Pauvres chevaliers du Temple - Pauperum Commilitonum Christi et Templi Salomonis

Hramovnici, Siromašni Vitezovi Gospodnji

 

 

Regula Pauperum Commilitonum Christi

et Templi Salomonis

Pravilnik Siromašnih Vitezova Hristovih

i Hrama Solomonovog

Ovde počinje uvod Pravilnika Hrama

1. Govorićemo ponajpre za sve one koji kradomice i u potaji preziru svoju sopstvenu volju žudeći čista srca za službom Suverenom Kralju kao Vitezovi koji sa promišljenom mudrošću žele biti rasterećeni brige za odećom i opremom i sa istom podmireni ljubaznošću i darežljivošću koja će biti štit njihove poslušnosti. I stoga je na nama opomenuti te, tebe koji sada napuštaš prizemnost života svetovnog viteštva kome Isus Hrist nije uzor i cilj već je briga za ljudske potrebe i užitke sama sebi svrha, da si zahvaljujući Njegovoj blagoslovenoj milosti izdvojen i izabran od strane Gospoda iz obične gomile sa zadatkom po kome je muškarac dužan braniti pripadnike Svete Crkve i na toj dužnosti ćeš zauvek ostati.

2. Najvažnije od svega, ko god izabere biti Vitez Gospodnji, birajući svetu dužnost kao svoju stalnu obavezu odbrane vere, mora u sebi ujediniti čistu rešenost i čvrstu istrajnost, biti dostojan i svet, mora spoznati plemenitost i zauvek ostati neukaljan, čvrsto rešen i prilježan da služi i uvek bude spreman pridružiti se mučenicima koji su svoje duše dali za Isusa Hrista. U ovom monaškom Redu viteštvo će procvetati i biti oživljeno. Današnji viteški stalež prezire ljubav i potrebu za pravdom i odbija da izvršava svoje obaveze zaboravljajući šta su njegove dužnosti; da brani i štiti siromašne, udovice, siročad i Crkvu; već vrši nasilje, pljačka i ubija. No, Gospod Bog i Spasitelj naš Isus Hrist koji je uvek sa nama, posla svoje prijatelje iz Svetog Grada Jerusalima na dug put do Francuske i Burgundije koji su spremni radi našeg spasenja i učešća u istinskoj borbi primiti pomaz prave vere i bez zazora ponuditi svoje duše u dobrovoljnom žrtvovanju.

3. Stoga mi, sva bratstva sa podjednakom radošću, na zahtev Gospodara Ig de Pejena, koji je osnovao Red inspirisan Milošću Svetoga Duha i na koga Sveta Stolica gleda sa blagonaklonošću, sakupljeni u Trou i prispeli iz različitih provincija koje se nalaze iza mnogih gorja, pod zaštitom Sv.Hilarija čiji se dan slavi danas, 1128 god. od rođenja Hristovog, devet godina posle osnivanja pomenutog Viteškog Reda, nakon što smo pažljivo saslušali usmeno izlaganje gore spomenutog Gospodara, Brata Ig de Pejena, uz svo ograničenje našega razumevanja sačinismo Pravilnik koji se nama čini dobar i dobronameran jer želesmo izbegnuti činjenje bilo kakve štete i nepravde dušama koje su spremne ponuditi sebe za žrtvu Bogu.

4. Pažljivo razmotrivši sve razloge i ništa ne uzevši olako, svesno izabrasmo mesto za održavanje koncila gde diskrecija neće biti narušena, i posavetovani mudrom razboritošću od strane našeg Časnog Oca Honorijusa i plemenitog i uzvišenog Patrijarha Jerusalimskog Stefana koji dobro poznaje ne samo gorespomenutog člana Reda već i dela i zasluge koje na Istoku ostvariše Siromašni Hristovi Vitezovi, koncil je po pitanju svakog člana Pravilnika glasao jednoglasno. Iako koncil činiše mnoštvo Otaca nijedan zaseban autoritet nije uticao u našem rasuđivanju da li je neka pojedinačna odredba ispravna ili ne niti na način kako je ona izražena i formulisana.

5. Stoga ja, Žan Mišel, kome je na poverenje i čast data izrada dokumenta Milošću Božijom, skroman sveštenik, sačinjavam isti po nalogu i upustvu člana koncila poštovanog Oca Bernarda iz Klervoa.

Imena Uzvišenih Očeva koji su kao članovi prisustvovali Koncilu

6. Prvi je Metju, biskup Albanija, Milošću Božijom izabrani nuncije Svete Rimske Crkve; Rene nadbiskup Remsa; Anri nabiskup Sensa; Goslin biskup Soisona; biskupi Orleana, Mea, Oksera, Salona, Bovisa, Otac iz Veslea koji će kasnije biti rukopoložen u nadbiskupa Liona i biti postavljen za legata Svete Rimske Crkve; Otac iz Sitoa; Otac iz Pontinjiaa; Otac iz Troj-Fontenesa; Otac iz opatije Sv.Denisa iz Remsa; Otac iz opatije Sent-Etjena iz Diona; Otac iz opatije Molesmes; Otac Bernar iz Klervoa čije iskazane reči od strane gore pomenutih bijahu pozdravljene sa odobravanjem i ushićenjem.Takodje bijahu prisutni Gospodar Aubri de Rems i Gospodar Fulher kao i neki drugi Gospodari koje ne htedoše biti upisani. Pomenuti treba i one čija imena ne stigoh zapisati kao i one koji sa svojim imanjima jamčevinu davaše i koji se pokazaše kao ljubitelji istine; grofa Teobolta i grofa od Navara i Andrea de Bodemanta. Oni su se pred koncilom i njegovim članovima pokazaše izvrsno iskazavši razboritost i zabrinutost pružajući garanciju i sigurnost da na bilo koji način koncil neće biti ometan i uznemiravan niti prisiljen da učini nešto što nije pravo.

7. Takodje prisutan Brat Ig de Pejen, Poglavar Viteškoga Reda, sa još nekolicinom Braće koja su nazočna sa njim. To su Brat Roland, Brat Godfri, Brat Zofroa Bison, Brat Pejen de Montdidijer, Brat Esmbot de Sent - Amad. Rečeni Gospodar Ig i njegovi pratioci a u skladu sa onim što pominjasmo u prethodnim članovima upoznao je prisutne Oce o teškim i skromnim počecima i isti sa odobravanjem razumeše i proglasiše njegovo Očinstvo nad Redom imajući na umu onoga koji reče '' Ego principium qui et loquor vobis'' (Ja koji ti se obraćam sam početak) obavezaše se da će to tako i ostati.

8. Sa radošću objavljujemo da je ovaj koncil sačinio Pravilnik koji je u potpunoj saglasnosti i ničim protivan Svetim Spisima koje vredno iščitavasmo kao što nam velika mudrost Svetog Oca Rimske Crkve Honorijusa i patrijarha Jerusalimskog Stefana i nagovestiše, te potpuno uvereni u valjanosti odredbi i poglavlja Pravilnika isti smatramo obavezujućim dogovorom po svim njegovim članovima sa Siromašnim Vitezovima Hristovim kojima na upravu dajemo Hram smešten unutar Jerusalima i sačinjavamo zapis koji smatramo da treba postojati i koji nikada ne sme biti zaboravljen već ustrajno održavan tako da Vitez može stati pred svoga Gospoda Stvoritelja siguran u predivnu Milost Njegovu podstaknut i okrepljen ispunjenom službom Gospodnjom koja je nešto najizvrsnije i sladje od meda pa stoga dozvoljavamo i odobravamo službu onih koji tako žudno žele posvetiti se istoj.

Per infinita seculorum secula. Amen [Za vekove vekova.Amen]

9. Ti koji ćeš se odreći svoje sopstvene volje i koji ćeš služiti Suverenog Kralja na konju i sa oružjem u rukama, za spasenje svoje duše umesto strogo odredjenog vremena i mesta moraš, ma gde bio i u kakvim uslovima, iskazati želju i nameru da čuješ Jutrenje i celu Službu obavljenu po kanonu Crkve Hristove i da istim prisustvuješ bilo sam ili u prisustvu Gospodara ili starije Braće, u Gradu Jerusalimu ili drugde. Svoje obećanje i datu Zakletvu da te varljivi svet neće odvući od dužnosti tvojih moraš ispoštovati i u ime Ljubavi Božije iskazati svoj prezir prema svim iskušenjima telesnim i duhovnim, ne obazirući se na glad ili zedj koji more telo tvoje već postujući Volju Gospoda našeg i onih koji ga predstavljaju, savladati strah i slabosti svoje i spremno ući u bitku časno noseći odeždu i obeležja koja te čine tim što jesi.

10. Ipak ukoliko se desi da nisi u mogućnosti prisustvovati Jutrenju ili se pak nadješ medju onima koji Istočnom Hrišćanstvu pripadaju što, verujemo, da će se dešavati često pa ne možeš učestvovati u kanonski odredjenoj Službi, umesto Jutrenja izreći trinaest ''Oče naš'' zatim još po sedam istih na svaki sat i devet umesto Večernjeg. Svi koji su sa tobom neka isto učine. Ukoliko se ipak desi da neko iz nekog razloga ne učini ovako, bilo da se radi o Jutrenju ili satovnoj molitvi, dužan je sledećom prilikom udvostručiti broj molitvi da ne bi ostao dužan Gospodu u iskazivanju zahvalnosti.

Način na koji se Braća primaju u Red

11. Ako postoji neki vitez svetovni, ili neki običan čovek, koji želi napustiti svoj dosadašnji grešni način života i odreći se sveta ovoga i prihvatiti se obaveza opštežića tvojega i Bratstva tvoga, nemojte ga primati odmah čak ni na probu jer kao što reče Sv.Pavle '' Probate spiritus si ex Deo sunt'' (Isprobajte duhove da li od Boga dolaze). Najbolje je prvo upoznati i proceniti čoveka pa ga tek onda na probe staviti jer se mora videti koliko je čvrsta njegova namera da ispoštuje ono što se kao zahtev bezuslovni stavlja ispred njega pa ukoliko Gospodar smatra da je isti vredan a Braći njegovo društvo godi i sigurni su da u njemu iskrene pobude i vrline ima, može mu se dozvoliti da izreče molbu proisteklu iz čista srca njegovoga.

O odlučenim vitezovima

12. Kada se nadješ u društvu gde su okupljeni vitezovi od Crkve odlučeni naredjujemo ti da se odmah udaljiš i to bez obzira da li se radi o onima koji predjoše more radi dobitka oprosta grehova svojih ili ne i bez obzira koliko dugo oni vremena proveli u ostvarenju te namere spasenja duše svoje. Ukoliko neko takav Bratstvu se želi pridružiti to nikako i pod nikakvim uslovima nije moguće pre no što nadredjeni biskup ne bude upoznat sa tom njegovom namerom. I tek kada ga biskup primi i ukoliko mu razrešenje od greha da on sme izaći pred Gospodara i Braću Hramovnike pa ukoliko mu je život sada častan i vredan i ukoliko Gospodar i Braća to smatraju da treba, milostivo će mu biti dopušten prijem i proba njegove iskrenosti i istrajnosti. Ako se kojim slučajem desi da u medjuvremenu umre pre no što je primio postrig treba mu pružiti sve one počasti kao i drugim Siromašnim Vitezovima Hrama jer je on već sa svojim bednim i teškim životom iskupio grehe svoje.

13. U bilo kom drugom slučaju i okolnostima Brat ne sme biti u društvu odlučenog čoveka, bio on vitez ili ne, niti uzeti nešto od njega, bilo kakva stvar da je u pitanju i to izričito zabranjujemo jer se istom ne može dati nikakvog povoda da bi mogao pomisliti užasnu misao da je sličan Bratu na bilo koji način. Ipak, ako je odlučenom zabranjeno da prisustvuje Službi a on to iskreno želi, Brat može ostati u pratnji njegovoj pružajući mu zaštitu kao čin milosrdja ako mu nadredjeni to dopusti.

O primanju dece u Red

14. Mada neki drugi Redovi dopuštaju prijem dece i njihovo uključivanje u religiozni život po propisima Sv.Otaca, Mi to Braći nikako ne možemo preporučiti. Sramotno je mesto sebe, odraslog muškarca u punoj snazi i sposobnog da nosi teško oružje, nuditi svoje nejako dete da oslobadja Sv.Zemlju u ime Isusa Hrista. Ukoliko ipak otac i majka izadju pred Braću iz nekog Stožera sa takvim zahtevom treba im ukazati na poželjnost da Brat bude odrastao muškarac i upitati da li dete ima starije braće ili ima li mogućnosti da se otac primi svete dužnosti jer bolje je da drugi žale njega nego da on žali druge. Ukoliko i dalje budu ostali čvrsti u svojoj nameri da dete daju pridružiti se Brastvu mora se izvršiti odgovarajuća proba u kojoj ce Braća i Gospodar pokazati mudrost i oprez, a ukoliko dete ipak uspešno savlada postavljene mu zadatke onda proveriti njegovu iskrenost i želju da pristupi Redu sa velikim oprezom i pod svim uslovima koji se podrazumevaju i za ostalu Braću.

O predugom zadržavanju Braće u Crkvi

15. Neprihvatljivo je slušati odredjene članove bogosluženja sedeći jer se stajanje podrazumeva, a mnogi od nas su istiniti svedoci da se toga ne pridržava. Mi ne možemo dopustiti ovakvo ponašanje i moramo negodovanje svoje iskazati zbog toga. Stoga ponavljamo ono čega bi se svi trebali pridržavati bez obzira na jakost ili slabost volje nečije, da kada se poje psalm koji se zove '' Venite'' (On je došao) i službujući sveštenik pozove prisutne da sednu i u tišini i u sebi izgovaraju molitvu, to bude učinjeno bez strke i galame, da drugu Braću ne bi u njihovoj molitvi ometali.

16. Nakon toga, pošto je pojan psalm ''Slava Gospodu'', i pošto je iskazano poštovanje Svetome Trojstvu, ustaje se i vrši se lagan naklon glave prema oltaru. Mi vam naredjujemo da pošto je propoved završena i odredjen član Jevandjelja pročitan i objašnjen na pravi način, i nakon što je završeno pojanje ''Te deum laudamus'' (Od Gospoda poslat), i cela Zahvalnica otpevana, a Jutrenje završeno ti ćeš biti na nogama, a kada sve bude završeno izaći ćeš iz Crkve kao što to i treba da se uradi. Ovako ćeš se ponašati za svako Jutrenje kao i za vreme sata Gospi posvećenog.

O odevanju Braće

17. Naredjujemo da sva Braća moraju biti odeveni jednobrazno, u odgovarajućoj boji - beloj, crnoj ili smedjoj. Braća Vitezovi zimi, a leti ako je moguće, nosiće beo ogrtač tako da se razlikuje od onih koji ne pripadaju Vitezovima Gospodnjim koji napustiše život u tami tako da belina ogrtača simbolizuje čistoću njihovih navika, čestitost i potpunu nevinost. Nevinost čini neukaljano srce hrabrim i daje zdravlje telesno. Ukoliko Brat pogazi zavet nevinosti nikada se neće oporaviti, niti naći mira i spokoja u blizini Božijoj jer dao je Zavet apostolski koji kaže ''Pacem sectamini cum omnibus et castimoniam sine qua nemo Deum videbit'' (Pokorom i suzdržanjem doneti mir svima, čednim se držati, bez toga Boga niko neće videti).

18. Ipak, ova blagodet je izgubljena, a trud besmislen i uzaludan ako izaziva radjanje ponosa koji na ukrašavanje i isticanje nagoni. I zato nama valja narediti da nijedan Brat ne sme imati i nositi krzno životinjsko, niti bilo šta drugo što se po običaju ili sujeti na telu nosi kao ni ćebe i pokrivač ukoliko nije od jagnjeće vune izatkan. Sva Braća moraju imati po jedan istovetan ogrtač tako da im neće biti problem isti svake noći skinuti bilo sami bilo uz pomoć poslužitelja. Draper koji je dužan brigu o ovim stvarima voditi paziće kako su ogrtači savijeni i složeni i vodi li se računa o njima, kao i izlažu li se Braća prilikom skidanja previše dugo zlim očima i pokvarenim jezicima i tu svoju duznost će prilježno obavljati ako hoće nagradu od Boga primiti. Isto tako svakom Bratu mora dati odeću odgovarajuće veličine i to naročito kada se za bitku i napad pripremaju.

19. Ukoliko ipak neki Brat u svom ponosu i bezumnoj aroganciji svoju odeću počne ukrašavati i kititi ili pak tražiti novu opremu i odeću mada mu je stara još u dobrom stanju ima mu se i ta stara uzeti pa mu dati najgora koja se ima na raspolaganju. Onaj koji novu opremu i odeću dobije mora odmah staru vratiti i ona će se dati štitonoši ili kaštelanu ili sirotinji ubogoj ili šta već misli da je najbolje onaj ko o odeći i opremi brine.

O košulji

20. Što se nošenja košulje ispod nadgrudnjaka tiče, to je dato na slobodu Bratu da izabere hoće li je nositi ili ne, jer na Istoku su velike vrućine i pripeka od Uskrsa pa do Svih Svetih.Onaj Brat koji to želi može ispod ogrtača i nadgrudnjaka nositi lanenu košulju.

O posteljini i preobuci

21. Svaki Brat mora imati odeću i posteljinu koju će mu Gospodar obezbediti. To znači da svako mora imati slamani madrac, jastuk i jedno ćebe. Ukoliko Brat nema madraca može koristiti prostirač ili mekani ćilim. Ćebe treba da je laneno. Takodje treba da ima košulju, kratke gaće, remen kojim se može opasati i cipele. Sve to mora biti uredno pored postelje složeno preko noći. Draper svu tu spremu mora obezbediti kao što mora i omogućiti svakom Bratu da mu tonzura bude izbrijana i mora česte preglede vršiti da li je ista uredna i spreda i od straga kao i da li su brada i brkovi uredni bez obzira koliko gusti bili.

O zašiljenim i cipelama sa trakom

22. Izričito i strogo zabranjujemo bilo kojem Bratu da nosi bilo zašiljene, bilo cipele sa ukrasnom trakom kao što nošenje istih zabranjujemo slugama ili onima sto po ugovoru služe u bilo kojoj Postaji Reda. Dobro je poznato da nošenje ovakih stvari pripada paganima kao što im i druge navike i obeležja ili nesputana duga kosa pripadaju. Niko ko veruje u Boga Svevišnjega i ko želi kroz i u Njemu biti ponovo rodjen neće sebe unižavati sa ovim niskostima, već će se uvek setiti rečenog ''Estote mundi quia ego mundus sum'' (Budi čist da bi Meni bio nalik).

O ponašanju prilikom obedovanja

23. Sva Braća će jesti skupa unutar blagovaonice. Prilikom obeda će se ponašati skromno i ukoliko nešto nekome treba on će to zatražiti skrušeno i tiho kao što je kod redovnika i uobičajeno. Kao što apostol reče ''Manduca panem tuum cum silentio'' (Pojedi hleb svoj u tišini). Psalmi kažu ''Posui ori meo custodiam'' (Zadržao je moj jezik kada je trebalo).

O čitanju Sv.Pisma

24. Uvek prilikom ručka i večere potrebno je, kada je to moguće, čitati i tumačiti odredjen stih ili poglavlje iz Sv.Pisma. Ako volimo Gospoda i Volju Njegovu i radi smo izvršavati Njegove zapovesti moramo suzbiti svoju želju i napasti te čitanje pažljivo i u tišini slušati štaviše uzdržani i tihi moramo biti i pre no sto čitanje započne.

O vinu koje sleduje

25. Zbog nedostatka čaša i posudja u pojedinim Postajama Braći valja obedovati u parovima i na smenu tako da Braća moraju biti strpljiva i pažljiva dok oni pre njih sa obrokom ne završe a ni jedni ni drugi ne smeju čitanje Jevandjelja prekidati već ga strpljivo i pomno slušati bez brige za svoje sledovanje čaše vina jer će vino biti na podjednake i pravične delove podeljeno i svaki brat će istu količinu vina dobiti.

O jedenju mesa

26. Sasvim dovoljno i dozvoljeno ga je jesti tri puta u toku sedmice, a u dane posta nikako i pod nikakvim okolnostima naročito pre Božica, Svih Svetih, Vaskrsa i Gozbe Sv.Apostola. Treba se uzeti u obzir da jedenje mesa škodi telu, no povremeno se ipak može jesti pa tako Braći treba omogućiti da u gozbi na dan nakon Vaskrsnog Utorka imaju obrok sa mesom. Isto tako svoj Braci koji pripadaju Hramovničkom Redu, bez obzira bilo da je reč o kapelanima ili pisarima, nedeljom će biti data dva obroka sa mesom u čast i slavu Vaskrsenja Gospodnjeg kojeg uvek na umu treba imati. Kaštelanima i koslijerima biće u taj isti dan obezbedjen jedan obrok sa mesom za šta trebaju iskazati zahvalnost Gospodu.

O ishrani u ostalim danima

27. Ponedeljkom, sredom i subotom Braća će imati obezbedjena dva ili tri obroka od zeleni i hleba. Braća koja samo na hlebu poste svoj obrok će dati svojoj sabraći.

O ishrani u petak

28. Petkom će postiti celo Brastvo u slavu Žrtve Gospoda našeg Isusa Hrista kao i sve dane od Svih Svetih do Vaskrsa izuzev Božića i samog dana Vaskrsnjeg kao i dana Gozbe Sv.Apostola. Ovo se ne odnosi na slabu, bolesnu i ranjenu Braću koji mogu mesni obrok jesti od Vaskrsa do Svih Svetih po potrebi i dva puta dnevno radi bržeg oporavka.

O molitvi zahvalnici

29. Posle ručka i večere Braća će se u tišini molitvom zahvaliti Gospodu i Crkvi i pomoliti se za boljitak i napredak Kuće ili palate u kojoj služe i koja im je obrok dala. Sa skromnošću i poniznošću u srcu oni se trebaju zahvaliti Gospodu Isusu Hristu koji je njihov zaštitnik i darodavac i Gospod Milostivi. Ostaci obroka će biti ostavljeni sirotinji koja može doći da ga uzme. Toga se uvek mora pridržavati i na tome se ne sme štedeti jer siromašnima pripada Carstvo Nebesko pa se zbog toga ne sme biti neodlučan u milosrdju ovom no će ono postati uobičajeno jer Hrišćanin prepoznaje svoje svugde, pa i medju sirotinjom i ništima, i zna da udeljeni hleb je udeljen u Ime i zbog Svevišnjega i onih koji ga na zemlji predstavljaju.

O razredjivanju vina sa vodom

30. Kada dnevno svetlo mine i nastupi veče i zvona pozovu na večernju molitvu svi su dužni odazvati se bez obzira gde bili i u kojoj zemlji boravili. Pre no što pristupi molitvi Brat može uzeti čašu vina koje mu je Gospodar obezbedio i uz obrok dao ako je ikako mogao. Tu čašu vina valjalo bi sa vodom razrediti ako se nije u oskudici sa vodom što više jer i Solomon reče ''Quia vinum facit apostatare sapientes'' (Jako vino slaba pamet).
O zavetu ćutanja

31. Samo u slučaju iznimne nužde Brat može prekršiti Zavet koji je dao. U drugim slučajevima, kada tog Zaveta nema, Brat će uvek tih biti i ako se javi potreba za razgovorom npr. sa štitonošom svojim, razgovor će se voditi tiho i polagano, a i inače će uvek biti tih i u tišini će i na počinak u postelju poći. Ako se ipak Vitezovi ne drže toga već su bučni preko svake mere to je ozbiljna nevolja koja se mora odmah rešiti i to pre no što sledeće jutro nastupi bilo da će to rešiti sam Gospodar bilo starija i nadredjena Braca koja Redom rukovode po odobrenju Gospodara. U svakom slučaju Braca moraju govoriti onako kako im doliči i to mora biti u skladu sa onim što će dole biti rečeno.

32. Zapisano je ''In multiloquio non effugies peccatum'' što će reći da suviše govora priliči deci. I na drugom mestu takodje ''Mors et vita in manibus lingue'' (Život i smrt leže na jeziku). Zbog toga nam volja i zabraniti prazne i skaredne razgovore ili šale, a ukoliko neki Brat neku skarednost ili pošalicu u razgovoru pomene pre spavanja onda mora očitati propisan broj ''Oče naš'' u pokajnickoj skrušenosti.

O bolesnoj i iznemogloj Braći

33. Bratu koji je bolestan može uz dopuštenje Gospodara biti dozvoljeno da prisustvuje Jutrenju bilo da sam dodje bilo da ga donesu oni koje su Gospodar ili nadlezni u Postaji time zadužili. U drugim slučajevima mesto prisustva službi bolesni Brat ce očitati trinaest ''Oče naš'' brižljivo pazeći da mu se te molitve u srce otisnu. Ovako reče David ''Psallite sapienter'' (Molite se mudro, promišljeno). Na drugom mestu David reče sledeće ''In conspectu Angelorum psallam tibi'' (Valja se za sebe moliti pre no što to Angeli učine). Ukoliko Brat ne može to učiniti za njega će učiniti to onaj kome Gospodar naredi.

O saživotu

34. U Sv.Jevandjelju čitamo ''Dividebatur singulis prout cuique opus erat'' (Svakom je dato naspram njegovih potreba). Zbog toga nam valja reći da niko nije uzvišen i izuzet od brige o bolesnom i slabome Bratu pa ni onaj koji je manje bolestan već se treba zahvaliti Gospodu što nije u još većoj nevolji kao što je to Brat njegov. Nijedan Brat se ne sme pogorditi kada Bratu bolesnome i slabome pomaže i na svoje milosrdje i uslužnost ponosan biti jer to je obaveza njegova. Sva Braća trebaju živeti u slozi i miru, bez preterane srdačnosti, ali i uzdržljivosti. Zajedno moraju živeti u opštežiću.

O Gospodaru

35. Gospodar svakome Bratu kojeg smatra dostojnim može dati konja i oklop, a Brat koji to nije tada dobio ne sme se ozlojediti i ljutiti, on mora biti postojan jer bes njegov je Bogu protivan.

O Savetu Braće

36. Samo Gospodar može izabrati Braću koju on smatra mudrom i dostojnom za učešće u Savetu. Nase mišljenje je da nikako se ne sme dozvoliti da svako bude pozivan na Savet. Ukoliko se dogoditi da neko želi govoriti o ozbiljnim stvarima kao što je davanje zemlje u zakup ili o odredjenim poslovima Stožera ili o prijemu odredjenog Brata tada će Gospodar, ukoliko želi da o tome Savet raspravlja, sazvati sve članove Saveta i nakon rasprave će izabrati ono što misli da je najbolje za dobrobit ili nekog pojedinca ili dobrobiti svih.

O Braći koja su poslata preko mora

37. Braća koja su u druge zemlje poslati, u različite delove sveta, moraju pokušati ispuniti data im naredjenja prema njihovoj sposobnosti, trudeći se da ne unize Pravilnik upotrebom mesa i vina tako da će oni van Reda o njima širiti dobar glas, a oni sami će biti pravi primer ispravnosti, dobronamernosti i mudrosti da bi im svako sa čašću pružio konak. Ako je ikako moguće poželjno je da ne napuštaju postelju noću da zlobnicima ne bi dali povoda za priču o slabostima njihovim koje su im inače od Boga zabranjene.

O očuvanju mira

38. Svaki Brat mora brinuti o tome da neko ne podstiče Bracu na bes i srdžbu kao i to da se u suverenoj Milosti Božijoj ne ogreši već da Braću drži jednakom, bez obzira da li su slabi ili jaki, u ime milosrdja i bratske odanosti.

O prijemu Braće novaka

39. Onaj koji je nameran izvrsiti svoj sveti zadatak, steći oreol slave i Božije naklonosti i izbeći vatre pakla može biti primljen medju Braću i strogo poštovati naredjenja Gospodara jer Gospodu Isusu Hristu je poslušnost najdraža. Potčiniti se Gospodaru ili onome kome je Gospodar dao ovlašćenja i svojim autoritetom stao iza njega i koji zbog toga mora ispoštovan biti, a naredbe njihove se moraju izvršavati bez odlaganja. Kao sto reče Hrist kroz usta Davidova ''Ob auditu auris obedivit mihi'' (On će me poslušati i ispuniti reči koje je čuo).

40. Zbog ovoga razloga Mi se molimo i naredjujemo da svaki Brat Vitez bude spreman napustiti svoju volju i bude spreman služiti neograničeno i bez svojevoljnih izlazaka, bez obzira u kom gradu ili zemlji bio na službi, sem ukoliko mu to Gospodar ili nadredjeni ne dozvole. Jedini izuzeci od ovoga su dopušteni u gradu Jerusalimu na noć Raspeća ili odlaska zbog molitve do zida Hrama.

41. Tada braća mogu izaći u parovima, a nikako pojedinačno. U drugim slučajevima Postaja se ne sme napustiti bilo da je dan ili noć. Ni Braća Vitezovi niti kaštelani ili kosilijeri ne smeju sa nekim van Postaje razgovarati ili se vidjati bez dopuštenja. Takodje propisujemo da nijedan pripadnik ovog Reda koji poštuje naredbe Gospodnje, bez obzira o kom se Bratu radilo, ne sme biti mimo svoje volje upućen u bitku ili da mu se oduzme pravo da se u njoj bori ako želi. Ipak, sam Gospodar u odredjenim slučajevima može drugačije odrediti jer kao što reče tokom izricanja presude naš Gospod Isus Hrist ''Non veni facere voluntatem meam, sed ejus que misit me, patris'' (Ja ne dodjoh ovde po vlastitoj volji, već po volji Oca svog koji posla me).

O medjusobnoj razmeni stvari

42. Bez dopuštenja Gospodara, ili onog ko je odgovoran i zadužen za upravljanje i komandovanje u njegovo ime i sa njegove strane, ni jedan Brat ne može razmeniti bilo koju stvar sa bilo kim niti pitati ili raspitivati se za bilo šta, i to bez obzira da li se radi o drugom bratu ili nekom drugom pojedincu, ma koliko mala i beznačajna stvar ili predmet da je u pitanju.

O zaključavanju i pismima

43. Bez dopuštenja Gospodara ili onoga ko je zadužen za upravljanje i komandovanje u njegovo ime i sa njegove strane, nijedan Brat ne sme posedovati sanduk ili vreću koja se može zabraviti. Komandanti Postaja, Provincija i Gospodar mogu posedovati iste.Takodje nijedan Brat ne sme bez znanja Gospodara ili svog komandanta primati pisma od svoje rodbine niti bilo koje druge osobe. Ipak, ukoliko je o muškoj osobi reč, uz znanje i dopuštenje Gospodara ili onoga ko je odgovoran i zadužen za upravljanje i komandovanje u njegovo ime i sa njegove strane, pismo ili poruka mogu biti pročitani ili preneti Bratu u prisustvu komandanta.

O svetovnim poklonima

44. Ukoliko je Bratu poklonjeno nešto što ne može biti dugo čuvano, npr. meso ili neku drugu hranu, od neke svetovne osobe u znak zahvalnosti Brat je u obavezi da isto prijavi i preda svom komandantu koji će isto dati onome ko je zadužen za opskrbu i čuvanje hrane i namirnica a taj će, kada to bude bilo moguće i potrebno, istu podeliti medju svom Braćom uz redovan obrok. Ukoliko se pak radi o nekoj drugoj vrsti poklona, ma o čemu da se radi i ma od koga da potiče, svejedno od rodbine, prijatelja ili drugog neke osobe, Brat to ne sme prihvatiti bez dopuštenja Gospodara ili onoga ko je odgovoran i zadužen da upravlja u njegovo ime i sa njegovim znanjem. Ukoliko je Brat odsutan kada je poklon donešen i predat komandantu isti će biti zadužen i obavezan jamčevinom za njega kao i da će o njemu obavestiti Brata kome je poklon namenjen bez obzira da li ce biti odlučeno hoće li mu se on predati ili će biti vraćen. Poklon, ma o čemu da se radi, ne sme biti zadržan ukoliko je odlučeno da se ne preda Bratu ma sa čije strane i ma o kolikoj koristi da se radilo.

O lošem držanju i činjenju greha

45. Ukoliko se desi da Brat, u govoru, vršenju službe ili ispunjavanju borbenog zadatka, počini neki greh, učini neku pogrešnu stvar ili omalovaži bilo koga na bilo koji način, on o tome mora obavestiti Gospodara i upoznati ga sa svim što se i na koji način desilo da bi ovaj mogao učiniti i odrediti pokoru i naknadu koja će pomoći da se očisti zaprljano srce Brata. Ukoliko se radi o nečemu manje ozbiljnom molitva, post, ispoved i pokajanje će biti dovoljni, no ukoliko je reč o ozbiljnijem sagrešenju ili prekršaju ili o ponovnom činjenju iste stvari, Bratu će biti odredjena teška pokora tokom koje Brat ne sme biti u zajedništvu sa drugom svojom Braćom, niti im se obraćati niti jesti i piti sa njima niti na bilo koji nacin opštiti sa njima ili bilo kim drugim osim sa onim kome to Gospodar dopusti, već vreme mora provoditi sam u molitvi i u ispunjavanju obaveza koje će mu biti date. Ipak, druga Braća moraju biti milostivi prema njemu bez obzira sto su u svemu njemu nadredjeni kao i Gospodar kada donosi svoju odluku o trajanju pokore i njenoj težini da bi milostivošću svojom zaslužili Milost na Dan Strašnog Suda.

O teškom sagrešenju i odsustvu pokajanja

46. Prvenstveno moramo naglasiti da niti jedan Brat, bez obzira na svoj položaj, ugled, zasluge ili na to da li je onemoćao ili ne, ne sme biti pogordjen i ubedjen da će njegovo zlodelo i sagrešenje biti nekažnjeno. Ukoliko kod Brata ne postoji želja da se pokaje i prizna sagrešenje, kazna koja će mu biti izrečena mora biti teža, jer ga je greh prelesti i gordosti obuzeo te ne mari više za Boga niti u njemu ima pokajničke smernosti već se hvališe i gordi sa svojom snagom i nadmoći, on mora biti odlučen iz pobožnog stada jer apostoli nas uče - ''Auferte malum ex vobis'' (Odstranite grešne koji su medju vama). Stoga se i zabludela ovca mora premestiti i ukloniti iz društva ponizne i verne Braće.

47. Nadalje Gospodar mora imati pod svojom kontrolom ne samo podčinjene, no i sve stvari koje se istih tiču tako da se ne sme zbiti da neodlučnošću ili preteranom trpeljivošću svojom na bilo koji nacin podubire slabost nečiju, a naročito ne kod onoga koga je porok pod svoje uzeo, tako da je potrebno - kada okolnosti ili nedoumica neka postoji iz ljubavi prema pravdi dakako - savet kod Patrijarha potraži i sud njegov uvaži i to bez odlaganja koje dalju nesreću i muku može doneti. Jer kao što Sv.Maksim reče ''Moja popustljivost ne sme biti veća nego sto je to počinjen greh kao što ni preterana kazna neće biti nikada uzrok da grešnik isto sagrešenje počini''.

O glasinama i klevetanju

48. Nama je snagom Istinite Reči Božije naloženo da savet Braći damo da po svaku cenu izbegnu pošast i zlo koje zavist, ogovaranje, inat, uvreda, ponižavanje i nipodaštavanje donose. Svako treba sebe čuvati i po apostolskom učenju postupati ''Lako se da prepoznati oko zavidljivo u velikoj gomili'' kao i ''Da zbog greha tog čitav narod pred Gospodom ne ispašta.'' Ipak, iako je takav Brat koji ispoljava neku od ovih pogubnih slabosti grešnik, prema njemu se bratski i sa milošću treba ophoditi te ga u tajnosti na uočenu grešku upozoriti i to prvo od strane jednog Brata a ako njega ne posluša onda i od strane drugog nekog a ako rečeni Brat prezir i odbojnost prema njima i njihovoj dobronamernosti iskaže onda ga i javno treba prozvati i pred celim Bratstvom na sagrešenja njegova ukazati jer onaj ko drugog ponižava pati od jednog strašnog duhovnog slepila i teško može uočiti kako njegova zavist je lako uočljiva i pogrdna i koliku tugu i žalost kod drugih izaziva ma koliko se taj Brat trudio istu skriti jer ona nije slučajno nastala, no potiče od otrova prastare zlobe djavolje.

O gordosti i istrajnosti u sagrešenju

49. Svaka suvišna reč je grešna kao što je i gordost sklona rečitošću da se opravda pre no što stane pred pravednog sudiju Gospoda našeg Isusa Hrista kojem su poznate sve tajne srca našeg i svi grehovi koje počinismo i stoga podsećamo na reči Davidove - ''Obmutui et silui a bonis'' (Dobro je u tišini reči izvagati). Neki ipak ispred sebe stavljaju štit rečitosti i gomilu opravdanja skrivajući se iza njih želeći kaznu izbeći za sagrešenja i počinjene greške svoje hraneći tako svoju pogibelj i zlo kojem su skloni. Stoga i zabranjujemo bilo kom Bratu da govori o svetovnim stvarima , ili o bilo čemu drugom što njega ili drugog može udaljiti o Viteških zadataka i posvećenosti, bilo da se radi o hvalama sagrešenja telesnih i putenim kao i o ženama nemoralnim i o dogodovštima sa njima bilo svojim, bilo onim o kojima je od druge Brace čuo, a ukoliko se desi da Brat prisustvuje takvim razgovorima koji drugi vode i ne može ih prekinuti, neka odmah ode sa tog mesta, u tišini, ne dopuštajući da gnusne reči uprljaju čistoću srca njegovoga.

O sumnjičavosti i suvišnom zapitkivanju

50. Namera nam je ispravno Braću uputiti da ne upadaju u zamku suvrenjivosti koja ih može navesti da traže odredjenog konja ili oružje koje je drugom dato ili namenjeno pa stoga izričito naredjujemo da toga ne sme biti i da nijedan Brat nema prava tražiti konja ili oružje drugog Brata niti za njih pitati i interes pokazati. Ukoliko se nešto tako ispolji i kod nekog Brata prepozna želja i slabost prema odredjenoj životinji, opremi, oklopu ili oruzju, bilo da je isto drugom Bratu dodeljeno ili ne, i bude primećeno da neki Brat se nerado ili nikako odvaja od nekog dela opreme i bez istog ne želi ići da ispunjava obaveze svoje van stožera, treba ga poslati kod Gospodara ili onoga ko u njegovo ime i sa njegovim znanjem nadredjen je rečenom Bratu, i istome predočiti neprimerenost njegovog ispoljavanja koje ne priliči čistoj veri i istinskom bratstvu, a ukoliko je pak želja tog Brata neškodljiva i nije odraz gordosti i grabežljivosti Gospodar mu može dopustiti da vodi brigu o životinji ili da duži tu opremu. U suprotnom najbolje je istu, ako vrednost njena nije velika, baciti.

O konju i štitonoši

51. Svaki Brat u rezervi će imati tri potkovice i ništa više bez izričitog dopuštenja Gospodara zbog zaveta na siromaštvo koji su dali Vitezovi Hrama Solomonovog kao i zbog oskudice i siromaštva samog Bratstva. Takodje svaki Brat može imati i svog štitonošu kojeg ne sme tući i mučiti već prema njemu mora biti milosrdan i kao Vitez se ponašati.

O ukrašavanju mamuza i opreme

52. U potpunosti zabranjujemo da bilo koji brat ima zlatom, srebrom ili nečem drugim ukrašene ili okićene uzde, stremen, mamuze ili neki drugi deo opreme. Takodje zabranjujemo da sa istim metalima ukrašava svoj oklop ili sa ukrasima nekim što ih je na poklon dobio jer takve stvari mozda mogu dati lepotu materiji, ali oduzimaju duhovni i sjaj vere kojom je vitez obasjan. Takodje kindjurenje i ukrašavanje izazvani su ponosom i pogordjenošću i željom da se istakne u odnosu na drugu Braću. Ukoliko se pak o nečemu skromnom i sićušnom radi, poklonu ili daru proisteklom iz zahvalnosti, Gospodar može dopustiti Bratu da sa njime okiti svoj oklop pred polazak u bitku, a u ostalim situacijama nakindjurenu opremu da oduzme i da je sa drugom zameni.

O pokrivanju koplja i kaniji od mača

53. Neka ne bude Brata koji će sa ovakvom brigom biti opterećen, niti sa tim da štit i koplje svoje pokriva i kaniju mača uglačanom i sjajnom čini, jer to su nebitne stvari koje su odraz gordosti.

O torbi za nošenje hrane i njenom ostavljanju

54. Neka se ne nadje kod Brata tako nešto, ili vunena i lanena tkanina, u šta će hranu, ili ono što je od nje ostalo, ostavljati i nositi već će sve sa Braćom svojom deliti. Hrana će biti nošena u zajedničkoj vreći i u nadležnosti i pod skrbi za to odredjenog Brata koji će istu i deliti podjednako svima kada je vreme za to. Iz ove naredbe su izuzeti profani koji služe i koji zavet nisu primili.

O lovu

55. U potpunosti zabranjujemo svoj Braći, bez obzira na čin i položaj, da pticu pticom love.To ne pristaje muškarcu koji je za redovničkim zavetom prisegao i svetovna veselja i razonodu iza sebe ostavio i svetovnih uživanja se odrekao, već mu je u obavezu i sa naredbom Božijom dato da i po noći i po danu sa plačom i molitvom priseže za Milošću koja će mu doneti oproštaj od greha njegovih potčinjenih. Nije Braći dato da budu u pratnji drugog nekog ko u lov sa pticom na pticu ide niti je to društvo njegovo kao što im je nije primereno da se smeju i razdragani i veseli budu vidjeni bilo gde i u bilo kojim okolnostima, niti da govore suvišno i viču bez razloga. Takodje Braća ne smeju pratiti ni one koji u lov idu sa samostrelom ili da konjima i psima gone druge životinje izuzev ako to ne čine iz ljubavi i želje da preobrate i na pravi put ukorom i razgovorom i primerom upute zabludele, neverujuće ili pagane. Ni u tom slučaju Braća ne smeju vikati, brbljati ili se u lovu veseliti, već ćutati i smerni biti.

O lovu na lava

56. Istina je da je Brat svaki obavezan svetom dužnošću posvećenosti Braći svojoj i potpunom predavanju dušse svoje Isusu Hristu u čije ime i ide da odbrani Svetu Zemlju od neverujućih pagana koji su neprijatelji Sina Božijeg i koji poriču čistotu Device Marije. Boraveći na tom podneblju i loveći sebi samo za hranu Braći je ipak dopušteno i da lavove love jer su to zveri koje svoje kandže prema svakom usmeravaju kao što je i svaki čovek u obavezi da ruku svoju prema zveri usmeri.

O posedu i kmetovima kojima mogu biti dati Braći na upravu

57. Ovakav novi monaški Red u sebi ima i ljudi koji nisu vaspitani u duhu Svetog Pisma, niti su sa njim dobro upoznati, a vrlo brzo će se naći u Svetoj Zemlji. Zbog borbe stvoreni i osnovani ovaj novi soj Vitezova moći će se u borbu upustiti i neprijatelja ubiti bez činjenja greha. Zbog toga na nama je da tom i takvom Viteštvu pravu meru odredimo i sudiju koji će pravedno bditi nad njim. To jedino može biti sam Red Hramovnički koji će negovati i upućivati Vitezove svoje u duhu poštenja, dobrih dela, dužnosti, obaveza i onih zasluga koje u sebi lepotu i uzvišenost nose jer će Vitezovi Hrama ući u novi svet i nove ljude sresti koji su različiti od onih koji su im poznati, ali prema njima moraju pravednost i blagost ispoljiti i to naročito nad kmetovima sa kojima će možda upravljati i od kojih će namet uzimati u skladu sa već postojećim zakonom i običajem, a nikako preko ili više od toga.

O desetku

58. Onom ko je rad ovozemaljsko bogastvo ostaviti tome je siromaštvo blagodet koja sleduje i isto mu teško ne pada, jer na odricanje je spreman i ono je izbor njegov bez obzira što i Brat koji u sažiću živi sme primati desetak koji mu po nekom pravu sleduje. Episkop tamošnji rado će primiti taj novac, ceo iznos ili deo, i Crkvi ga na raspolaganje dati. Nadalje,ako iz svetovne zaostavšine ili očevine Brat sredstva neka prima ili dobija uz dopuštenje prelata on sa njim može milosrdje činiti ili ga u legat neki dati i uložiti.

O presudjivanju

59. Poznato nam je, jer videsmo kako na različite načine tlačitelji naroda strašnim mukama izlažu vernike i pripadnike Svete Crkve kojima se ni broj ne zna i kakve patnje nemilostivost donosi. Stoga je i jasna presuda koncila našeg kao i naredba koju izdajemo svima koji odlaze put Istoka ili bilo gde drugde gde se može tražiti od vas i gde ćete se pitati i odlučivati o različitim stvarima i gde drugi mogu biti po prilici nekoj iznad vas, da jedino ljubav prema istini, ljubaznost prema čoveku i posvećenost dužnosti budu vam merilo prosudjivanja i sudjenja, a ne želje i zabava nekog drugog. Ovakva naredba se odnosi i na vaše držanje u svakoj situaciji kada se nešto otme, oduzme ili ukrade od vas.

O starijoj Braći

60. Kao bogoljubivim i pobožnima mi vas moramo savetovati da starijoj i slaboj Braći morate ukazati i odati počast i poštovanje sa ustrajnošću koju obzir nalaze prema krhkosti i slabotinji njinoj, ali i zbog autoriteta odredjenog člana Pravilnika koji reguliše te stvari u smislu njihove fizičke skrbi, ali i bez obzira na to nemojte doći u situaciju da ih ražalostite i ogrešite se o njih.

O bolesnoj Braći

61. U brizi i ophodjenu prema bolesnoj Braći ispoljite obzirnost i iskazite brigu koja je u skladu sa kazivanju evandjelista o onome kako je Gospod Isus Hrist učio -''Infirmus fui et visitastis me'' (I bolestan k' meni hodi). Tako i prema bolesnom treba obzir iskazati i nesreću njegovu tiho i brizno ublažiti, pružiti mu negu bez truna neodlučnosti i premišljanja, a radi zaslužnog dobitka Kraljevstva Nebeskog. Odredjenim naredbama i odgovarajućim članom odredjeno je da treba načiniti Pribežište za verne gde će nega biti pružena svoj bolesnoj Braći i gde će moći jesti i meso od životinja i ptica i sva ostala jela koja će ih ojačati i povratiti im zdravlje u skladu sa Pravilima i na način primeren Postaji u kojoj borave.

O upokojenoj Braći

62. Kada neki Brat napusti ovu Dolinu Suza i predstavi se Gospodu konačno oslobodjen patnje i niskosti svog fizičkog tela, naredjujemo da mu se za pokoj duše održi opelo na kojem će čistog srca od strane Braće njegove biti otpevane molitve za spokoj grešne mu duše dok će sveštenici održati Službu Božiju i misu u pomen i ime predstavljenog Brata, takodje će biti udeljeno i milosrdje u odgovarajućoj i primerenoj svoti u svrhu umanjenja i ublaženja oprostivih grehova koje taj Brat počini u životu svojem. Isto tako će sva Braća Postaje u kojoj Brat upokojeni služiše, u toku sedmodnevnog pomena očitati stotinu ''Oče Naš''. Sva Braća koja su na službi u toj Postaji, a nalaze se izvan nje po nekoj obavezi ili zadatku svojem, moraju izreći već pomenuti i odredjen broj ''Oče naš'' u ime pobede Brata upokojenog na strašnim demonom smrti i pogibelji i da bi Brat mogao dobiti Milost Božiju zbog izrečenih molitvi za upokojene. Nama je dato narediti i zamoliti pod okriljem svojeg pastirskog autoriteta da siromah neki ima biti hranjen sa mesom i vinom umesto četrdesetodnevnog pomena jednako kao da je Brat živ i strogo zabranjujemo svaki drugi oblik obreda ili žrtve koji su uobičajeni, ali nisu primereni Siromašnim Vitezovima Hramovnicima i Zavetu i poslušanja njihovog, kao što i zabranjujemo slične stvari koje se obično obavljaju na Vaskrs i prilikom raznih drugih gozbi medju profanima.

63. Nadalje, neizostavno i opet valja biti spomenuto, da svoju veru morate ispovedati čistog srca i danju i noću da bi ste bili spremni i pripravni sa poniznošću i poštovanjem dostignuti i ostvariti mudrost koju proroci spominju  - ''Calicem salutaris accipiam''. To jest ''želim ispiti pehar spasenja'' što znači ''Prihvatam iskupiteljsku smrt Hristovu na samrti svojoj i kao što je Gospod Isus Hrist žrtvovao svoje telo za mene i ja sam spreman da na se žrtvujem zbog Braće svoje''. To jeste prikladna žrtva, jer život ispunjen odricanjem i žrtvom veoma je mio Gospodu.

O milosrdnim darovima Sveštenstva i Klera

64. U ovom zasebnom članu Koncil jednoglasno ponavlja da su prikladne žrtve i milostinja nešto što se mora podrazumevati i biti uobičajeno za sve i svakoga. Kapelani, pisari i svi ostali klerici nisu i ne mogu ni na koji način biti izuzeti od toga, već moraju milosrdna dela činiti sa onim šta imaju i onoliko koliko mogu bez neke propisane i odredjene sume novčane ili vremenskoga roka već uvek. Pozivajući se na Volju i Autoritet Božiji, svaki sluga Gospodnji i član Crkve Hristove možda će imati samo nešto jela ili odeće dati jer i ne poseduje ništa, niti mu bilo šta drugo i pripada, pa ništa drugo i ne može za milosrdne svrhe odvojiti, a imati u svome vlasništvu nešto više od toga, može jedino ako mu Gospodar ne odobri i ne dariva nešto što se ne može i nije prikladno u ime milosrdja dati i pod njega ne potpada.

O vitezovima profanim

65. Oni koji služe, a da Zavet nisu dali, niti su postrig primili te se na njih u potpunosti ne odnose pravila Stožera Božijih i obaveze i uslovi Službe Vitezova Hrama Solomonovog – molbu, ali i naredbu u ime milosrdja istima izdajemo da tokom svog boravka u bilo kojoj Postaji ne gube iz vida Svemoć Božiju pred kojom su svi bespomoćni i da u ime Ljubavi Božije i van odredbi obavezujuće Bratske milosti koji se na njih ne odnose, jednog ubogog siromaška hrane bar sedam dana zbog sopstvene duše, a svaki Brat u Postaji će u to ime izreći trideset ''Oče naš'' zarad spasenja njegovog.

O vitezovima profanim koji služe odredjeni rok

66. Naredjujemo da profani vitezovi koji čista srca žele da služe Gospodu našem Isusu Hristu u nekom od Stožera Reda Hrama Solomonova na neko odredjeno vreme i u nekom periodu, moraju kupiti prikladnog konja i odgovarajuću opremu i oružje kao i sve ostalo što je potrebno. Takodje naredjujemo da se ispravno odredi i proceni vrednost tog konja i da se ista zapise, da se ne bi zaboravila kojim slučajem i kasnije možda do neprijatnih nedoumica dovela, kao i sve ostalo što je rečeni vitez, van opskrbe koja o Braći brine, u Stožer uneo počevši od ravnih potkovica pa do štitonoše o kojem je dužan brigu voditi i njegove potrebe podmiriti. Ukoliko se desi da procenjeni konj tokom trajanja tog odredjenog roka u kojem vitez služi ugine, Gospodar, ili onaj kojeg je on zadužio da u njegovo ime upravlja tom Postajom, zameniće tog konja sa nekim približne cene i vrednosti da vitez ne bi na šteti bio, a ukoliko nakon toga, jer je dati rok istekao ili se neka druga eventualnost bitna na njegovom posedu ili u njegovoj zemlji zbila, vitez poželi vratiti odakle je i došao, ima mu se od strane Gospodara isplatiti pola procenjene vrednosti konja, a druga polovina do punog iznosa procenjene cene neka bude iskorišćena za milosrdna dela, ukoliko je to po volji viteza, a ukoliko nije onda nek mu se cela svota isplati na ruke.

O zaredjivanju seržanata

67. Ukoliko je neki štitonoša ili seržant izrazio želju da služi u Redu Hramovničkom u okviru neke Postaje ili u Redu uopšte i tako zasluži spas duše svoje i otkup od greha i to ne u nekom odredjenom roku, bez obzira iz koje oblasti ili zemlje potiču, ta njihova dobrovoljna žrtva i želja da Zavet daju ima biti uslišena. Nikako se ne sme dopustiti da zavidni i podli neprijatelji vere Hristove uguše taj njihov poriv da idu pravim putem poslušanja i pokore i lukavštinom suzbiju iskreno kajanje, jer se Red olako odrekao njihove dobronamernosti i naklonosti.

O belom ogrtaču

68. Dato nam je da jasnu i preciznu naredbu damo i strogo zabranimo pod pretnjom odlučivanja da bilo ko izvan Kuće Božije što Red Vitezova Hrama Solomonovog jeste, kao i štitonoše ili seržanti koji inače pripadaju Redu, nose bele ogrtače Reda Hramovničkog, jer je to neprimereno i štetno, kao što je štetno da i profani vitezovi u odredjenim područjima to isto rade pa se čak i lažno kao Braća predstavljaju. Takodje i ljudi oženjeni ili oni koji su nekad Redu pripadali ili u njemu služili nemaju prava nositi ogrtač Reda koji predstavlja čistotu i posvećenost srca i duše onoga koji ga nosi. Veliku sramotu nanose oni besprizorni hvalisavci, štitonoše najčešće, koji ne pripadaju viteškom staležu, a beli ogrtač Reda nose kao i oni kojima je zbog brige o ugledu Reda Hramovničkog dat tamni ogrtač koji na sebi ima odgovarajući ornat  (obeležje, znak- u ovom slučaju misli se na krst). U onim provincijma u kojima se ovim potonjim ne može zbog oskudice obezbediti takav ogrtač sa obeležjem, ima im se dati običan crni ili tamnosmedji da bi se od Braće Vitezova mogli razlikovati.

O oženjenoj Braći

69. Ukoliko oženjen čovek izrazi želju da Bratstvu pristupi i postrig primi to se može učiniti samo ukoliko su sledeći uslovi ispunjeni
- da je zaveštanjem svojim već raspodelio i odredio način podele svojeg imanja ukoliko ga smrt zadesi.
- da je želja njegova iskrena i odluka čvrsta.
- da ga ostala Braća podržavaju u toj nameri i vrednim i dostojnim za prijem u Bratstvo smatraju.
Nakon što je u Red primljen i pošto je postrig primio on ipak beli ogrtač Reda ne sme nositi. Takodje ukoliko ga smrt zadesi za života dame koja žena njegova pred Bogom i ljudima jeste i dalje, Brat kojeg je on za života odabrao ili pak onaj kojeg Gospodar, ili onaj ko sa njegovim znanjem i u njegovo ime nadredjen jeste, ima brigu o njoj preuzeti i o njoj brinuti dok god je živa. I na kraju mora biti spomenuto da Brat koji je oženjen ne može spavati i boraviti u istoj odaji gde su smeštena Braća koji su svoju nevinost obećali Gospodu.

O sestrama

70. Društvo žene je za muškarca pogubna stvar jer stara zmija, Djavo, je lukava i zna mnoge načine da skrene Brata sa puta koji u Nebesko Kraljevstvo vodi. Stoga je pristup i boravak žene, bila ona dama ili sestra koja je Zavet dala svejedno, u bilo kojoj Postaji Reda Vitezova Hrama Solomonovog zabranjen i isključen u bilo kojim okolnostima. To je zbog toga, predraga Braćo moja, da bi se neuznemiravani preko mere mogli odreći iskušenja i navika koje su vas do sada udaljavale od lepote koju nosi nevino i neiskvareno srce koje posedujete.

O bliskosti i zbližavanja sa ženama uopšte

71. Smatramo pogubnim i opasnim, kao što već i rekosmo, po svaku duhovnost svaki suvišan pogled usmeren ka licu žene. Zbog toga nijedan od vas ne sme primiti poljubac od žene bilo da se o staroj udovici, mladoj devojci, majci, sestri, ujni ili bilo kojoj drugoj ženi, takodje Vitezovi Gospoda Isusa Hrista ne smeju biti u zagrljaju žene zbog kojeg su muškarci odvajkada pogibelji izloženi, jer njihov cilj je život večni, a sredstvo za ostvarenje tog cilja je čista duša i savest sa kojima će izaći pred lice Gospodnje.

O krsnom kumstvu

72. Zabranjujemo svoj Braći da traže novac za krštenja, ali i i da odbiju svaki poziv da budu krsni kumovi i da se ne srame to i učiniti bez obzira ko ih na kumstvo poziva jer ako i osećaju sram i nelagodnost stoga što kumstvo odbijaju taj sadašnji sram će im u budućnosti doneti više slave nego li deca kojoj su kumovi trebali biti.

O pravilima i zapovedima

73. O poštovanju i izvršivanju svih članova Regule (Pravilnika) i poštovanju svih naredbi i zapovedi zapisanih u njemu biće odgovoran Gospodar kojem je dato i da presudi kada se neko pravilo ili zapoved krši ili ne.

74. Sva Braća, i sadašnja i ona buduća, sa hitrim pregorom nek pristupe bdenju u spomen na dvanaest apostola u vreme dana i praznika koji su njima posvećeni kao takodje i danima kada se proslavljaju praznici posvećeni Sv.Jovanu Krstitelju, Uspenju Hristovom i dva dana koja mu prethode, Duhovima, Pentakostu, Sv.Lorensu, Danu posvecenom Gospi našoj koji u avgustu pada, Svim Svetim i Danu Silaska Duha Svetoga. Bdenju i molitvi neka se pristupi radosno i krepko u dane koji su pomenuti i od našeg Pontifeksa Inocentija odredjeni, a na način kako on zapoveda i onako kako je to propisano i odredjeno na Koncilu u Pisi. Ako bilo koji od ovih prazničnih dana koje u bdenju i molitvi treba provesti pada u ponedeljak bdenje sa molitvom ima se održati u subotu koja mu prethodi. Ukoliko Dan Rodjenja Gospoda našeg u petak pada Braća mogu jesti mrsno na gozbi u slavu toga radosnog dogadjaja. Na Dan Sv.Marka takodje mogu mrsno jesti, ali samo u toku dana zbog Litanije i Službe koja se te noći služi u Rimu za sve verujuće.

O prazničnim danima koji će se proslavljati u svim Postajama Vitezova Hristovih i Hrama Solomonovog i kada će posebne Službe biti držane

75. Dan rodjenja Gospoda našeg, Dan Gozbe kod Sv.Stefana učinjene, Dan Sv.Jovana Bogoslova, Dan pokolja Irodovog nad Nevinima, Osmi Dan po Božiću kad stupa novo leto Gospodnje, Dan spuštanja Duha Svetoga, Dan Sv.Marije koja žižak nosiše, Dan Sv. Apostola Matije, Gospino predjavljanje što u martu pada, Vaskrs i tri dana potonja, Dan Sv.Georgija, Praznik dva apostola - Sv.Filipa i Sv.Jovana, Dan pronalazenja Časnog Krsta, Uspenije Hristovo, Pentakost i dva dana naredna, Dan Sv.Jovana Krstitelja, Sv.Petar i Sv.Pavle - dva apostola, Dan Sv.Marije Magdalene, Dan Sv. Lorensa, Dan rodjenja Device Marije Gospe naše, Dan Sv.Mateja apostola, Dan Sv.Mihaila, Dan Sv.Simona i Sv.Jude, Svi Sveti, Dan Sv.Martina što pada zimi, Dan Sv.Katarine što pada zimi, Dan Sv.Andreja, Dan Sv.Nikole što pada zimi, Dan Sv.Tome apostola.

76. Slavlje i prigodna Gozba ima se održati u svakoj Postaji Vitezova Hristovih i Hrama Solomonovog. Želimo vam naročito napomenuti i savet dati i našu želju izraziti da strogo pazite i na umu imate da sva Braća Hramovnici budu skupa na Božić pa stoga i da pohitaju u Nedelju, uoči praznika Sv.Martina, da bi zajedno sa svojom Braćom proslavili radostan čas rodjenja Gospoda našeg. Jedino opravdanje za neažurnost i odsustvo sa ove zajedničke Gozbe u slavu Gospoda našeg Isusa Hrista može biti bolest. Ukoliko se dogodi da praznik posvećen Sv.Martinu pada u Nedelju Braća neće mrsiti tokom sedmice koja joj prethodi već će se strogo pridržavati sedmodnevnog posta.

Ovde završava Pravilnik Siromašnih Vitezova Hristovih i Hrama Solomonovog.

In Nomine Christi. Amen

Nezvanični Pravilnik Reda

Zvanični Pravilnik Reda odredjen je na koncilu u Trou 1128 god. i u suštini predstavlja modifikovan i prilagodjen pravilnik Benediktanskog reda. Redigovanje Benediktanskih pravila prema strogom vojničkom ustrojstvu i specifičnostima koje su bile svojstvene Hramovničkim obavezama i zadacima izvršio je cisterijanac Bernard od Klervoa, obrazovani i uticajni opat plemićkog porekla koje ga je povezivalo i sa Grofovima od Sampanje i Navara koji će se u prvim danima Reda biti i njegovi pokrovitelji. Pri tome je u obzir  uzeo i već postojeća pravila koje su primenjivali sami Hramovnici, a koje je sačinio prvi Veliki Majstor Reda Igo de Pejen tokom devetogodišnjeg boravka u Jerusalimu sa inicijalnom devetočlanom družinom svojih prijatelja i pratioca. Ta pravila su bila jednostavna praktična i lako razumljiva uglavnom nepismenim Vitezovima i sasvim prilagodjena surovim uslovima vojničkog života, tako da su i tokom sledećih vekova činili okosnicu stroge discipline i unutrašnjeg ustrojstva Vitezova Hramovnika. Osim odredbi koje su se ticala duhovnih obaveza svakoga Viteza kao što su to npr. vreme i broj molitvi, post, ispoved i sl., ta početna , nezvanična ili možda bolje reći nezapisana, Pravila su bila u suštini vrlo restriktivna ograničenja koja su najčešće podrazumevale izopštenje iz Reda, a kasnije, kada je formirana hijerarhijska struktura, i gubitak čina i pokoru.

Prekršaji koji su podrazumevali izopštenje

- ubistvo Hrišćanina osim u samoodbrani
- sodomija  - pod njom se podrazumevaju homoseksualnost i zoofilija
- kukavičluk iskazan u borbi ili napuštanje bitke dok je steg, Boasan, jos uvek podignut
- zavera i izmišljanje lažnih optužbi usmerenih ka drugoj Braći ili pojedinačnom Bratu
- napuštanje ratnog logora, stožera, utvrde ili Hrama na period duži od 48 časova bez dozvole nadredjenog

Prekršaji koji su podrazumevali pokoru i gubitak čina

- dvoboj i tuča sa drugim Bratom
- uvreda ili poniženje Hrišćanina
- gubitak konja, mača ili ogrtača
- namerno bacanje ogrtača na zemlju
- pominjanje mogućnosti izdaje, predaje ili pridruživanja Saracenima odn. protivniku
- gubitak ili ubistvo zarobljenika
- laganje i nepristojno ponašanje
- napuštanje logora, postaje, stožera ili utvrde noću bez odobrenja
- seksualan odnos sa ženom
- obedovanje nedolično obučen tj. bez pune opreme
- korištenje bilo kojeg dela imovine Hrama bez dozvole
- posedovanje ličnih stvari, novca ili opreme

Zanimljivo je napomenuti da se od Braće koji su po ma kojoj osnovi bila izbačena iz Reda ili pak izgubila pravo na nošenje oružja, ogrtača i učešća u borbama, očekivalo pridruživanje Cistercijanskom redu gde su strogom pokorom trebali ''spasiti svoju jadnu dušu kada već čast nisu mogli sačuvati''. Cisterijanskom redu su se takodje pridruživala i starija, ranjena i osakaćena Braća, ali su oni ipak i dalje načelno pripadali Hramovničkom Redu i zadržavali pravo da, ako žele, nose ogrtač, mač i bodež.

Nakon donošenja prvog zvaničnog Pravilnika 1128 god. koji se sastoji od 8 tačaka Prologa i 68 odredbi, nova pravila su stalno dodavana jer su se i uslovi i način funkcionisanja samoga Reda menjali, a zadaci usložnjavali. Ipak stare odredbe nisu odbacivane tako da je brzo došlo do apsurdne situacije u kojoj je tkz.  ''Francuski Pravilnik'' , koji nije doduše bio važeći, štaviše čak ni poznat, za sve Hramovnike već samo za Francuske Vitezove, u sebi sadržavao 684 odredbi kojih teško da se neko u potpunosti mogao pridržavati ili ih možda i sprovesti u praktičnu primenu. Ponekad se u kasnijim, dopunjenim i donekle izmenjenim izdanjima ''Pravilnika'', mogu naći i neke veoma zanimljive, ali u suštini beskorisne odredbe poput onih o neophodnosti nošenja nekakvih ''od koze mladog jagnjeta načinjenih gaća koje se nikada ne smeju skidati'' pa do kontradiktornih rasprava o tome da li vitez treba da nosi dugu kosu i bradu, samo dugu kosu, a da bude obrijan ili pak kratku kosu sa tonzurom a dugu bradu itd. Ipak, za većinu Vitezova ona prva pravila koja je doneo Igo de Pejen a dopunio, prilagodio Crkvenim uslovima i proširio Bernard od Klervoa bila su više od običnih normativa, ona su postala tradicija i nešto po čemu se Vitez Hramovnik prepoznaje, no ipak kao otvoreno pitanje ostaje koliko su ista i u poslednjim, teškim i mračnim, danima Reda bila odraz preovladjujućeg duha medju Vitezovima, a koliko su izgubila svoju vrednost kao bespotreban teret prošlosti koji deluje sputavajuće u promenjenim okolnostima. Svakako treba  napomenuti i da se iz nekih veoma uputnih indicija može zaključiti da su u vreme opadanja Reda u kojima je okrenutost ka svetovnom rasla, a vojna moć i duhovna čvrstina opadala, osim ovih pisanih i zapisanih regula postojala i nepisana pravila prenošena samo usmenim putem. Kakva su ona bila, šta su u sebi sadržavala i na šta ili na koga su se odnosila može se samo pretpostavljati, no neke naznake ipak postoje i mogu se naslutiti ili prepoznati, dakako ne u nekoj drugoj tradiciji ili nekakvom izmišljenom kontinuitetu na koga se mnogi pozivaju, već u samoj fizičkoj zaostavštini Reda kao što su to još uvek neprepoznata značenja sigila, simbola, natpisa, pečati koje su legitimno posedovali visoki dostojanstvenici, a koji inače nisu bili predvidjeni nijednom odredbom bilo kog pravilnika i statuta, njihovim heraldičkim obeležjima, prstenju i drugim materijalnim ostatacima Reda i njegovih Vitezova.
Bez obzira na sve naknadne spekulacije jasno je da je prvobitni ''Pravilnik'' ipak srž Hramovničkog Reda i esencija normi i vrednosti za koje je većina Vitezova smatrala da su svete. Sam ''Pravilnik Siromašnih Vojnika Isusa Hrista i Solomonovog Hrama '' nije izradjen odjedanput vec na mahove, praćeni dugim raspravama, nesuglasicama i otporu  poniklih i podsticanih od strane odredjenih klerikalnih i velikaških krugova još na samom početku i  koje je Bernard iz Klerveoa morao sadvladati što ubedjivanjem, što ustupcima, no to je bila ipak samo privremena pobeda – zavist i gnušanje su nastavili da postoje.
Sabor u Trou je samo faktički proklamovao regulu koja je već postojala i bila u potpunosti izradjena možda čak i tri ili četiri godine ranije no što je Sabor zasedao. Štaviše izvesni istorijski podaci govore da je o osnivanju jednog takvog Reda Bernard imao nekakve zamisli već u periodu od 1116. ili 1117 g. tokom svog boravka u manastiru Seborga. Nikako se ne sme gubiti iz vida da je jedan od suosnivača Hramovničkog Reda bio i Andre de Montbard inače rodjeni ujak Bernarda, a da su dvojica od devetorice sada već legendarnih vitezova osnivača bila monasi cisterijanci poslati put Jerusalima po naredbi Bernarda i sa već odredjenim upustvima i savetima kojih su se svakako i pridržavali tokom tog još uvek slabo rasvetljenog i čudnog devetogodisnjeg (?) boravka u Hramu Solomonovom koji im je dat na korišćenje od strane Kralja Jerusalimskog. Bez obzira na sve te spekulacije o samim počecima Reda ipak je sasvim jasno da glavna zasluga njegovog prepoznavanja kao regularnog od strane Crkve i  sticanje nužno potrebne podrške medju klerom i plemstvom pripada neverovatno sposobnom i prodornom cisterijancu koji je svakako imao i svoje planove o tome šta i kako Red ne samo treba da funkcioniše, već i da njemu lično, ali ipak prvenstveno Sv. Kuriji, donese u korist. Uloga Hugo de Pejena ili nekoh drugih koji se pominju u tom kontekstu ipak se moze smatrati sporednom ako ju je uopšte i bilo na taj način kako se obično predstavlja u danasnjoj beletristici, ali to ne znači da je njihov doprinos nastanku Reda beznačajan, već samo ispoljen na drugi, možda ne tako delikatan i složen, ali daleko po život opasniji i telo pogubniji, način. Nezavisno od svih tih diskutabilnih implikacija za svako ozbiljnije proučavanje i shvatanje Hramovnika i njihovog Reda ''Pravilnik'' iz  1128g.  je neophodno pročitati i pokušati ga sagledati iz ugla koji obuhvata jednu širu sliku i drugačiji diskurs no što je to onaj koji je u današnje vreme uobičajen, uzimajući pri tom u obzir ne samo istorijske, političke ili religiozne činioce te epohe, no i kulturološke i psihološke osobine i uslovljenosti ljudi toga vremena, njihov specifičan senzibilitet i način na koji su poimali svet koji ih okružuje i svoju ulogu u njemu.






Osnovna podela i struktura Reda

1. Vitezovi - Hramovnici
Monasi - ratnici plemićkog porekla. U zavisnosti od čina i dužnosti imali su različite materijalne pogodnosti (npr. mogli su da imaju poslugu, raspolažu odredjenom količinom novca, nose rukavice i sl.) no svi su imali pravo na nošenje ogrtača, mača, bodeža i štita, kao i pravo da jašu konja. Preko oklopa su nosili beli grudnjak sa crvenim krstom i beli ogrtač sa istim takvim krstom na ledjima.

2. Klerici – Kapelani
Rukopoloženi sveštenici različitih jerarhijskih činova sve do biskupskog. Nisu učestvovali u borbama niti su nosili oružje, a obavljali su različite dužnosti - od administrativnih pa do svešteničkih ili brige o ranjenima i bolesnim. Nosili su zelene mantije sa crvenim krstom na ledjima i bele ogrtače ukoliko su bili plemićkog porekla ili smedje ako su bili niskoga roda.

3. Svetovnjaci - Seržanti
Pripadnici Reda neplemićkog porekla. Načelno nisu morali biti monasi. Uglavnom su bili posluga i prateće osoblje u pohodima, no mogli su učestvovati i u borbi kao štitonoše i pešadija. Nosili su smedje ili crne grudnjake sa crvenim krstom na grudima i iste takve boje ogrtače. Kao pripadnici Kaštelana i Kosilijera imali su pravo na nošenje ogrtača i mača, no ne i na jahanje konja i posedovanje bodeža.


Hijerarhija Reda - Činovi


1. Kaštelani
Prosti, obični vojnici, pešadija naoružana mačevima.

2. Kosalijeri
Obični vojnici, uglavnom štitonoše i kopljanici, mogli su imati čin narednika.

3. Turkopoljeri
Vitezovi zapovednici lakih borbenih jedinica.

4.Zapovednici Kuća
Zaduženi za komandu i upravljanje stožera, farmi, manjih utvrda i postaja.

5. Podmaršali
U odsustvu Zapovednika provincije njihovi zamenici inače su obično obavljali dužnosti kao
a. Intendanti(draperi) - zaduženi za snadbevanje, opremu, borbenu gotovost i sl.
b. Barjaktari – zaduženi za čuvanje Boasana i njegovo nošenje i odbranu u toku borbe

6. Zapovednici provincija - Maršali
Zapovednici provincija Tripolija, Antiohije, Aragona, Poatua i Akvitanije, Engleske, Portugalije i Ugarske raspolagali su vlašću i pravima Velikog Majstora u sektoru kojim upravljaju tokom njegove odsutnosti.

7. Zapovednik grada Jerusalima
Odgovoran za odbranu ne samo Svetog Grada, no i puteva i hodočasnika kao i za njihovu opskrbu i snadbevanje vodom i hranom. Sa jos 10 posebno odabranih vitezova obezbedjivao je i relikviju Istinskoga Krsta i bio čuvar Prištala.

8. Senesal
Vitez neposredno potčinjen jedino Velikom Majstoru kojega je i zamenjivao tokom njegove odsutnosti ili bolesti, Vice Majstor.

9. Veliki Majstor - Gospodar
Poglavar Reda sa svešteničkim činom ranga kardinala, odgovoran jedino Papi