u pitanju Platon ili Aristotel, Kant ili Hegel, Ačarja Šankara ili Vidjaranja Svami.
     Prema tome, ideje nisu ideje o stvarima koje im prethode, kao što ni prostor i vreme ne dolaze nakon onog što zovemo objektivnim svetom, nego prethode tom svetu. Završni zaključak Ser Džejmsa Džina, na primer, jeste to da Bog mora da je matematičar. Ne čovek nadnet nad matematičkim pitanjem, već matematika sama po sebi. Kako možete i da  pomislite na matematiku bez osobe koja shvata matematiku? On tvrdi da je to matematička svesnost, visoko apstraktna, potpuno nelična, a da univerzum nije ništa drugo do predstave, tj. zamisli matematičkih tačaka-događaja.
     Mi se danas nalazimo u tom svetu moderne fizike. I šta je Hiranjagarba, šta je Išvara, šta drugo nego neki tamo pojmovi na sanskritu? Šta su drugo Šabda, Sparsa, Rupa, Rasa i Ganda nego konceptualne prethodnice čvrstih stvari zvanih zemlja, voda, vatra, vazduh i eter, uključujući i naša fizička tela? Možemo da pretpostavimo zbog čega imamo poteškoća u meditaciji, zbog čega ne možemo da sprovodimo đapu, zbog čega ne možemo da se molimo. Razbesnimo se zbog sitnica i kidišemo na grlo svog brata, zato što tek treba da postanemo duhovni.
     Religija još nije sasvim prodrla u nas. Mi se šalimo sa Bogom, bar zasad. Ove duboke misli nisu u stanju tek tako da uđu u naše umove, zato što smo trčkarala i nametljivci, i strašno smo zauzeti svojim ciglama i malterom i povrćem i čajem i kafom. To su za nas veće realnosti od božanskih ideja koje su sadržina naše religiozne i duhovne svesti.
     Izložio sam vam ove ideje da bih izvršio poređenje između velikih mislilaca Istoka kao što su Ačarja Šankara, Rišiji iz Upanišada i Sri Krišna iz Bagavad Gite, i zapadnih mislilaca poput Platona, Aristotela i Kanta. Ispostavlja se da su oni mislili na sličan način. Samo što su mislili na različitim jezicima i davali različite definicije.
     Sada smo dakle suočeni sa ogromnom uzvišenom realnošću, Bogom kosmosa. Prošli smo kroz analize. Obavili smo proučavanje tri stanja svesti – budnosti, sanjanja i dubokog spavanja. Istražili smo epistemološke (spoznajne) procese – opažanje sveta, kako stupamo u dodir sa stvarima, i kako uopšte znamo da svet postoji. I to smo okončali. Možda se mnogi od vas toga ne sećaju, ali ipak možete da se prisetite ili da pogledate u svoje beležnice, ako ste išta uneli u njih.
    A sada smo suočeni sa trećim principom krajnje stvarnosti kosmosa, zvali to Apsolutom, Satćidanandom, Bogom, Išvarom, Hiranjagarbom, Viratom, ma kako. Ovde započinje istinska religija. Prava religija je svest o nazočnosti Vrhovnog Bića. Stoga je ispravno rečeno da religija počinje tamo gde intelekt diže ruke, gde umovanje izneverava. Kada religija počne da vlada vašim životom, prestajete da bude samo intelektualac, ili naučnik, ili filozof. Više niste mislilac, nego čovek koji živi stvarnost, istinu, zbilju.
     Religija je živa stvarnost, a ne samo razmišljanje o stvarnosti ili akademsko analiziranje. Sa svim tim smo završili u našim prethodnim predavanjima. Dovoljno smo razmišljali filozofski, akademski, i nadam se da se više nećemo doticati te teme. Predstoji nam ulazak u istinsku religiju koja je sama Bogo-svest u izvesnoj proporciji, u izvesnoj meri, koliko-toliko.
     Okrenuti se licem ka Bogu i sresti se sa Njim u stvarnom, sadašnjem životu – to znači živeti religiju. Dakle, religija nije u zvonjenju, ni u mahanju svetiljkama, ni u pojanju mantre. To je susretanje sa Bogom lice u lice. Stoga je religija iznad filozofije, ukoliko shvatate religiju u pravom smislu reči. Religija nije hinduizam, hrišćanstvo, budizam. Ona je umeće gledanja Božanskog bića u oči.
     Čovek se topi, poput leda koji nestaje pred buktanjem sunca. To je religija. Kada se sunce Bogo-svesti rađa, ova stvar zvana telesna svest isparava u vazdušastu ništavnost. Postepeno počinjemo da se približavamo biću Boga. Religiozni život je put postepenog prilaženja Bogo-svesti. Istinska ljubav počinje da preovlađuje u našim životima. Ne zadovoljavamo se time da samo mislimo o Bogu kao filozofi, akademici ili profesori. Mi ljubimo Boga; a ne možemo da ljubimo nešto što odista ne postoji. Ne možemo da volimo nešto što je samo ideja ili predstava u našem umu.
     Svaka ljubav je neodložna težnja duše da dodirne ono što oseća kao čvrstu realnost pred sobom. Svaka ljubav je na kraju krajeva Božanska ljubav, i može se reći da je ljubav presudna stvar u univerzumu.
     Katkada sam vam govorio da postoji skriveno značenje iza poslednjih reči u jedanaestom poglavlju Gite, u kojem nam je objavljeno da je Bakti ono najviše, vrhovno. Bakti o kojoj Sri Krišna tu govori nije obično iskazivanje počasti idolu. Nije ni misa koju vršite u crkvi. To je rastapanje tvog bića pred Apsolutom. Zbog toga Bagavan Sri Krišna kaže: «Ni milosrđe, ni čovekoljublje, ni proučavanje, ni isposništvo nemaju moć da izazovu tu veličanstvenu viziju koju si ti imao, Arđuna! Jedino pomoću pobožnosti ja mogu da budem viđen, dodirnut. Samo usled predanosti meni sklon sam da budem upoznat i viđen, i da posvećeniku dopustim da uđe u mene.» Ove tri reči navode se u Giti na kraju jedanaestog poglavlja – poznavanje, viđenje i ulaženje. Arđuna je upoznao i video, ali nikada nije ušao u To. Zbog toga je on i posle Bagavad Gite ostao isti stari Arđuna. Nikada nije zaronio u Vrhovno Biće i sjedinio se sa Njim.
     Dakle, religija je poznavanje, viđenje i ulaženje unutra. Znanje se od strane takvih mislilaca kao što je Ramanuđa, istaknuti tumač Visištadvaita filozofije, smatra nižim u odnosu na pobožnost, predanost. Sada nakratko skrećem sa naše teme na jednu sasvim drugu stvar, koja je takođe zanimljiva.
     Znanje ili Đnana nije ravno Bakti, tvrdi Ramanuđa, vrsni tumač doktrine i filozofije zvane Visištadvaita. A Ačarja Šankara je tvrdio da je Đnana iznad Bakti. Može se učiniti da se njih dvojica prepiru, ali oni zapravo samo naglašavaju različite strane iste stvari. Zbog čega Bagavan Sri Krišna kaže da te ništa izuzev Bakti ne može učiniti dostojnim vizije Boga, posmatranja Njega? Reklo bi se da On govori kao Ramanuđa, ne kao Šankara. Međutim, oni samo različitim jezicima govore o istoj stvari. Nema među njima protivrečja. ''Poznavanje, viđenje i ulaženje unutra'' označavaju proces dolaženja u vezu sa Bogom po stepenima. Jezikom Vedante rečeno, postoje dve vrste znanja – Parokša Đnana i Aporkaša Đnana. Parokša Đnana je neposredno znanje. ''Bog postoji'' je posredno znanje. U ovom trenutku, mi ne osećamo da smo nerazdeljivi od Božjeg bića. Nije nam se pojavilo to znanje. Nismo se uzdigli u takve visine religijske svesti da bismo bili uvereni da smo nerazdvojni od Boga. No, dovoljno smo ubeđeni da osetimo da Bog postoji.
     Ljudi koji ovde sede valjda su, u najmanju ruku, ubeđeni da Boga mora biti. On jeste. Neke pojedinosti nas primoravaju da imamo pouzdanje da Boga mora biti, da Bog jeste. Međutim, još nismo stigli dotle da smo neodvojivi od Boga. To je već malo viši stupanj. Mi smo saznali na posredan način. Đnana se dogodila, ali daršana ili viđenje Boga nije došlo. Nismo ugledali Virata ovde ispred nas, bez obzira na to što mi gledamo Virata. Čitav ovaj kosmos je to, ali mi smo na neki način odvojili svoju ličnost od Virat-svesti. Ćelija u telu posmatra telo kao da se nalazi izvan njega.
     Način na koji mi trenutno vidimo univerzum je nešto nalik mogućnosti specifičnog organizma, zvanog ćelija u telu, da se odvoji u kretanju – naravno, ne zaista – od telesnog organizma i da posmatra telo. Kakvo bi bilo stanje ili doživljaj ćelije u našem rođenom telu koja bi uobrazila da se izdvojila od organizma kojem pripada, i smatrala telo za svet izvan nje? Možete da zamislite kakva je to glupost. A to je upravo ono što mi radimo. Mi mislimo da je svet izvan nas. U stanju smo da letimo kroz prostor, vozimo automobil po putu, zato što je jedna čudna zamisao postala realnost u našem umu, zamisao da je svet izvan nas mada smo mi njegov deo. Prema tome, ideja da je Virat nešto opažajno, da je svet spoljašnji u odnosu na nas, ta ideja je umišljena, a ne realistična. Sve naše poteškoće su na kraju krajeva umišljene. One nemaju realnost ili zasnovanost u sebi samima. Okovani smo svojim umovima, svojim mislima, svojim osećanjima i svojim htenjima. I kada Ačarja Šankara tvrdi da je Đnana superiorna a Ramanuđa izjavljuje da je Bakti bolja, oni govore istu stvar.
     Kada kaže Bakti, Ramanuđa misli na ljubav prema Bogu koja smenjuje intelektualnu aktivnost ili puko znanje da Bog postoji. A kada Šankara kaže da je Đnana ili znanje vrednije, on misli na znanje koje je identično sa bivanjem i koje je isto što i Para Bakti ili ljubav prema Bogu u kojoj je duša u prisnom opštenju sa Bićem Boga.
     Najviša pobožnost je isto što i najviše znanje. Đnana i Para Bakti su jedno te isto. Gauna Bakti ili drugorazredna ljubav prema Bogu, koja je ritualnija i formalnija, jeste slabija. Ali Ramanuđina Bakti je vibriranje duše i rastapanje ličnosti u doživljaju Boga. To znači poludeti od Božanske ljubavi, i poznato nam je da se to dogodilo Spinozi, Ramakrišni Paramahamsi, Miri Bai i Tukaramu. Njihova Bakti nije bila obična ljubav prema Bogu kao u slučaju sveštenika, crkvenjaka i opslužitelja hrama. To je vrsta ushićenja u kojem se ličnost gubi i nestaje u Božanskoj ljubavi i Božanskom biću. To je Đnana i to je Bakti. I prema tome, nema razlike između Ramanuđe i Šankare u krajnjim postignućima. A i izreka Bagavana Sri Krišne je sličnog karaktera.
     I tako, dok razmatramo završno pitanje našeg izučavanja, postepeno gubimo vezanost za tu opsesivnu misao da smo mi ovaj sićušni Gosn i Gđa Telo i da smo postavljeni u deo fizičkog sveta zvani Indija ili Amerika, Japan ili Rusija. I polako pokušavamo da postanemo građani šireg prostranstva, koje je veće od ove planete, i eventualno veće od sunčevog sistema i od ovog fizičkog kosmosa.
     Kada kročimo u istinski religiozni život, postajemo prava Božja deca. Hari Om Tat Sat.

 

 

A. Kresi Morison
 (Bivši predsednik Njujorške Akademije nauka)

           Mi se još uvek nalazimo u osvitu naučnog doba, i svako pojačanje svetlosti znanja jasnije razotkriva tvorevinu inteligentnog Stvoritelja. Ostvarili smo zapanjujuća otkrića, u duhu naučničke skromnosti i vere utemeljene na saznanju da se sve više približavamo svesti o Bogu.
            Ja lično mogu da nabrojim sedam razloga za svoju veru:

            Prvo: Nepokolebljivim matematičkim zakonom možemo da dokažemo da je naša vasiona bila isplanirana i sprovedena u delo od strane genijalne inženjerske inteligencije.
          Pretpostavimo da stavite deset novčića, označenih od jedan do deset, u svoj džep i dobro ih izmešate. Zatim pokušajte da ih izvadite u redosledu od jedan do deset, i to tako da svaki put vratite izvađeni novčić u džep i promešate ga sa svima ostalima. Matematički znamo da vam šanse da prvo izvučete broj jedan iznose jedan prema deset; da izvučete jedan i dva u nizu, jedan prema sto; da izvučete jedan, dva i tri u nizu, jedan prema hiljadu; i tako dalje; vaše šanse da ih izvučete svih deset, od broja jedan do broja deset u nizu, dobacile bi do neverovatne cifre od jedan prema deset milijardi.
           Po istom rezonu, za život na zemlji postoji toliko mnogo zahtevnih, strogih uslova da ne postoji nikakva verovatnoća da se svi oni steknu u odgovarajućem odnosu slučajno. Zemlja se obrće oko svoje ose brzinom od hiljadu milja na sat na ekvatoru; kada bi se obrtala brzinom od sto milja na sat, naši dani i noći bili bi deset puta duži nego što jesu, i toplota sunca bi verovatno spržila našu vegetaciju svakog tog dugog dana, dok bi u dugoj noći svaki preživeli izdanak mogao potpuno da se smrzne.
          Što se tiče sunca, izvora našeg života, njegova površinska temperatura iznosi 10 000 stepeni, i naša planeta je upravo dovoljno udaljena od njega da nas taj ''večni život'' greje baš koliko je dovoljno, a ne previše! Ukoliko bi sunce slalo samo polovinu svoga sadašnjeg isijavanja, zaledili bismo se, a ukoliko bi ga slalo za polovinu više, bili bismo sprženi.
           Nagib Zemlje, koja je iskošena pod uglom od 23 stepena, obezbeđuje nam godišnja doba; kada ona ne bi bila tako iskošena, okeanska isparavanja pomerila bi sever i jug, te bi se u našem pravcu nagomilavali kontinenti leda. Da je naš mesec, recimo, umesto svoje sadašnje udaljenosti, samo 50 000 milja udaljen od nas, naše plime bile bi tako ogromne da bi svi kontinenti dva puta dnevno bili potopljeni, tako da bi se čak i planine ubrzo podlokale i obronile. Kada bi zemljina kora bila samo tri metra deblja, ne bi bilo kiseonika, bez kojeg je život životinja (i svaki čulni život) osuđen na smrt. A da su okeani samo par metara dublji, ugljen-dioksid i kiseonik bili bi uvučeni u njih i biljni život bio bi nemoguć.
           Iz ovih i mnoštva drugih primera očigledno je da ne postoji ni najmanji promil šanse da je život na našoj planeti slučajnost.

           Drugo: Snalažljivost života da ostvari svoj cilj predstavlja ispoljenje sveprožimajuće Inteligencije.
           Nijedan čovek nije dokučio šta je život sam za sebe. On nema ni težinu ni dimenzije, a ipak poseduje moć; korenje koje se razvija i širi razbiće kamen. Život je osvojio vodu, kopno i vazduh, ovladavši elementima, prisiljavajući ih da se rastvore i da preurede i poprave svoje veze.
          Život, taj vajar, oblikuje sva živa bića; kao slikar, on crta svaki list svakog stabla, i boji svaki cvet. Život je muzičar i svaku pticu je naučio da peva svoju ljubavnu pesmu, a insekte da dozivaju jedni druge u muzici njihovih nebrojenih glasova. Život je veličanstveni hemičar, koji voću i začinima daje ukus, a ruži miris, pretvarajući vodu i ugljenu kiselinu u šećer i drvo, i još kroz taj postupak oslobađa kiseonik kako bi životinje dobile životni dah.
           Osmotrite gotovo nevidljivu kap protoplazme, prozirnu, pihtijastu, kadru da se kreće izvlačeći energiju od sunca. Ta jedna ćelija, ta prozirna magličasta kapljica sadrži unutar sebe klicu života, i poseduje sposobnost da raspodeli taj život svakoj živoj stvari, velikoj i maloj. Moći ove kapi su veće od vegetacije i životinja i ljudi, pošto je sveukupan život proistekao iz nje. Priroda nije stvorila život; stenje sa plikovima od vatre i neslano more ne bi mogli da udovolje zahtevima i da ispune neophodne uslove.
           Pa ko ih je onda odredio i isporučio?

           Treće: Životinjska pamet neodoljivo odaje naklonjenog Tvorca koji je ulio instinkt u inače bespomoćna mala stvorenja.
           Mladi losos provodi godine u moru, a onda se vraća u svoju sopstvenu reku, i putuje uzvodno upravo uz onu obalu reke na kojoj se uliva pritoka u kojoj je rođen. Šta ga to tako precizno vraća natrag? Ukoliko ga prebacite u drugu pritoku, njemu će odmah biti jasno da je udaljen od svog kursa i probijaće sebi put nizvodno natrag do glavne reke, u kojoj će se opet zaputiti uzvodno da precizno dovrši svoju sudbinu.
            Još teža za rešavanje je zagonetka jegulja. Ova neverovatna stvorenja, kada se potpuno razviju, sele se iz jezera i reka svuda u svetu – one iz Evrope prevaljuju na hiljade milja okeana – i sve su usmerene prema istim bezdanim dubinama u blizini Bermuda. Tamo se razmnožavaju i umiru. Njihov porod, bez ikakvog vidnog načina da ima znanje o bilo čemu osim da se nalazi u vodenoj pustoši, bez obzira na to upućuje se nazad i pronalazi put ne samo do iste one obale sa koje su njihovi roditelji došli, nego i odande do jednih te istih reka, jezera i bara. Nijedna američka jegulja nikada nije bila uhvaćena u Evropi, kao ni evropska u američkim vodama. Priroda je čak odložila sazrevanje evropske jegulje za godinu ili više dana da je bolje osposobi za njeno duže putovanje. Nameće se pitanje odakle potiče taj usmereni poriv.
       
           Četvrto: Čovek raspolaže nečim višim od životinjskog nagona – sposobnošću razuma.
     Nijedna druga životinja nikada nije ostavila svedočanstvo o svojoj sposobnosti da broji do deset, ili bar da shvata šta znači deset. Dok je instinkt nalik jednom tonu flaute, divnom ali ograničenom, ljudski mozak sadrži sve tonove svih instrumenata u orkestru. Nema potrebe da se mnogo zadržavamo na ovoj četvrtoj tački; zahvaljujući ljudskom razumu u stanju smo da svestrano razmotrimo verovatnoću da smo ono što jesmo zbog toga što smo primili i usvojili iskru Univerzalne Inteligencije.

     Peto: Smišljena priprema za sve što živi otkrivena je u takvim fenomenima kao što su čuda genetike.
     Ti geni su tako sićušni da, kada bi svi oni koji su odgovorni za sve živuće ljude na svetu mogli da se stave na jedno mesto, bili bi manji od jednog naprstka. Pa ipak, ti geni nastanjuju svaku živu ćeliju i predstavljaju ključ za tumačenje svih ljudskih, životinjskih i biljnih obeležja. Naprstak je zaista malecno mesto za sve pojedinačne odlike gotovo tri milijarde ljudskih bića. Međutim, činjenice su nesumnjive.
     Tu zaista započinje evolucija – u ćeliji, toj srži koja sadrži i prenosi gene. To što je krajnje sićušni gen u stanju da u potpunosti upravlja čitavim životom na zemlji nedvosmislen je primer dalekovide veštine, oštroumnosti i postavke, koje mogu da potiču isključivo od Kreativne Inteligencije; nijedna druga pretpostavka neće pogodovati.

     Šesto: Na osnovu ekonomije koja vlada u prirodi, prinuđeni smo da uvidimo da je isključivo bezgranična mudrost mogla da predviđa i priprema sa tako dovitljivim gazdovanjem.
     Pre mnogo godina jedna vrsta kaktusa zasađena je u Australiji kao zaštitna ograda. Nemajući nikakve neprijatelje među australskim insektima, kaktus je uskoro počeo džinovski da raste; zabrinjavajuće bujanje nastavilo se dok biljke nisu pokrile područje veličine Engleske, istiskujući stanovnike iz gradova i sela, i uništavajući njihove farme. U potrazi za zaštitom, entomolozi (stručnjaci za insekte) su krstarili po celom svetu; konačno su naišli na insekta koji je živeo isključivo na kaktusu, i nije jeo ništa drugo. Stoga je njegovo razmnožavanje bilo bezopasno po okolinu, što je bilo značajno budući da ni on u Australiji nije imao neprijatelja. Tako je taj insekt ubrzo obuzdao i potisnuo biljku i kaktusna napast se povukla – a sa njom i insekti, sem malog ostatka dovoljnog da zauvek drži kaktuse pod kontrolom.
     Takve kontrole i protivteže svestrano su obezbeđene. Zbog čega brzorazmnožavajući insekti nisu zagospodarili svetom? Zato što nemaju pluća kakva čovek ima; oni dišu kroz cevčice. A kada insekti porastu, njihove cevčice se ne uvećaju proporcionalno uvećanoj veličini tela. To je razlog što nikada nije bilo ogromnih insekata - to ograničenje rasta zadržalo ih je pod kontrolom. Da ta fizička smetnja nije bila pripremljena, čovek ne bi mogao da opstane. Zamislite samo susret sa stršljenom veličine lava!

     Sedmo: Činjenica da čovek može da začne i zavoli ideju Boga sama po sebi je naročit dokaz.
     Misao o Bogu rodila se iz božanskog dara čoveka, nedeljivog sa ostatkom našeg sveta – dara koji zovemo imaginacija, zamišljanje. Uz njegovu pomoć, čovek i jedino čovek može da pronađe dokaze o postojanju nevidljivih stvari. Vidik koji ta sposobnost otvara pred nama neograničen je; kada čovekova usavršena imaginacija postane duhovna realnost, on može da raspozna sav dokazni materijal o planu i svrsi, i da shvati veliku istinu da su nebesa bilo gde i bilo šta, da je Bog svugde i u svemu, ali da nigde nije tako blizu kao u našim srcima.
     U naučnom pogledu je tačno isto koliko i u pesničkom ono što psalmopevac kaže: Nebesa objavljuju Slavu Božju, a nebeski svod pokazuje Njegovu rukotvorinu.

Sri Svami Krišnananda

     Navedeni naslov je pomalo zapetljana stvar, i ne znam do koje mere će ovo biti prikladna tema za raspravu pred publikom ove vrste, u kojoj se uglavnom nalaze Božji posvećenici i polagači prava na duhovni ideal života. Ipak, sva viđenja života mogu da se ujedine u sistem celovite organizacije, i ništa zamislivo ne može da se smatra stranim metodologiji koju valja usvojiti u potrazi za duhovnim idealom.
     Sporno pitanje glasi: «Postoji li protivurečnost između naučnog metoda i religioznog stremljenja duše?» Uopšteno govoreći, kada ljudi govore o nauci, ono što običan narod podrazumeva pod tim jeste komfor koji mu je donela primenjena nauka, na primer brza putovanja, telefon, telegraf, internet, satelit i televizija. Te stvari su ljudima na umu kada govore o tehnološkom napretku koji je nauka postigla; ali nauka nije samo tehnologija. Ona je vizija samog života.
     Ono što se sukobljava ili se čini da se sukobljava sa religijom nije komfor koji nam je pružen tim tehnološkim izumima primenjene nauke, nego naučna teorija, koja je nešto veoma duboko i graniči se sa filozofskim i metafizičkim temeljima samog života.
     Glavni temelj svakog naučnog shvatanja jeste uverenje da je svet za svakoga nešto spoljašnje. Pošto su posmatranje i eksperiment metodi naučnog postupka, prećutno se podrazumeva da ono što se posmatra i sa čime se eksperimentiše mora da bude spolja. Spoljašnji položaj sveta je veoma važno stanovište koje ovde treba uzeti u obzir, ali ipak možemo da se zapitamo: «Da li je svet stvarno izvan nas, tako da ono što se u svetu događa ni na koji način ne utiče na nas, kao što ni svet ne mari šta se nama događa u našim unutarnjim delovanjima? Da li su jedinka i svet, dva principa koje sada razmatramo, odvojeni jedno od drugog? Zar svet nema ništa sa jedinkom, i zar jedinka nema nikakve veze sa svetom?» Čini se kao da između jedinke i sveta nije moguća komunikacija. Svet može da uopšte ne zna da je neki pojedinac mrtav i nestao, a pojedinca se ni na koji način ne tiče ako se neka zvezda na nebu hladi i gasi. Neka se na nebesima događa šta god hoće; šta to nas briga? Samo, pitanje je da li je baš tako.
     Može da se kaže da je ovaj zamišljeni sukob između fizičke nauke i religije počeo negde krajem devetnaestog veka, kada je geocentrično tumačenje nebeskih tela bilo zamenjeno heliocentričnim konceptom na osnovu Kopernikovog otkrića. Ovo otkriće došlo je u sukob sa biblijskom verom i tradicijom, koja smatra da je Zemlja okosnica, i da se sunce, mesec i zvezde okreću oko nje.
     Druga stvar koja je smetala religiji onakvoj kakva je u to vreme bila prihvatljiva, jeste to što je nauka negirala biblijsko predanje prema kojem je svet bio stvoren pre nekih četiri hiljade godina, pošto je naučno otkriće utvrdilo i proglasilo da se za početkom sveta mora tragati mnogo dublje u prošlosti, i da je zemlja stara više miliona godina. I to je bio prigovor srednjovekovnom religijskom shvatanju.
     Međutim, treća stvar je najvažnija. Kada je Njutn otkrio zakon gravitacije i zaključio da o svemu što se događa u fizičkom svetu može da se izvede matematički zaključak pomoću logičkog postupka izvlačenja zaključka iz premisa, kao i to da je svet koji je u suštini fizički sadržan u šolji prostora i vremena, i kada je njegov sledbenik Laplas napisao pet tomova o ''Nebeskoj Mehanici'' – tada je izgleda počeo rat između nauke i religije. Prema istorijskim podacima, Laplasova dela uručena su Napoleonu da ih oceni. Izgleda da je Napoleon izjavio: «Gospodine, ja u vašoj šemi ne vidim Boga»; a Laplasov odgovor je izgleda bio: «Vaša visosti, koristio sam najbolje teleskope na svetu, ali nigde nisam pronašao Boga.» To vam je klasična nauka: Bog mora da bude viđen da bi se u Njega poverovalo.
     Da li iz toga sledi da sve što vidimo svojim očima zaista postoji? Možemo li logično ili naučno da ustanovimo da svet uopšte postoji? Koji naučni postupak može da dokaže činjenicu da je svet nešto spoljašnje? Nauka je protiv svih vrsta pretpostavki i uzimanja zdravo za gotovo bilo čega što nije dokazano. Međutim, postoji li ikakav dokaz koji bi potkrepio uverenje da svet postoji, osim isticanja da on može da se vidi? Čula stupaju u kontakt sa onim što zovemo panorama spoljnog sveta. To je dokaz!
     Kod ovog pitanja, nauka mrmlja i petlja. Pokušava da izreže tlo ispod sopstvenih nogu. Prihvatanje bilo čega kao gotove činjenice nije početak nauke. Ne možemo da prihvatimo kao gotovu činjenicu čak ni to da svet postoji, ukoliko ne dokažemo da postoji. Čovek ne može da dokaže ni svoje rođeno postojanje. Otkud pa vi znate da postojite? Gde je logički zaključak, silogizam po kojem ste iz premise, polazne pretpostavke,  izvukli posledicu svoga postojanja? Koji je to dokaz koji može da utvrdi stvarnost vašeg vlastitog bivanja? Dajte argument, pa da vidimo šta je to što vam govori da zaista postojite.
     Francuski filozof Rene Dekart bio je taj koji se latio ovog pitanja o nepoverenju u postojanje svoga rođenog bića: «Možda neki đavo dela u mom umu. Možda mi sve govori na naopak način. Svet možda ne postoji tamo. Ja možda ne postojim ovde. Sve je nejasno i nepouzdano. Nema izvesnosti o bilo čemu. Mogu da posumnjam u neospornost bilo čega i  svega.» Međutim, on je prodro dublje u taj fenomen sumnje i otkrio da sumnja nije moguća ukoliko ne postoji neko ko sumnja; ukoliko treba posumnjati i u samog sumnjičavca, onda sam čin sumnjanja gubi svoj smisao. Niko ne može da bude savršeni skeptik, pošto to poništava samu svrhu skepticizma. Mislim, dakle mora da postojim. To je Dekartov zaključak.
     Kakve je vrste moja egzistencija? Svestan sam da postojim. Šta je ta svest? «Ja sam individua; ja sam gosn Taj-i-Taj» – to je moja svest o egzistenciji. A da li je svest o postojanju ličnosti isto što i potpuno prihvatanje istinitosti života? On je zaključio da to ne može da bude krajnja istina o životu, pošto u svakome postoji žudnja za probijanjem izvan granica svoje ličnosti.
     Niko ne može da podnosi ograničenost. Ograničena svest, pokazana činjenicom da ja znam da sam ja, uspostavlja punovažnost postojanja nečega što nije ograničeno. Pa šta je to što nije ograničeno? To ne bi smelo da bude mnoštvo ograničenosti; mora da bude zaista neograničeno, Beskrajnost. Moje postojanje kao ograničenog bića, potkrepljeno nepobitnošću ove tvrdnje, dovodi do jedne šire, neočekivane posledice, naime da onda i Beskrajnost mora da postoji; i stoga, Bog postoji. Ukoliko ja postojim, Bog mora da postoji, zato što je pojam Boga samo kosmički korelativ prihvatanja svoga sopstvenog bića kao ograničene jedinke. Ograničenost individualnosti dokazuje neograničenost Stvarnosti života. Ovo uništava početnu zamisao o spoljašnjem karakteru sveta, i o primećenoj podeli na onog koji opaža i onog što je opaženo.
     Sada se dotičem pretnje koju teoretska nauka postavlja pred religiju. Međutim, pri tom je potrebno da se shvati šta je to religija. Uza sav naš trud da analiziramo praktični i teoretski vid nauke, znamo li šta je religija? Religija je u osnovi čežnja za onim što je iznad jedinke. Postoji nešto što me prevazilazi; kada ne bi bilo tako, ja bih bio najsrećniji čovek na svetu. Bio bih bezbrižan, potpuno bezbedan, i savršen u svakom smislu te reči. No, niko ne oseća da je savršen. Uvek je prisutno gunđanje da nešto nije kako treba, nešto je neodgovarajuće, nešto je nedostatno i nezadovoljavajuće. Na kraju krajeva, postoji pretnja nestanka same jedinke. Čoveka sustiže smrt.
     Ovo su strahovi psihe, koji imaju osnova i istinitosti u smislu da ukazuju na mogućnost postojanja neke oblasti u kojoj su ovi nesigurni uslovi u potpunosti prevaziđeni.
     Izgleda da se istina o životu nalazi u nekoliko slojeva samoprevazilaženja, od kojih se jedan uzdiže iznad drugog, i onaj niži ne zadovoljava dok se ne dopre do sledećeg, višeg. Mi nikada ne možemo da budemo zadovoljni bilo čime u ovom svetu zato što zadovoljstvo ne može da proistekne iz onoga što je potpuno izvan nas. Ospoljenost životnih vrednosti i stvari od kojih se očekuje da nam pruže zadovoljstvo osujećuje sam pokušaj postizanja bilo koje vrste trajne radosti i zadovoljstva u ovom svetu. Ono u čemu tražimo zadovoljstvo, naime čulni objekti, nije u stanju da dođe u vezu sa opažaocem usled činjenice da se nalazi napolju. Već smo označili svet kao nešto što nam je potpuno spoljašnje, nepovezano sa nama i, prema tome, ne možemo od njega ništa da očekujemo. Bez obzira na to, čovek jurca za životnim užicima u vidu kontakta sa objektima koji su potpuno van njega. To je protivrečnost u samom funkcionisanju želje. To je samoponištavajuće nastojanje onoga što zovemo ljudskom željom.
     Želja je težnja za posedovanjem onoga što nije unutar samog čoveka, već se nalazi van njega. A ta spoljna priroda objekta sprečava njegovo dolaženje u vezu sa doživljajnom svesti. I stoga se svaka želja okončava u tragediji, razočaranosti i potpunom porazu, tako da nema nikoga ko je napustio ovaj svet sa osećajem zadovoljstva što je njegov pokušaj uspeo. Sve propada i gubi se. Zaključak starca kojem se primakla smrt jeste da je ceo život bio uzaludan, i da ništa nema važnost ni vrednost, a uzrok tome je taj što je proživeo svoj život težeći cilju na koji čovek ne može da računa u svetu koji je potpuno izvan njega.
     Religiozni ideal nije utemeljen na shvatanju o spoljašnjosti sveta, niti na unutarnjoj prirodi bilo čega. Svet nije ni izvan nas, niti je unutra. Mi smo celovito povezani sa svetom; takav je slučaj sa svetom s obzirom na nas kao bića. Mi ne sedimo izvan sveta, mi smo u njemu, ali ne u svetu kao nečemu što je sadržano u nekom ćupu ili loncu. Odnos između pojedinca i kosmosa predstavlja organsku celinu. Jednostavnije rečeno, to je nešto poput organa jednog tela koji stoje u vezi sa samim telesnim organizmom. I premda čovek može da posmatra svoju šaku ili stopalo kao čulne objekte, oni za nas nisu spoljni objekti. Oni su organski delovi celoga tela, koje je prevazilaženje udova. Otuda, religija se izdiže iznad klasičnog naučnog stanovišta o spoljašnjosti sveta i stiže do onog što možemo da nazovemo univerzalnom idejom životne stvarnosti i postojanosti.
     Istina, koja je krajnji cilj religiozne težnje, je svestrana i sverazumevajuća univerzalna obuhvatnost, i po tome ona ne ide u korak sa klasičnom fizikom koja zahteva da svet bude potpuno spolja. Oprečnost između fizičke nauke u njenom klasičnom obliku i religioznog ideala nalazi se u činjenici što se s jedne strane tvrdi da univerzalna obuhvatnost predstavlja životnu istinu; s druge strane, tvrdi se da je ta istina potpuno spoljna.
     Kasnije, sredinom dvadesetog veka, naučne teorije sistematski su se prepravljale, i promišljeniji i marljiviji naučnici ustanovili su da ništa nije moguće saznati ukoliko ne postoji odnos, povezanost između onoga koji saznaje i onoga što se saznaje. Potpuno nevezan i odvojen objekt, kao što je svet, ne može da bude spoznat nijednom pojedinačnom svešću. Upetljanost objekta opažanja u subjektivnu radnju njegovog vidnog predstavljanja neophodna je da bi opažanje uopšte moglo da se odvija. Mora da postoji nekakva bliskost između opažajuće svesti i opaženog objekta. To dvoje su paralelni jedno u odnosu na drugo. Niti je svet iznad individue, niti je individua iznad sveta. Oni su istodobno u vremenu i prostoru. Mi smo načinjeni od iste suštine od koje i svet, i živimo u oblasti koja je upravo fizička oblast pet elemenata. Svet je ustrojstvo od pet fizičkih elemenata – zemlje, vode, vatre, vazduha i etera, koji su takođe i građevinski blokovi pojedinačnog tela. Sama srž naše fizičke egzistencije ista je kao i srž fizičkog sveta. Građevinski blokovi kosmosa su građevinski blokovi naših vlastitih ličnosti. Pa onda, ukoliko je tako, šta je to što čini da se osećamo različitim od sveta? To je uplitanje karakterističnog neshvatljivog fenomena zvanog prostor i vreme. Premda je klasična fizika sa Njutnove tačke gledišta smatrala da prostor i vreme nemaju ama baš ništa sa sadržinom sveta, kasnije je otkriveno da su prostor i vreme bitno povezani sa svakim fizičkim događajem u svetu.
     Taitirija Upanišada prva nam je prenela znanje o razvojnom procesu kosmosa. Tasmadva etasmadatmana akašah sambutah: Iz Univerzalnog Apsoluta, Suštastvenosti kosmosa, proistekao je prostor. Dakle, moramo da shvatimo da je čak i prostor povezan sa Apsolutom. Akašadvajuh; element vazduha koji potiče od vibracija prostora. Vajoragnih; trenje nastalo od kretanja vazduha stvorilo je toplotu, koja je vatra. Agnerapah; sabijanje toplote vatre proizvelo je tečno stanje sveta, koje je voda. Stvrdnjavanjem vode nastao je element zemlje, Adbjah pritivi. Pritivja ošadajah: iz zemlje su nastale sve trave, biljke i drveće, a to su namirnice životinja i ljudskih bića. Ošadibjanam; sve što jedemo potiče od biljaka, drveća i povrća i sličnih jestivih stvari proizvedenih u zemlji. Anatpurušah; čovek se pojavljuje poslednji u procesu evolucije. Ovo fizičko telo je anamaja, stvoreno od hrane koja je element zemlje, a ova je pak razvojna posledica elementa vode, a voda elementa vatre, a vatra elementa vazduha, a vazduh elementa prostora, dok je element prostora ukorenjen u Univerzalnom Postojanju.
     Na ovaj način možete da shvatite svoju povezanost sa Krajnjom (odnosno Izvornom) Stvarnošću. Mi smo duboko usađeni u Prvobitno Biće. Mi smo spontani proizvod razvoja u najnižem obliku njegovog izraza, u fizičkom, materijalnom obliku, koji je prostorno-vremenski izraz ne-prostornog i ne-vremenskog Vrhovnog Bića koje je Izvorna Svesnost: satjam đnanamanantam brama.
     To je uzvišena, veličanstvena misao. U današnje vreme, razboritija sorta fizičara praktično je nabasala na tu prekrasnu ideju iz Upanišada. Matematičari koji su objavili da svet predstavlja samo jednačine, tačke događaja i talase verovatnoće, ili kontinuum neke neopisive tvari, nehotično su bili primorani da se slože da je postojanje nedeljivo. Taj zaključak mora da bude izvučen u svesti samog naučnika.
     Čuveni fizičar, Ser Artur Edington, koji se nije slagao da postoji Bog ili takva stvar kao što je svest, na kraju se ipak priklonio tom shvatanju, nehotično i takoreći nevoljno. U svojoj izvanrednoj knjizi ''Priroda fizičkog sveta'', izneo je bezuslovnu istinu: «Građa sveta je svest.»
     Pogrešno shvaćena nauka jeste pretnja religiji; ako bi je smatrali samo za tehnološki proces letenja velikom brzinom i delovanja putem satelita, televizije i interneta, bilo bi to isuviše uprošćeno viđenje nauke. Nauka je plemenit istraživački način rada, koji može da nas odvede u dubine tajni života, ukoliko nepristrasno pođemo sa njom.
     Dakle, došli smo do neočekivanog naučnog otkrića da građa sveta mora da bude svest. Zbog čega je to tako? Zbog toga što svet mora da bude upoznat da bi moglo da bude usvojeno da postoji. Ko vam kaže da svet postoji? Vaša svest vam to kaže. Kako svest zna da svet postoji, ukoliko ona sama ne prožima svet opažaja? Upijanje same strukture fizičkog sveta u strukturu svesti predstavlja razlog zbog kojeg verujemo u postojanje sveta, i u to da se on nalazi napolju. Prema tome, na kraju ne postoji sukob između graničnih otkrića nauke i uzvišenih težnji religije.
     Pod ''religijom'' ne mislimo na hinduizam, hrišćanstvo, budizam – ovaj ''izam'', onaj ''izam'', i sve to. Sve su to samo izdvojeni sektaški oblici istinskog smisla religije. Religija je stremljenje duše ka njenoj konačnoj sudbini. To je potraga pojedinačnog za Apsolutnim. To je žudnja duha u nama za Svemogućim Bogom. I to nema nikakve veze ni sa kakvim ''izmom'', niti iko može da bude lišen te večne žudnje za savršenstvom, koju je bolje nazvati duhovnom ambicijom negoli religijskom žudnjom, zbog zloupotrebe reči 'religija'' u modernim vremenima, pod istorijskim okolnostima, i u učenjima u školama i univerzitetima.
     Ljudi koji danas sebe smatraju naučnicima veoma su istaknuti u logičkom suđenju da religija zaslužuje prezir, smatrajući da su sve to bapske priče, usled toga što je njihovo shvatanje religije tako ubogo, a takvo je i njihovo shvatanje nauke. Svakog od nas je zadesila tragedija nesposobnosti da budemo precizni i savesni u svome znanju o stvarima, bilo ono naučno ili religijsko.
     Protivrečnosti nema. U srednjem veku činilo se da se fizička nauka sukobljava sa teološkim doktrinama crkve. Crkva je izopštila brojne naučnike, koji su bili podvrgavani strogim kaznama od strane pape. U srednjem veku je bila osnovana inkvizicija – potpuno nezamisliva za nas, naravno. Ljudi su spaljivani, bacani u ognjeve od strane dogmatskih religijskih pristalica, a nauka je vratila milo za drago i odvojila se od pape.
     Ali, danas živimo u potpuno drugačijem svetu. Sukob se okončao; ili se barem čini da se okončava. Mada je jednom rečeno: «Istok je Istok, a Zapad je Zapad, i to dvoje se nikada neće sresti ni ujediniti», mislim da danas imamo pokušaj zbližavanja, i da se oni susreću. Zapad i Istok žele da se rukuju i da priznaju svoju zajedničku tradiciju kao ljudskih bića, radije nego Zapadnjaka i Istočnjaka, naučnika i religijskih sledbenika, tražilaca Boga i tražilaca materijalnih vrednosti.
     U poslednje vreme pojavljuje se sve više udžbenika u kojima slikovita monografija prodire u dubine te harmonije koja već postoji između spoljnog i univerzalnog. Ako spoljno i može da se razlikuje od unutarnjeg, ono ne može da bude spoljno u odnosu na univerzalno. Univerzalno je transcendentalna osnova koja se izdiže i iznad subjektivne i iznad objektivne strane. Mi ne možemo ni da znamo da postoji išta izvan nas ukoliko ne postoji treći element koji nije mi, a nije ni objekt koji se opaža.
     Usled spoljne prirode objekta opažanja i unutarnje prirode svesti, između to dvoje nema povezanosti, i znanje je nemoguće; niko ne može da zna da bilo šta jeste. Međutim, postoji trancendentalna osnova. Istočna misao je razmatra pod nazivom adidaiva, duhovni princip koji dejstvuje kao trancendentalni element – nepoznat i neprimetan, ali koji deluje između subjektivne i objektivne strane.
     Subjektivna strana zove se adjatma, a objektivna je adibauta, dok je transendentalna adidaiva. Sve tri moraju da dejstvuju zajedno da bi uopšte moglo da dođe do percepcije. Ali, mi toliko podbacujemo u svojoj moći razumevanja da vrlo malo znamo o sebi samima, i još mnogo manje o svetu, a o tom transcendentalnom delovanju ne znamo baš ništa. Bogovi su pred našim očima i ušima, nosom i jezikom, i pred čitavom našom osetljivošću. Ti bogovi koji su stanovnici nebesa u isti mah su operateri ovog mehanizma zvanog fizičko telo sa njegovim čulnim organima. Egoistična jedinka je sujetna i drska kada misli da on ili ona radi. Radnici su veličanstvena božanska bića koja su trancendentne adidaive – bogovi na nebesima, kako ih nazivamo. Samo što su oni nevidljivi. Nevidljivi su zbog toga što nisu ni unutra ni spolja; oni su ''iznad''.
     Ovo je orijentaciona putanja i za nauku i za religiju, tako da ukoliko zajedno usklađeno deluju mogu da stvore svet radosti i zadovoljstva u kojem je život vredan življenja. Hoćete li da napustite ovaj svet sa tragičnim osećanjem da ništa nije postignuto? Svet je izmakao svačijem zahvatu. Kraljevi su se smenjivali, imperije su se rađale i propadale, a svet se nije promenio. Izgleda da je to tako zbog našeg pogrešnog vrednovanja toka istorije. Istorija je zapravo prirodni kosmički tok. Ona je celokupno funkcionisanje koje se odvija u celoj tvorevini, čak i kada se neki beznačajan događaj dešava u nekom ćošku sveta. Naš učeni govornik pominjao je kvantnu mehaniku i otkrića relativiteta, itd., koja su osvetlila zaprepašćujuću istinu o tome da se u univerzumu odvija jedno jedinstveno brzo i istovremeno delovanje. Svaki događaj je istovremen događaj. On se ne događa juče ili sutra; on je upravo sada, svugde.
     Zar pesnik nije rekao da ne možemo da dodirnemo latice cveta u svojoj bašti a da se to ne odrazi na zvezde na nebesima? To nije tek poezija; to je istina. Svaki događaj je univerzalni događaj. Bilo šta što se bilo gde događa, događa se svuda, i mi živimo s kraja na kraj vasione, u svim delovima kosmosa. Naš individualitet nije ograničen samo na ovu planetu. On je svugde u različitim delovima.
     Naučnici su danas otkrili mogućnost postojanja svetova unutar svetova, i verovatnost mnoštva svetova, a naše biće naseljava sve ove svetove istovremeno. 'Istovremeno' je reč koju moramo da podvučemo. Mi ne naseljavamo sve te svetove jedan za drugim – danas ovde, sutra negde drugde. Jednim zamahom, na bezvremen način, mi nastanjujemo čitav kosmos, i predstavljamo građane sveta koji deluju na različite načine i u različitim oblicima. Nepoznat i nama samima, jedan deo nas nalazi se ovde na zemlji obavljajući aktivnosti na ovaj način, dok je drugi deo našeg izvornog bića na nebu, upravo sada.
     Naše više sopstvo na nebu vuče nas i poziva: «Hajde, dođi ovamo. Ti nisi tu gde izgleda da jesi. Ti si na nebu.» Eto zbog čega čeznemo za višim vrednostima života, i nikako ne možemo da budemo zadovoljeni; stalno smo nezadovoljni zbog toga što i nismo u ovom svetu. Mi se odista nalazimo u nekom drugom svetu, u svim svetovima. Ovo univerzalno dejstvovanje jedinki je veličanstveni pronalazak moderne Kvantne Mehanike, koja je potpuno drugačija od one nauke koja izgleda da je u sukobu sa religijom. Nauka je postala duhovnost; fizika je postala metafizika.
     To je čudo koje posmatramo krajem dvadesetog veka; uvereni smo da Bog mora da se pojavi. Kraljevstvo nebesko je unutar nas; unutar nas je zato što je sveprisutno. Kako ogromno kraljevstvo može da bude sadržano u sićušnim dimenzijama našeg fizičkog postojanja? Tako što unutrašnjost našeg bivanja ustvari nije fizička unutrašnjost. Čitav univerzum može da se nalazi u nama.
     Čandogja Upanišada je ta koja nam govori da se sve što se događa u spoljnom svetu događa u nama. Ako sunce tamo sija, ono isto tako sija i u nama. Ukoliko je napolju toplo, toplo je i unutra. Ukoliko napolju pada kiša, pada i unutra, takođe. Ako tamo grmi, grmi i ovde. Pa ipak, mi smo toliko tupavi da ne možemo da shvatimo da se ti događaji dešavaju u nama, usklađeni sa svim onim što se dešava napolju u svetu.
     Mi smo svet; to je ono što nam saznanja današnje nauke kazuju. To je ono što nam kazuje uzvišena sveta knjiga ''Joga Vasišta''. To je ono što nam saopštavaju Upanišade. Ne radi se samo o tome da se Zapad i Istok približavaju i ujedinjuju; to se Bog i čovek rukuju u ovom beskrajnom kraljevstvu sveopšte kreacije.

 

@Sva prava na prevod zadržava prevodilac.