RUMI: «JEDINO SVE»

 

Dželaludin Rumi je čuveni sufijski pesnik iz trinaestog veka, i jedan od najvećih svetskih pesnika svih vremena, čija knjiga pesama se nedavno konačno pojavila i na srpskom jeziku. A da je u pitanju zaista pesnik za sva vremena svedoči i podatak da je to najčitaniji pesnik u Americi u poslednjoj deceniji.
Bio je začetnik mevlevijskog sufijskog reda – vrtećih derviša, vodećeg islamskog mističkog bratstva. Ukoliko postoji jedna osnovna ideja koja bi predstavljala temelj Rumijeve poezije, onda je to apsolutna ljubav prema Bogu. Njegov uticaj na mišljenje, literaturu i sve oblike estetskog izražavanja u islamskom svetu ne može biti precenjen. Pripadnici pet veroispovesti pratili su njegova mrtvačka nosila. Ta noć je nazvana Sebul Arus (Noć sjedinjenja). Još i danas Mavlavi derviši taj dan smatraju za praznik.
Iako je bio Persijanac, Rumijeve pesme nisu brižljivo potkresani persijski minijaturni vrtovi. Više su nalik na slike u turkmenskom stilu – prepune neočekivanih, odsečnih pokreta, čudnovatog cveća i žbunja, demona i životinja koje govore. U Rumijevoj poeziji često se spominje kretanje od minerala, preko biljke i životinje, do čoveka, a potom i do nečeg većeg od njega. Uzastopne ''smrti'', kroz koje se prolazi dok se duša uzdiže vraćajući se Bogu, ne povlače za sobom i raskidanje svake veze sa nižom formom. Svako stanje uključeno je u sledeće. Po Rumiju, u tom napredovanju i prelaženju iz jedne forme u drugu glavnu stvar predstavljaju polet i radost, a to je nešto što Zapadnjaci teško mogu da prihvate. Tragična spoznaja, žalost i nesreća, život kao postepeno oduzimanje – to za Rumija nisu suštinski uvidi. U središte je postavljena bistrina, snažan i sočan smeh, i ljubav koja uviđa kako se sve alhemijski preobražava u Prijatelja. Određeno suštastveno drugarstvo teče kao krv života u Rumijevoj božanstvenoj komediji.
U Iranu se pamti jedna igra zvana mošereh, što znači ''druženje sa poezijom''. Jedna osoba kaže jedan Rumijev stih, posle čega sledeća osoba treba da kaže neki Rumijev stih koji počinje onom rečju kojom se prethodni završio. I tako je porodica ili grupa prijatelja ponekad satima igrala tu igru, bar pre nego što je televizija umrtvila dušu. Poezija je tkala i sastavljala materijal zajednice i davala mu životnost. Mi nemamo ništa što bi moglo da se poredi sa tim.
Ipak, Rumi upozorava i na jednu opasnost. Mustra na zavesama nije ono što one sakrivaju. Umetnici vole forme, čašu koja se nalazi na lancu pokraj vodopada kao sredstvo da se proba njegova voda. Neki sufiji su doživljavali čari umetnosti kao nešto što može da uspori duhovni razvitak. Umetnost ume da nas zagolica nagoveštajem predavanja i prevazilaženja granica ličnosti, a da se oni pri tom ne iskuse u potpunosti. Predivna poezija može čoveka da zadrži na ivici ogromnog, okeanskog poništenja u Bogu. Kako Rumi to kaže, mi hodamo po penušavom talasu zadigavši haljine i nogavice, umesto da goli zaronimo u krajnje dubine.
Ovaj srpski prevod Aleksandra Đusića i Aleksandra Ljubiše dobio je 2008. godine (na 800. godišnjicu Rumijevog rođenja) nagradu ''Knjiga godine'' od Iranskog ministarstva kulture.

* * *

Majstor je iščupao trsku iz trščaka,
izdubio rupe u njoj, i nazvao je ljudskim bićem.

Otada, ona dirljivo oplakuje patnju
rastajanja, nikad ne pominjući umeće
koje joj je podarilo život svirale.


* * *

Danas, kao i svakog drugog dana, budimo se prazni
i zaplašeni. Ne otvaraj vrata učenju,
ne počinji sa čitanjem. Zgrabi muzički instrument.

Neka lepota za kojom žudimo bude ono što radimo.
Postoji hiljadu načina da se klekne i poljubi zemlja.


* * *

Dođi u voćnjak u proleće.
Tu su svetlost i vino, i ljubavnici
u cvetovima nara.

Ako ne dođeš, sve to nije važno.
A ako dođeš, sve to nije važno.


NOVO PRAVILO

Staro je pravilo da pijanice moraju da se prepiru
i zapodevaju kavgu.
I ljubavnik je jednako loš. On upada u jamu.
Ali dole u toj jami nalazi nešto blistavo,
vrednije od ma kakvih para ili moći.

Sinoć je mesec došao razbacujući svoju odeću ulicom.
Shvatio sam to kao znak da počnem da pevam,
padajući uvis u činiju neba.
Činija se razbila. Sve pada posvuda.
Nema šta drugo da se radi.

Ovo je novo pravilo: razbij vinsku čašu,
i sruči se u izdisaj duvača stakla.


NIKAKVOG BARJAKA

Nekada sam želeo kupce za svoje reči.
Sad žudim za nekim ko bi me otkupio od reči.

Stvorio sam mnoštvo čarobno smišljenih slika,
prizora sa Avramom, i Avramovim ocem, Azarom,
koji je i sam bio čuven po ikonama.

Tako sam umoran od onog što sam radio.

Onda je došla jedna slika bez oblika,
i prekinuo sam.

Nađite nekog drugog da pazi na dućan.
Napuštam posao pravljenja slika.

Najzad sam upoznao
slobodu ludila.

Zalutala slika pristiže. Vrištim:
'Izlazi napolje!' Raspada se.

Jedino ljubav.
Jedino držalo podesno za barjak,
i vetar. Nikakav barjak.


NAJMANJA ŠARA

Pokušavao sam da smislim neki način
da pustim da moje lice postane tvoje.

«Mogu li da ti šapnem na uvo
san koji sam sanjao? Ti si jedini
kojem ću ovo reći.»

Naginješ glavu, smejući se,
kao da kažeš: «Poznat mi je taj tri koji izvodiš,
ali neka, samo nastavi.»

Ja sam sličica koju zlatnim koncem prišivaš
na tapiseriju, majušna šara,
zabavni dodatak.

Ali sve na čemu ti radiš je čudesno.
I ja sam parčence lepote.


NAPUŠTENA ODEĆA RONIOCA

Sediš ovde sa nama, ali si takođe i napolju
i šetaš livadom u zoru. Ti sam si
zver koju lovimo kada pođeš sa nama u lov.
U svom si telu kao što je biljka čvrsto u tlu,
pa ipak si vetar. Ti si odeća ronioca
ostavljena na morskoj obali. Ti si riba.
U okeanu je mnoštvo svetlih predela
i mnoštvo tamnih predela, poput vena koje se vide
kad se podigne krilo.
Tvoje tajno biće je krv u njima, tim venama
koje su strune lutnje što proizvode okeansku muziku,
ne umiranje razbijajućih talasa, već zvuk bez obala.