Athame
Athame je dvosekli ritualni bodež sa oštrim vrhom i crnom drškom, načinjen od gvoždja ili čelika. U modernom veštičarstvu athame je lično ritualno orudje veštica i nikada se ne koristi za stvarno sečenje, već mu je upotreba simbolična i ceremonijalna, npr za usmeravanja energije, otvaranje kruga i tokom takozvanog Velikog rituala gde se umesto stvarnog ritualnog seksualnog odnosa Sveštenice i Sveštenika to simbolično radi tako što se athame stavi u pehar.
Teško je reći koliko je athame autentićno tradicionalno oružje veštica, jer se kao veštičije oružje u zapadnoj literature prvi put sreće tek u knjigama Geralda Gardnera. Po svemu sudeći Austin Osman Spare je bio prvi koji je doveo u pitanje autentičnost athamea kao veštičijeg orudja, u tradicionalnom smislu, te izneo tezu da je Gardner inspiraciju za athame kao veštičije orudje dobio iz sredjovekovnih grimoara ceremonijalne magije. Naime, u nekim od najstarijih rukopisa Solomonovog ključa pominje se artavus, mali nož korišten za zaoštravanje guščijeg pera. Po Spare-u, a i nekima kasnije koji su prihvatili to mišljenje, reč athame je nastala korupcijom od imena ovog noža. Tim pre što se u istim grimoarima, uz artavus pominje i nož bolino, što je veoma slično imenu noža sa belom drškom, koji se kod Gardnera i u modernom veštičarstvu naziva bolin, a koji služi za aktuelno sečenje i slične radnje. Idries Shah, Gardnerov prijatelj i biograf, je reč athame izvodio od arapske reči al-dhammé kojom se označavao ritualni nož u jednom srednjovekovnom kultu prisutnom u Maroku i Andaluziji.
Uprkos logičnosti Spare-ove pretpostavke da je veštičiji magijski nož sa crnom drškom preuzet iz ceremonijalne magije, nož sa cenom drškom koji koriste veštice sreće se i u istočnoevropskom veštičarstvu koje, budući da su ga sačuvale uglavnom nepismene žene, teško da je moglo biti pod uticajem magijskih grimoara koji nisu bili ni dostupni ni poznati u tim krajevima. Kazimirović, recimo, tako navodi da veštice u Srbiji koriste nož sa crnom drškom koji se naziva kustura (u Crnoj Gori kostura). Takodje, Dr. J. H. Vasiljević: u Makedonskom Zborniku, strana 15, navodi da se u jednoj vradžbini poreklom iz 8. veka pominje nož sa cenom drškom. Isto tako, pravoslavni sveštenik Konstantin u svojoj knjizi iz 16. veka takodje pominje nož sa crnom drškom.
Sledeći citat je iz domaće etnološke literature. Nije navedeno da li je pri pravljenju noža bilo bitno da crni ovan ima i crne rogove, no to bi bilo logično i zato ćemo pretpostaviti da jeste.
Natprirodna moć meseca često se koristila i u magijskoj praksi. Nije slučajno što su mnoge magijske radnje obavljane pri njegovoj svetlosti. U nekim se obredima, na primer, mesec „zarobljavao" u ogledalo (odnosno u neki predmet s takvom funkcijom). Na taj način simbolično su ga skidali s neba i privlačili na dohvat ruke. Kao primer ću uzeti jedan obred iz Homolja. Cilj obreda bilo je osvećenje britvice, koja je kasnije služila za lečenje. Babe koje su igrale ulogu vrača pripremale su za tu priliku britvicu načinjenu na dan sv. Vartolome od desnog roga crnog ovna. Sam obred izvodio se u vreme „jedenja" (pomračenja) meseca. Dok je pomračenje trajalo, babe su iznosile u dvorište tepsiju punu vode i u nju spuštale britvicu. Pošto bi uhvatile na površini vode lik pomračenog meseca, izgovarale su bajalicu koja se završavala uzvikom: „Usili se, meseče! Ojačaj, meseče! Osveti je, meseče!" Kada bi mesec izašao iz senke, babe bi se tri puta krstile i vadile britvicu iz vode. Verovalo se da je ovako „usiljena", „ojačana" i „osvećena" britvica ispunjena nekom tajanstvenom, natprirodnom, a bez sumnje i lekovitom silom.
Činjenica da se nož sa crmom drškom sreće i medju modernism vešticama na zapadu i medju istoičnim tradicionalnim vešticama jeste zanimljiva i može povezivati ove dve pojave, ali može biti i sasvim slučajna podudarnost.
