Recenzija knjige: Preteče hrišćanstva (autor Vladeta Jerotić, 212 strana, 2008. godina; izdavac: Ars Libri / zadužbina Vladete Jerotića, Beograd)

   “Sveti Duh „diše gde hoće“. Ako i jesmo u jakoj veri da se kroz pravoslavno predanje najpre zadobija blagodat Svetoga Duha, to ne znači da će svi pravoslavni biti spaseni, a nepravoslavni neće.“

   Gore navedeni citat je izvučen iz intervjua koji je Vladeta Jerotić dao listu Pravoslavlje 2006. godine.  Par godina najon tog intervjua u prilici smo da recenziramo jedan zanimljiv liteterarni dijalog sa nepravoslavnima. No pre toga valja reći i neku reč o autoru knjige koja  se ovde želi recenzirati.
   Dr Vladeta Jerotić je rođen 2. avgusta 1924. godine u Beogradu u kome je  završio gimnaziju i Medicinski fakultet. Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju. Na Psihijatrijskoj klinici u Bernu je prošao kroz didaktičku analizu, a analitičku školu je izučavao na Jungovoj klinici u Cirihu.  Više decenija je radio na Psihijatrijskom odeljenju bolnice „Dr Dragiša Mišović“ u Beogradu kao šef  Psihijatrijskog odeljenja. Od 1984. godine član je Udruženja književnika Srbije.   Redovni je član Medicinske akademije i Srpske akademije nauka i umetnosti. Na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, kao profesor po pozivu, od 1985. predaje  Pastirsku psihologiju i medicinu. Autor je više desetina knjiga. Neke od njih se mogu pročitati onlajn na sajtu Projekta Rastko.
   Knjiga Vladete Jerotića su ili uglavnom stručne, dakle medicinske, ili se bave pravoslavljem. No dobar deo njegovog opusa se bavi i književnošću  - pri čemu bi pažnju trebalo obratiti na naslove poput Darovi naših rodjaka, Putovanje u oba smera ili pak Posete, odlomci. Do potpisnika ovih redova još nije stigla knjiga Milan Rakić i religija, te shodno tome ne može je ni preporučiti u stoga će se zadržati na tome da kaže da je sama tema dovoljno intrigantna da se i ovom naslovu ukaže čitalačko poverenje.   
   No, vratimo se temi ove recenzije, a to je knjiga Preteče hrišćanstva.  Nije u pitanju, kako je to potpisnik  ovih redova očekivao kada ju je ugledao u knjižari, knjiga o veri  evreja koja hronološki direktno prethodi hrišćanstvu. Tema ove knjige su zapravo taoizam i budizam, te njihove sličnosti i   razlike u odnosu na hrišćanstvu. Za one koji su pratili javne nastupe Vladete Jerotića tokom proteklih par godina, to i nije toliko iznenadjujuće. On je naime na svojim javnim predavanjima korene Prve poslanice Jovanove pronalazio u Budinom učenju kojeg je proglašavao za najvećeg filosofa sveta.  I to je ukratko stanovište koje on zastupa i u knjizi Preteče hrišćanstva. Pozivajući se na Justina Filosofa, koji je smatra da su svi koji su živeli u saglasnosti sa Rečju, iako ih smatraju za bezbožnike, u stvari ipak hrišćani, već u prvih par strana knjige Vladeta Jerotić izbosi mišljenje da je da je pojava, u različitim vremenima i na različitim geografskim lokacijama na planeti, nekih poznatih religijskih i religijsko-filosofskih mudraca koji su prethodili Isusu Hristu, prestavljala logos spermatikos, duhovno semenje koje je posejao Logos u raznim epohama i medju raznim narodima sveta.  Prilično smelo, moglo bi se reći, Vladeta Jerotić u tu kategoriju uvrštava i Lao Cea čijim se delom Tao Te King ova knjiga koju recenziramo dobrim delom i bavi. Pri tome valja napomenuti da ono što ne bi trebalo očekivati od ove knjige, jeste to da će neko iz nje naučiti nešto o taoizmu.  Vladeta Jerotić,  kada se prilično oprezno ne poziva na literaturu koju koristi, a to su uglavnom Karl Jaspers i prevod Tao Te Kinga na  srpski, govori isključivo sa stanovišta hrišćanstva. Drugi deo knjige se bavi odnosom hrišćanstva i budizma. Kao uvod u to, Jerotić objavljuje pisma koja mu je slao Čedomil Veljačić, profesor Zagrebačkog sveučilišta koji se početkom šezdesetih godina zaredio i kao budistički monah živeo u Indiji i na Šri Lanci. Ta pisma  koja je od 1978. do 1982. Veljačić pisao Jerotiću su definitivno nešto što bi trebalo pročitati.  Sledeća dva poglavlja knjige koja se bave budizmom i hrišćanstvom odnose se na Veljačićeva Pisma sa pustinjačkog Otoka, sve skupa sa svojevrsnim briljantnim  krešendom gde nam na kraju prvog eseja Vladeta Jerotić saopštava da je Veljačić budistički jeretik, te na odnos budizma i hrišćanstva gde Vladeta Jerotić pokušava da iznadje spone izmedju hrišćanstva i budizma preispitujući ovaj potonji u svetlu mislilaca raspona  od svetog Varsanufija, pa do Berdjajeva i Ivana Pančovskog.  Definitivno, pitanje je da li bi se budisti sa iznetim zaključima složili, ili bi možda potpunmo drugačije definisali ono što je u budizmu slično hrišćanstvu, odnosno ono što ih razlikuje? U tom svetlu bilo bi zanimljivo paralelno sa ovom knjigom čitati i knjigu Misticizam: hrišćanski i budistički  D.T. Suzukjia (u Srbiji ovu knjigu je 207. izdao Liber, Beograd, a u Hrvatskoj isto 2007. godine splitski izdavač Paralele).  U svakom slučaju ovo nije jedna od ključnih Jerotićevih knjiga, pre deluje kao jedna njegova potreba da se svet sagleda u svojoj celovitosti i medjusobnoj  povezanosti, te da se udje u svojevrsni medjureligijski filosofsko-teološki dijalog. Jerotića valja čitati, najpre zato što pravoslavlje ima svoju i dubinu i lepotu, te ga stoga valja i poznavati,  a potom i zato što se iz njegovih knjiga može što šta pametno naučiti. U tom smislu knjiga Preteče hrišćanstva može biti lep uvod u njegov autorski opus, naročito za one koji su do sada proučavali uglavnom samo mudrost istoka.  A posle ove knjige možda bi prva sledeća Jerotićeva knjiga koju bi neko sa ovih prostora, a ko pretenduje da se bavi duhovnim radom na sebi ili sa drugima,  trebalo da pročita pod obavezno, trebalo da bude Mistična stanja, vizije i bolesti (Dečije novine, 1992. godina). Ta knjiga se završava rečima “Zaista, ovakav podvig može da izvede samo Ljubav, i ona je to već mnogo puta u ljudima izvela”. Jednostavno, sjajan izbor za zadnju rečenicu neke knjige tako je jedino što se nakon citiranja toga može još reći jeste to da vredi pohitati u knjižaru ili biblioteku i potražiti knjige Vladete Jerotića.    

B.