ŠTA JE SLOBODNO ZIDARSTVO?

po spisu

 DR. FR. ULMANA

PRIPREMILI

P. K. i S J.

 

ZAGREB

MCMXXXIV

 

IZDANjE KNjIŽARE   Z. I V. VASIĆ

 

   Navedeno je samo nekoliko primera iz bogate zbirke apsolutno netačnih mišljenja o masoneriji. Šta je razlog ovoj nedovoljnoj obaveštenosti javnosti?
   Prvi je razlog u krivici same masonerije, koja je sve do sada hotimično izbegavala da razjasni javnosti svoje ciljeve i suštinu, i time dala povoda za  svakojaka nagadjanja.   
   Pokazaćemo kasnije zašto se masonerija ograđivala od profanog sveta i zašto će to, u izvesnoj meri, morati činiti i u budućnosti.
  Drugi razlog je u tome što neprijatelji masonerije, putem pogrešnih obaveštenja, usađuju predrasu de i mržnju u narodu protiv nje, ma da im je većinom tačno poznat pravi karakter masonerije.
   Da bismo mogli objasniti u čemu je suština masonerije, neophodno je potrebno da se unekoliko pozabavimo i njenim istoriskim razvićem.
  Medju pojedincima, sve otkada žive na našoj planeti ljudi sa znanjem govora i sa jednom, makar i vrlo primitivnom kulturom, postojala je i težnja da se, u okviru plemenske zajednice, udruže u jedan uži savez. Poznato nam je iz kulturne istorije da kod nekih plemena koja su danas na najnižem kulturnom nivou, postoje vrlo raširena, dobro organizovana tajna udruženja, kojima, doduše, mogu pripadati samo muška lica. Zajednički interesi na političkom, religioznom ili privrednom polju dali su potsticaj za osnivanje ovakvih udruženja. Vezuju ih raznovrsne tajne, zaveti i kazne; i ova udruženja muškaraca imaju većinom, iako nevidljivu, stvarnu vlast u plemenu. Njihova moć leži u tajanstvenosti i u strogom izvršivanju njihovih planova.
   Istorija naroda visoke kulture uči da se i ovde javljaju slična udruženja ljudi, koja se skupljaju većiiom oko kakve religiozne tajne, tzv. misterije; ali, pored toga, ona imaju i razne druge ciljeve.
   U starom Egiptu postojaao je među sveštenicima jedno takvo udruženje. Onaj koji je imao nameru da udje u taj savez, bio je dugo iskušavan; morao se osloboditi svih poroka, dokazati da je, prema tadanjem shvatanju, dobar čovek, pa tek onda da bude posvećen u tajnu. Razni ispiti zahtevali su od kandidata ličnu hrabrost i istrajnost ubeđenju. Od jedne izvesne tačke, u toku prijema,   odustajanje nije  više  bilo  moguće,  moralo se ili dalje napred ili nestati zauvek. Sadržaj egipatskih misterija bilo je, misli se, monoteističko verovanje u Boga, dok je inače narod bio odan politeizmu (mnogoboštvu); a kasnije su u tome uzeli udela i politika — kasta i država.
   U Grčkoj su bile poznate tzv- eleuzijske misterije, takodjer jedva religiozna sekta, kojoj su mogle pripadati i žene.    Ovome se mogu dodati    i    filozofske  škole   staroga   veka,   organizovane   na   način   tajnih udruženja.
   Još u početku srednjeg veka pojavljuju se stručne zajednice, cehovi ili eonafi, koji su prvobitno bili oonovani u svrhu odbrane zajedničkih profesionalnih interesa i međusobnog potpomaganja.
   Upadljiva je težnja kod svih ovih udruženja da se ograđuju od javnosti, što postižu tajnim sastancima i znakovima za međuoobno raspoznavanje posvećenih. Ritualne forme i običaji igraju od početka veliku ulogu, kao i izvesne tajne i tajna učenja.
   Kasnije u srednjem veku, među cehovima, naročito se ističu građevinari, ne zidari, već klesari kamena i graditelji. Ideja združivanja našla je istovremeno utočišta i kod viših narodnih slojeva. Nastaju razni redovi viteza i kaluđera, od kojih su nesumnjivo najpoznatiji templari, prvobitno bratstvo vitezova radi zaštite poklonika Svete Zemlje. Takvih redova bilo je kasnije čitav niz, a nekoliko se održalo medju plemstvom sve do današnjeg dana, npr. Red Johanitau Red nemačkih vitezova (Deutschritterorden). Veliku ulogu su igrali i tzv, rozenkrojceri, srednjevekovno udruženje sa okultističkim i naučnim smerovima.

   Iz ovih činjenica nepobitno izlazi: da se već u duši naroda radja velika težnja za intimnijom životnom zajednicom, koja se prema kulturnom i društvenom stepenu razvitka zadovoljavala na različite načine. Znanje ovih činjenica neophodno je potrebno za razumevanje izlaganja istorije, bića i svrhe slobodnog zidarstva.
   U srednjem veku, a i u novije vreme, zanat nije bio,, kao što je to danas, profesionalan rad samo zbog zarade, već umetnost sa kojom se pojedinac ponosio; a zanati su se držali za nešto više i plemenitije. Bilo je žive duhovne utakmice medju zanatlijama. Na ovakom tlu nastala su pomenuta stručna udruženja, koja su više služila negovanju i usavršavanju zanata, nego privrednim ciljevima. Zanatlija je morao steći u to vreme veliku stručnu spremu pre nego što je mogao biti primljen u esnaf. Morao je početi kao učenik, a posle položenog ispita bio je primljen kao pomoćnik i mogao je, najzad, ako je bio sposoban, biti unapredjen za majstora.
   Ove tri kategorije zanatlija bile su strogo odeljene, ali su ipak sve tri sačinjavale jednu celinu. Članovi su bili složni i onda kada se nije ticalo njihovog zanata, i pretstavljali su jednu vrstu društva za odbranu i napad. Sastanci su se održavali po izvesnom ceremonijalu, u koji su ulazili i religiozni momenti, kao molitve itd.
   U doba cvetanja graditeljske umetnosti, za vreme zidanja velikih katedrala u gotskom stilu, medju ovim stručnim udruženjima naročito su se isticali klesari kamena. Ovi su se regrutovali iz najinteligentnijeg dela naroda, bili su uvaženi zbog svojih uspeha, a bili su pomalo i gordi na svoju umetnost. Ovaj esnaf imao je već tada čvrstu organizaciju sa naročitim pravilima, ritualom itd. U njihovom zanatu razlikovala su se tri stepena: učenik, pomoćnik i majstor. Svaki stepen imao je svoja naročita prava i dužnosti. Sastanci su se održavali uz izvesne ceremonije u tzv. »graditeljskoj radionici« (Bauhutte) ili »loži«, i vršili su jak utisak na duševno raspoloženje. Služili su se bogatom simbolikom. Bratstva klesara kamena imala su i jednu vrstu tajnog verskog učenja, a poštovali su Jovana Krstitelja kao svog patrona- zašti-nika. Ali, ne samo da su klesari kamena jednog grada imali istu organizaciju, već je postojala sloboda internacionalnog kretanja. Svaki stepen imao Je svoje znakove raspoznavanja, kojima se dotični u svakom gradu mogao pretstaviti kao učenik, pomoćnik ili majstor i naći bratski prijem. Solidarnost i bratsko susretanje bili su na visokom stepenu i „graditeljske radionice" (Bauhutten) stekle su i kod države izvestan izuzetan položaj ukoliko im je bilo odobreno da imaju svoje sudove; oni su uopšte uživali velike slobode. Mesni esnafi zvali su se prosto »graditeljske radionice« (Bauhutten), ali su pored toga imale i poneko fantastično ime. Savez esnafa klesara kamena bio je raširen u celom civilizovanom svetu; od njih vode poreklo današnje slobodnozidarske lože. Prvobitno su primani u ove »lože« samo ljudi od struke, ali kasnije su im prišla i druga lica, koja su sa njima saosećala, jer je u ovim slobodnozidarskim ložama bio razvijen i jak duhovni život, a, pre svega, vladala je u njima tolerancija u dotada nepoznatom obimu. Svaki slobodan, tj. nezavisan čovek, dobroga glasa, nadahnut plemenitim stremljenjem za oplemenjivanjem samoga sebe i ljubavlju prema bližnjem, mogao je po želji biti primljen u esnaf, a da i nije bio stručnjak. Prijemu je moralo prethoditi izvesno probno vreme. Usled sve većeg broja nestručnjaka se i desilo da su prava stručna pitanja sve više dolazila u pozadinu, a zidarstvo dobivalo duhovni karakter. Neka odredjena religija nije se tražila; sve rase nalazile su prijem. Politika je bila isključena; religiozna i politička pitanja nisu se smela u ložama raspravljati, da ne bi došlo do sukoba.. Rad kao takav, težnja za usavršavanjem i čistoćom morala, negovanje pravog humaniteta, dobrodelatnosti, bili su glavni ciljevi tadašnjeg slobodnog zidarstva i ostali su to sve do današnjeg dana.. Goethe je to stilizovao ovako: »Edel sei der Mensch, hilfreich und gut!« (Čovek neka je plemenit, darežljiv i dobar).
   Spomenuli smo da se već od početka radovi održavaju uz izvesne ceremonijalne forme, takozvani »ritual«, koji potseća na onaj u katoličkoj crkvi. Bratstvo se ogradilo od spoljašnjeg sveta; nepozvani nisu imali pristupa. Simboli gradnje hrama bili su zadržani i sa oduševljenjem upotrebljavani kao znamenja etičkih vrednosti. Svi alati dobiše naročita značenja, poznata samo posvećenima, što važi i za izvesne zidarske izraze i uzrečice. Čak u odevanju podražavalo se zanatlijama. Odnosi medju pojedinim graditeljskim radionicama živo su negovani i održavani. I u slobodnozidarskim ložama vladala je sloboda kretanja kao i u nekadašnjim zanatskim; ako je neko mogao dokazati da je slobodan zidar (tome su služili znakovi raspoznavanja), bio je svuda primljen kao brat i odmah se osećao kao kod svoje kuće. Forme rituala, predmet raspravljanja i, naročito, znaci raspoznavanja morali su se držati u tajnosti. To je bila, a i danas je, jedina tajna slobodnog zidarstva.
   Reč »slobodno zidarstvo« potiče od engleske reči »freemason«, što je označavalo graditelje i klesare kamena, dok reč »mason« označuje običnog zidara, shvatajući smisao ove reči neobičan način. Dokazano je da je pojam slobodnog zidarstva postojao vekovima ranije nego masonerija u današnjem smislu. U dokazivanja ove tvrdnje ne možemo ulaziti u ovom spisu.
   Prelaz zanatskih loža u duhovno, simboličko zidarstvo dešava se u isto vreme kad i pojava humanizma, koji se naročito negovao u novoorganizovanim ložama. Najzad je broj simboličkih zidara premašio broj zidara-radnika i time je preobražaj bio završen.
   Neposredan povod za stvaranje Velike lože u Londonu dao je stuardovac samozvani Jakov III. On je 1716 godine, potpomognut od tadanje apoolutističke Francuske i Rima, pokušao prepad na Bnglesku, koja se teškim žrtvama i morem krvi bila 1714 godine konačno oslobodila svojih tlačitelja — vladalamke kuće Stuard, koja je bila sluga Rima. Prepad Jakova III ponovno je uskomešao ceo javni život u Engleskoj, koji se bio počeo smirivati posle 1714 godine. Svi oni koji su težili za održanjem mira, reda i teškim žrtvama izvojevane slobode, tražili su načina kako da zauvek obezbede te mučno stečene tekovine. I preteče današnjeg slobodnog zidarstza — society of  freemasons — želele su doprineti svoj udeo; i zato su se ujedinile u Veliku ložu, kako bi bile i ostale čuvari i nosioci slobodne misli, tolerancije, humanosti i slobode.
   Bilo je to na dan svetog Jovana, 24 juna 1717 godiie, kada su u Londonu 4 tamošnje lože osnovale po novom sistemu jednu Veliku Ložu. Od toga dana beležimo postanak modernog saveza slobodnih zidara
Lože su sve do danas zadržale oblike, simbole, običaje i znake raspoznavanja zidara-graditelja, prema starom predanju; ali se svemu dalo jedno preneseno etičko značenje. U ritualima i pravilima iz prvoga doba nalazimo još mnoge oblike graditeljstva, koji su se doduše preživeli, ali su iz poštovanja ipak zadržani.
   Da je postojata potreba za ovakvim udruženjem, dokazuje činjenica: da ljudi duha, a i ljudi iz visokog plemstva i vladari nisu zazirali da traže prijem u savez. Masonerija se sve više širila, ne samo u Engleskoj, Irskoj i Škotskoj, nego i na kontiventu. Nosioci ideje većinom su bili oficiri, trgovci i naučenjaci. U svim zemljama u koje je bila donesena oduševljeno je primljena, tako da su se uskoro na celoj zemlji razvile nove lože i velike lože. Naravno, razvitak masonerije bio je u raznim krajevima dosta različit, već prema karakteru naroda. To je tako i danas, ali su osnovne ideje i oblici uglavnom ostali isti. Svakako, vremenom su se i suština i cilj celine unekoliko izmenili, ali osnovni principi današnjeg slobodnog zidarstva su, uglavnom, oni isti koji su utvrdjeni 1717 godine.
   Cilj lože je danas, kao i pre 200 godina, moralno usavršavanje pojedinaca i čovečanstva. Zato je, pre svega, potrebno poznavanje samoga sebe, održavanje osetljive i čiste savesti i suzbijanje slabosti i strasti.
   Nekadašnji graditelj je stvarao planove za velike umetiičke gradjevine, kao što su katedrale, crkve i palate. Mason gradi «a hramu čiste čovečnosti - humaniteta. Saznanje da su ljudi braća i medjusobno jedan na drugog upućeni, bio je jedan od glaviih principa masonerije od početka:, a tako je i danas. Odatle vode poreklo tolerancija (trpeljivost) i ona prava čoveka-koja je Francuska revolucija popularizovala: sloboda, jednakost, bratstvo.
   I reč »slobodno zidarstvo« primila je u novim ložamz više prenesen smisao. Samo slobodni ljudi imali su pristupa, nevezani predrasudama i materijalno i mora.vdo nezavisni. Ljudi slobodni u savlaivanju svojih strasti. Ljudi dobroga glasa. dakle zaista plemeniti i dobri ljudi. Mason ne živi i ne radi. samo za sebe, već i za svoje bližnje, da bi se i njima život olakšao.
   Najbolje možemo oceniti prvobitno shvatanje, smisao i duh slobodnog zidarstva na osnovu »starih dužnosti« u Konstituciji, koju je prvi put 1723 godine izdala «Velika loža za London« i koja se i danas još priznaje za jedinu i pravu osnovicu moderne masonerije. U ovim »starim dužnostima« nalazimo propise o odnosu slobodnih zidara prema Bogu, otadžbini i bližnjima, o pravima i dužnostima članova u loži i izvan lože.
   Usled napretka kulture, danas nam izgleda mnogaodredba »starih dužnosti«, u svojem ukočenom obliku, zastarela i zaostala. Ali, kao i svuda, tako je i ovde od manje važnosti sama reč, a od presudnog je značajag sadržina, smisao i duh koji provejava »starim dužnostima«, koje su još i danas merodavni putovodja prave  masonerije.  Ipak, često  su se  odredbe starih dužnosti tumačile netačno, uskogrudo ili preterano bukvalno.
   U narodu se često čuje mišljenje da su masovi pietisti ili da su protivnici religije, neprijatelji crkve. Nijedno nije tačno. Savez slobodnih zidara iznad svega ceni slobodu vere i savesti; bori se protiv svakog sputavanja, s ma koje strane ono dolazilo, bilo to na političkom, religioznom ili privrednom području; poštuje časno uverenje svakog; prezire licemerstvo i bigoteriju. Princip tolerancije zabranjuje nam da gonimo nekog ili da ga vredjamo zbog njegove vere. Jasno je da je organizaciji koja se bori za toleranciju i duhovno prosvećivanje naroda morala navući na sebe neprijateljstvo papske rimske crkve, i zato su i razumljiva pokletstva i mnogobrojni napadi sa te strane na masoneriju.
U »starim dužnostima« traži se odanost i vernost prema državi, zakonu i vlastima. To je i danas tako. Slobodni zidar služi svojoj otadžbini, ali bez ispoljavanja šovinizma, jer ima, pored svoje uže, još i jednu širu domovinu, celo čovečanstvo.
   Iz praktičkih se razloga već od davnina izbegavalo da se u ložama vodi politika, jer se u tom pogledu mišljenja mnogo razilaze i sporazum je većinom nemoguć. Istina, u tom pogledu razlikuju se donekle shvatanja pojedinih velikih loža. I dok se jedne vrlo strogo drže ove zabrane, dotle druge lože isključuju samo partijsku politiku, a dozvoljavaju predavanja i diskusije o socijalno-političkim pitanjima, bez donsšenja zaključaka koji bi vezivali članove.
   U romanskim zemljama, u ultramontanoj sredini, masonerija se često razvija pod naročitim okolnostima i zato se ne može sasvim odreći raspravljanja principijelnih političkih i religioznih pitanja. Ovo joj se često prebacuje, ali bez prava, jer je to za nju životni uslov.
   Da se masonerija u današnje doba mora baviti i socijalnim problemima, to je sasvim razumljivo, jer su ta pitanja izrazito humanitarna.
   Dobrotvorna ljubav prema siromasima i bolesnima je znak saučešća i osećanja solidarnosti prema svim ljudima, bez obzira na rasu, narodnost, religiju i političko opredeljenje. Mason ne poznaje stalešku razliku po bogatstvu ili učenosti. Ako se ideaini ciljevi masonerije još ne mogu da ostvare u javnom životu, oni se ostvaouju bar u samim ložama.

   Istovetnost nazora i stremljenja dovodi do prisnog prijateljstva izmedju članova, pa se to prijateljstvo svim sredstvima i razvija. Mason u loži nalazi prijatelje prema kojima može imati sigurno poverenje koji će mu savetom biti od pomoći, ako mu to bude potrebno. Posle ozbiljiog duševnog rada, veselo drugarsko raspoloženje ne samo da se dopušta, već je i vrlo potrebno.
   Ma da stalno rade na usavršavanju samoga sebe, slobodni zidari su daleko od toga da budu idealni ljudi. Ne žele ni da ih drže za bolje od ostalih; zidari jedino rade na sospstvenom oplemenjivanju. Razume se da se, i pored svekolikog vaspitnog uticaja, stalno dešava da se članovi saveza neprilično ponašaju i škode ugledu masonerije. Ali zbog toga se ne mogu osuditi idealni ciljevi i poštana svrha.
   Slobodno zidarstvo, na žalost, nigje bilo poštedjeno ni od zabluda. Fanatičari i gramzivci su ponekad pokušavali da maooneriju upotrebe za svoje ciljeve. U masonskoj literaturi nalazimo katkad. zastupljena i lična shvatanja kojima se sa visokog stanovišta masonerije mogu staviti zamerke. U ovakvim slučajevima nije masonerija pogrešila — pogrešili su ljudi.

 

   Upoznali smo ciljeve i osnovna načela masonerije, ali bi slika bila nepotpuna, ako se ne bismo pozabavili još malo iscrpnije i masonskim simbolima i ritualnim običajima.
   Videli smo da je savez slobodnih zidara postao iz loža zidara — zanatlija, i da je savez preuzeo od zanatlijskih loža mnoge njihove običaje i simbole, kojima je dat dublji etički smisao. Rekli smo da masoni rade na simboličkom hramu čovečanstva — humaniteta; gradjevno kamenje ovog hrama su ljudi, u prvom: redu masoni.
   Stara je činjenica da se misli i ideje mnogo bolje mogu upamtiti pomoću stvarnih simbola i simboličkih radnja, nego putem krutih definicija. Iz svakidanjeg života znamo mnoge simbole, iako na njih ne obraćamo pažnju. Pomislimo samo na sidro kao simbol nade, na srce kao simbol ljubavi, na knjigu ili sovu kao simbol nauke i mudrosti, na Eskulapov štap (štap sa zmijom) kao znamenje medicine itd. Šta su drugo: stisak ruke, prijateljski poljubac, pozdrav skidanjem šešira, podizanje prsta na zakletvu, nego simboličke radnje? Ako dublje zagledamo u naš svakidanji život, naći ćemo mnoštvo takvih simbola i slikovitih radnja. Krštenje, venčanje, pogreb, ne uzevši u obzir religiozno značenje, sve su to alegoriske ceremonije sa dubokim smislom.
   Poznato nam je da su se već najstariji narodi rado služili simbolima, da bi apstraktnim pojmovima dali konkretnu formu. Izgleda da je ova naklonost za simbole duboko ukorenjena u ljudskoj duši.
   Nekoliko primera stvoriće čitaocu pojam o simbolici slobodnog zidarstva.
   Šestar, koji povlači beskonačnu kružnu liniju, sa poluprečnikom proizvoljno dugim, za masona je simbol bratske ljubavi i ljubavi prema čoveku. Jedan vrh ovog šestara nam je u srcu, drugi zaokružuje sve naše bližnje.
   Pravi ugao. simbol prava, pravičnosti i poštenja, ne traži dalje objašnjenje.
   Simbol čekića ne pripada samo masoneriji, to je simbol rada, izvršne vlasti, energije, bez koje delo ne uspeva.
   Tražioci svetlosti koji žele prijem i koji su primljeni, uvode se u krug braće, u naročito ukrašen hram, i uz ceremonijal, sličan ceremonijalu kod venčanja, krštenja, pričešća itd, To je zato da bi članovi ostali pod dubokim i trajnim utiokom. Simboli i rituali su najbolja vaspitna sredstva. Naravno, ova se sredstva ne smeju uzeti površno, već im se mora dati potpun smisao.

    Mnogo se govori o tajnama massnerije. Ove su tajne bezazlene i već smo ih spomenuli. Tajna su: znakovi za raspoznavanje. pomoću kojih se masoni na celom svetu mogu otkriti; zatim, spomenute ceremonijalne forme i običaji su više ili manje tajni; na kraju, ništa ne znači što se raspravljanja u loži ne smeju izneti u Javnost. Ovo zahteva svako bolje udruženje, a to je i dužnost svakog poštenog člana i lepo vaspitanog čoveka. Drugih tajni nema.
   Naši protivnici često ukazuju na »veliki znak opasnosti i pomoći«, koji stavlja masona u mogućnost da u svako doba primora na pomoć svoju sabraću. Medjutim, kod saopštenja ovog znaka izričito se zahteva da se samo u najvećoj potrebi i životnoj opasnosti sme upotrebiti. Može biti da je u ratovima ponekad i upotrebljen; ali velike i česte upotrebe nikada nije bilo, a nekoliko velikih loža sasvim su ga izostav.ile. Šta je o tome u dnevnoj štampi i možda čak i u masonokim novinama pisano, nikada nije moglo da izdrži ozbiljnu kritiku.
   Savezu se često prigovaralo da se radovi drže zatvoreno od sveta:. Ali i to je neopravdano. Društvo koje se tako izričito bavi etičkim pitanjima ne može dopustiti pristup stranom licu koje ne razume način rada, simboliku i ceremonije: i koje bi samo smetalo i okrnavilo celu svečanost i uzvišeno raspoloženje. Ono što mi u našim prostorijama vršimo moglo bi bez svake bojazni izaći pred javnost, ali u bratski krug mogu ući samo posvećani. Možda smo se dugo vremena i odviše zatvarali od sveta i time dali potsticaj za svakojaka sumnjičenja. Ali je u poslednje vreme i u tom pogledu nastala značajna promena. Čuju se i tvrdnje da od članova tražimo strašne zakletve, pa čak i potpis rodjenom krvlju. To je sve besmislica i izmišljotina. Razume se da od neofita tražimo zavet, ali u tome nema ničega što ne bi svaki pošten čovek bez razmišljanja mogao potpisati. Nema nikakvih prizivanja duhova, madjija, nikakve zajednice sa sotonom, čime nas naši neprijatelji često optužuju.
   Slobodno zidarstvo imalo je neprijatelja već od početka i zato se pripadnost savezu morala držati u tajnosti. Nažalost, i danas ima mnogo ljudi kojima nije moguće da otvoreno priznaju da su masoni, jer bi zbog toga pretrpeli velike štete. Zato danas preovladjuje medju članovima saveza ovo pravilo i obaveza: svaki se član sl. z. saveza može po svojoj volji i nahodjenju iskazati i priznati u javnosti za slobodnog zidara. Naprotiv, nijedan član saveza nema pravo da u javnosti označi drugog brata da je član saveza, jer je to pravo svakog pojedinca, u koje se ne sme drugi mešati.

 

   Naročito u 19 veku masonerija je dugo vremena bila nosilac prave kulture; vladari, uticajni državnici tražili su prijem i pomagali masoneriju. Šta više, i rimokatolička crkva bila joj je jedno vreme naklonjena, te su biskupi i drugi veliki dostojanstvenici stupali u njene redove. Nesumnjivo je da je savez igrao značajnu ulogu u duhovnom životu sveta. Skoro svi poznati heroji duha pripadali su našem savezu. Spomenućemo samo nekoliko velikih imena: u domovini slobodnog zidarstva, Engleskoj, stupio je već 1737 u savez prestolonaslednik Fridrih Ludvik. Od toga doba svi su prestolonaslednici i sinovi engleskih kraljeva bili na čelu sl. z., a kao kraljevi postajali njegovi zaštitnici. Poslednji engleski kralj Edvard VII bio je veliki pobornik sl. z., a — danas je protektor sl. z. i veliki majstor u Engleskoj stric današnjeg kralja — Duka od Konauta. Jasno je da je sl. z. uvek pripadala i celokupna elita engleskog društva; tako npr. lord Bajron, Valter Skot, lord Stenhot, admiral Nelzon i drugi.
   Za Francusku su značajne Lamartinove reči: da su »iz krila sl. z. proizišle one velike ideje koje su bile osnova narodnim pokretima u godinama 1789, 1830 i 1848«. Od velikana u Francuskoj pripadali su savezu: Volter, Mirabo, Lafajet, princ Orleanski, Napoleon, Didero, Žil Feri, Gambeta i t. d.
  U Nemačkoj je sl. z. zauzimalo naročito važnu ulogu. Savezu su pripadali: Fridrih Veliki, bezbrojni her

cozi, Kant, Hegel, Blunčli, Gete, Klopštok, Viland,. Fihte, Hajdn, Betozev, Mocart, Majerber itd.

   To je dakle slobodno zidarstvo u svojoj suštini, sa njegovim pravim i istinitim ciljevima; jedno udruženje ljudi koji teže za tim da sebe i druge duhovno podignu i koji žele dobro.

 

   A sada još koju reč o neprijateljima masonerije. Već smo rekli ranije da je pre sto godina mnogo značilo biti slobodan zidar i da su  savezu u većini pripadali duhovni velikani. Danas to nije više slučaj u toj meri. Tome su delom i sami masoni krivi, što su se često i suviše držali tradicija. U današnjoj utakmici i strasnoj propagandi raznih udruženja, jedino masonerija nije nikoga nagovarala da stupi u savez; šta više, ona je svojom krutom zatvorenošću odbijala prosvećene duhove. S druge strane današnje realistički raspoloženo čovečanstvo ne oseća više tako veliku potrebu za razvijanjem svog unutrašnjeg života, kao što je to ranije bio slučaj. Najzad, ima danas u velikom broju udruženja sa sličnim ciljevima, i ako bez one srdačnosti i uskih duhovnih spona koje vezuju članove lože. Ko ne želi da pripada takvim udruženjima, nalazi političkih udruženja u izobilju. Pietista nalazi svoj račun na drugoj strani. Loža je dosada često rdjavo postupila što je odbijala da zauzme stanovište u kulturnim problemima i socijalnim pitanjima sadašnjice i time premalo pružala onima kojima je to omiljeno područje duhovnog rada. Ovo su glavni razlozi zašto je uticaj masonerije na duhovni život sadašnjice u opadanju. Ovome treba dodati akciju pravih neprijatelja masonerije. Na čelu im je rimokatolička crkva, koja se protiv masonerije bori svim sredstvima, jer u apostolima religiozne trpeljivosti koji se bore za slobodu vere, savesti i uverenja vidi svoje protivnike. Rimokatolička crkva strahuje da će slobodni zidari prosvetiti mase i time oslabiti njen politički uticaj. Za sve što god se na svetu zlo dešava, kriva je, po njihovom tvrdjenju, masonerija. Zavedene narodne mase veruju u to i slepo mrze one koji im žele najbolje. I medju ortodokonim pravoslavcima i protestantima ima zakletih neprijatelja masonerije, koji ne zaostaju za jezuitima. Na kraJu ima ljudi svih političkih pravaca koji, u potpunom neznanju pravog karaktera masonerije, lažu i vode borbu protiv slobodnih zidara, pripisujući im čas reakcionarne čas revolucionarne uloge. Neki opet drže masoneriju za preživelu stvar, ismejavaju rituale i stare običaje, nemaju smisla za simboliku, ma da se s njom na svakom koraku susrećemo, kao što smo pre spomenuli. Svemu ovome treba dodati notorne neprijatelje masonerije — boljševizam na jednoj i fašizam na dugoj strani. Ti se blizanci u bitnosti malo razlikuju. I kod prvog i kod drugog postoji potpuno omalovažavanje individue. Kod boljševizma je komunizam i njegova primena u načinu vladanja ono čemu moraju svi da služe. Diktaturi. nisu potrebne individue, već samo brojevi. Cilj osveštava sredstva.
   Kod fašizma je takodjer država, režim, postao sam sebi cilj. Nasilje, diktatura dopuštena su sredstva da uguše svaku individualnost, svaku slobodu. Prava čoveka ovde više ne postoje. Gde bi još bilo mesta u ovoj sredini za masoneriju koja propoveda: slobodu, jednakost i bratstvo; koja osudjuje svako nasilje n nepravdu? Dosledno tome, Sovjetska Rusija Je zabranila masoneriju, a Musolini ju je u Italiji sa mačem i tamnicom proganjao, ma da Italija baš masonima ima da zahvali za svoje ujedinjenje i veličinu.
   Ali, najgori su neprijatelji saveza oni koji, iz osvete zbog odbijanja, isključenja iz saveza, stupaju u borbu protiv masonerije pomoću laži i kleveta; ili koji iz sleptog fanatizma, kao npr. iz preteranog antisemitizma, u svemu vide delo Jevreja i, protivno svome boljem znanju, upućuju najžešće napade masoneriji. Stotinama godina stari citati, istrgnuti iz raznih dela, i apsolutio nemerodavne izjave pojedinaca služe kao glavni argumenti za njihova podmukla ogovaranja, koja se često rado slušaju. Naravno, ko tvrdnje temeljito proverava brzo prozre ovaj perfidni način borbe.
   Grupu neprijatelja sačinjavaju još i oni koji, usled svoje nedozrelosti ili usled drugih okolnosti u životu, ne mogu da dodju do željenog položaja. Ovn tvrde da su im masoni pred nosom oteli dobra nameštenja Ali, ako se tačno ispita stvar, jasno se vidi da su to samo sumnje bez osnova Fakat je da se samo neznatan broj slobodnih zidara nalazi na javnim položajima. O protekciji rodbine ne može biti ni reči.
   Naši neprijatelji proglašavaju, svakog ko im nije po volji za slobodnog zidara, da bi ga lakše mogli uništiti. Neki fašistički apostoli-huškači srećno su pronašli da su slobodni zidari bili naši smrtni neprijatelji: Lenjin, Trocki i drugi, kao i uopšte svi Jevreji. Za svakog trezvenog čoveka jasna je besmislenost ovakvih tvrdnji.
   Apsurdno je i podmetanje da su masoni najamnici Jevreja. Istina, neke lože u pojedinim velikim gradovima imaju brojne članove Jevreje, ali zato je netačno misliti da je to pravilo. U ložama je razmer jevrejskih članova prema hrišćanskim isti kao i u javnom životu. Uticaj Jevrejstva na masoneriju je neznatan i nije veći nego u javnom životu. Ali klevetnička štampa čini da su ovi Jevreji slobodni zidari, i obratno.
   Potpunosti radi navešćemo ukratko zlobna ogovaranja koja se stalno citiraju. Na prvom mestu ubistvo austrijskog prestolonaslednika u Sarajevu, koje su, kako tvrde protivnici sl. z., zamislili i izvršili srpski masoni. Šta više, ide se tako daleko da se objavljuju izmišljeni sudski protokoli. U stvari, masonerija nije imala sa ovim atentatom nikakve veze. Imaljudi kojima izgleda sasvim prirodno da se sva politička ubistva upisuju na teret masonerije, premda se to ni u kojem slučaju ne može dokazati. Ono što jedan izgovori kao slutnju, postaje za masu odmah činjenica koja ne treba daljih dokaza. Kod ovih klevetnika pravilo je ovo: „Samo stalno ogovarati, nešto će se već poverovati«. Za čoveka koji razborito prosudjuje, trebalo bi da su neoonovanost i podlost ovih činjenica odmah jasne. Ali, to nije uvek slučaj; zlo se uvek mnogo radije prima nego dobro.
   Već smo ranije naglaoili da se slobodno zidarstvo, naročito englesko i nemačko, ne bavi politikom i održava po mogućnosti striktnu neutralnost. Prema tome, nije se moglo zauzeti ni za jednu političku grupu i ako su ponegde i simpatije postojale. Sa druge strane, masonerija bi se odrekla jednog od glavnih svojih principa, ako ne bi obratila pažnju na dobro proletarijata, koji teško zaradjuje i vodi ekonomsku borbu. Najveći borci za podizanje proletarijata pripadali su masoneriji. Ali činjenica da joj i poneki izraziti kapitalista pripada dovoljna je za mnoge da smatraJu red slobodnog zidarstva za neprijatelja proletarijata, naročito zato što se usled svoje neutralnosti nije otvoreno i odlučno mogao zauzeti za njihovu stvar, već samo preporučio svakome svom članu da živi i radi kao što to naši visoki masonski ideali nalažu. Na pitanje: kakvo je stanovište masonerije prema socijalizmu, može se, od prilike, odgovoriti: da loža kao takva otklanja svaku partijsku politiku, dakle i socijalističku, ali da su mnogi socijalisti u svima državama bili u ložama. To je bilo naročito u doba kada se još verovalo u idealan socijalizam, koji je, pun oduševljenja i čistog altruizma, imao za cilj: da kapi1alističko društveno uredjenje zameni pravim socijalističkim. Naime, pravi socijalizam ne želi da od današnjih slugu načini gospodara sutrašnjice, kao što je to, na žalost, namera krajnje levice i, naročito, terorista Treće internacionale. Pravo bratstvo medju ljudima, izjednačenje odnosa medju bogatim i siromasiima, stvara jednaka prava i jednake dužnosti, jednak udeo u zadovoljstvima života; to je pravi idealni socijdaizam koji jediio može ljudima doneti blagostanje. Ali, ove ideje su u suštini istovetne sa masonerijom u njenoj najčistijoj i najidealnijoj formi.
   Vidimo, dakle, da su idealni socijalizam i idealno slobodno zidarstvo vrlo bliski. (Samo što slobodno zidarstvo ide još i dalje, pošto od svojih članova zahteva samousavršanje i druge vrline!) Idealni socijalizam je jedan deo slobodnozidarske ideje, izlradjivanje humanitarnog principa do poslednjih konsekvenca. I zato su oba pokreta bila u početku u prijateljskom stavu; ali sve veća razdraženost medju klasama, a delom vrlo nečista borba egoističnih gramzivaca u socijalnoj demokratiji u mnogim zemljama, podelile su braću. Socijalističke partije počele su obedjivati lože, napadati ih, i na koncu je na mnogim mestima smatrano da se ne može biti istovremeno u obema organizacijama. Ko želi da pripada socijalističkoj partiji, taj ne može biti član lože. Ali, masoverija je škola života kroz koju bi svaki političar trebao da prodje. Ako posumnjamo u dobronamernost ljudi, u bratsku solidarnost, ako nas brige more i konflikti savesti muče, pohitajmo u ložu. Tamo ćemo naći ljude koji nas savetuju, teše; tamo ćemo naći hranu za svoj unutarnji život. Tamo vam je omogućeno da u miru i stvarno raspravljamo i sa ljudima oprečnog političkog i religioznog uverenja i time da. unapredjujemo medjuoobno sporazumevanje i zbližavanje.
   Ove su ideje zaslužile mnogo više pristalica i slobodno zidarstvo bi trebalo da ima odgovara)juću snagu da se pojavi i klikne svoj braći koja se medjusobno bore i mrze: imajte na umu svoje dostojanstvo, čuvajte i u borbi svoje ljudsko dostojanstvo bez kojeg se ne razlikujete od životinja; sačuvajte veru u plemenite pobude čovečanstva i u konačnu pobedu Dobroga na svetu! Za svakog gradjanina sa zdravim rasudjivanjem nameće se sam po sebi zaključak da ne treba da učestvuje u hajci protiv masonerije, nego da prema njenim nastoj|anjima   zauzme stav bez predrasuda.    Može
pojedinac prema organizaciji zauzeti stav kakav hoće, ali protiv njenih ideala ne može krenuti u borbu. Treba pozdraviti masoneriju kao borca protiv materijajlizma, koji sve više uzima maka u svetu!
   Ali i za masoneriju nastaju nove dužnosti. Ona ne može ostati netaknuta od duha današnjeg vremena; mora doći u bliži dodir sa praktičnim životom da bi razjasnila narodu svoj pravi karakter i svoje ciljeve i očigledno dokazala da joj dobro sviju leži na srcu, a naročito onih koji moraju u znoju lica svoga da zaradjuju hleb. Dobrodelatnost sama ovde ne pomaže, drugo oredstvo mnogo brže vodi cilju, a to je: so-cijalno izjednačenje mirnim putem.
   Moramo stupiti u borbu protiv egoistične politike terorista i boljševika; boriti se sa crnom reakcijom koja preteći uzdiže glavu! Mi, slobodni zidari, ne odobravamo, razume se, nasilna sredstva, a umesto klasne borbe, zahtevamo klasno izmirenje; zahtevamo evoluciju, umesto revolucije. Ne vodimo partijsku politiku, već imamo opšte blagostanje pred očima. Jedino ovaj stav odgovara principu humaniteta, koji je oduvek bio najviši i najsvetiji zakon masonerije i koji će to ostati dok god masonerija ostane verna sebi samoj.

 

   Samo još nekoliko reči o nastojanjima slobodnog zidarstva u javnosti. Videli smo da mason ne priznaje nikakve dogme, već u religioznom pogledu poštuje svako pošteno uverenje i zbog vere nikoga ne mrzi i ne goni. Jedino tamo gde crkva, ma koje veroispovesti, dopusti sebi da se i suviše umeša u javni život, državne zadatke i škole, ukazujemo joj s pravom na granice njenog delovanja. Nisu, dakle, masoni neprijatelji crkve, kao što se to stalno tvrdi.
   »Stare dužnosti« zahtevaju od masona i to da priznaje i poštuje državu i zakon. Prema tome, ne može masonerij|a biti ni neprijatelj države ni revolu-ionarna:. Mason je protiv ratova, veštačkog širenja zavada medju narodima i šovinizma. Ali to masonima ne smeta da se kao državljani bore protiv neprijatelja ovoga iaroda i države, nemilih pojava u državi i narodoom životu; i da se zalažu u korist pravičnosti i ravnopravnosti. Masonoki savez je univerzalan, ali je masonu ne samo dopušteno, već odlučno preporučeno da voli i brani ovoju otadžbinu, kako se to najbolje vidi iz člana V Osnovnih načela Velike lože Jugoslavije, koji doslovce navodimo na završetku ovog spisa. Skučen nam je prostor da bismo mogli na ovom mestu pokazati: koliko je jugoslovenska masonerija — skromnim i nesebičnim radom — učinila za oslobodjenje i ujedinjenje jugoslovenokog naroda. Zadovoljimo se, za sada, time da iznesemo reči Velikog majstora Velike lože Jugoslavije iz njegovog proglasa 9 juna 1919 godine:

 

                 »Minuli dogadjaji, isprepleteni sa najtešnjim interesima Otadžbine i našeg troimenog

            naroda, izazvali su nas bili da uzmemo aktivnog udela u odbrani naših nacionalnih prava i.

            pretenzija. Imali smo svoje opunomoćene delegate u Londonu,Parizu, Švajcarskoj i Americi.

            Na kongresima, konferencijama, po ložama, brošurama, novinarskim člancima i t.d. isticana

            su naša nacionalna prava istoriski, etnografoki i pravnički. Prema tome, ne bi nam se moglo

            upisati u neskromnost, ako konstatujemo istinu: da smo, pri stvaranju ujedinjenja Srba, Hrvata

           i Slovenaca, i mi, jugoslovenski masoni, prineli nekeliko kubnih blokova u   temelje   njegsve"--.

 

   Važna uloga pripada masoneriji u vaspitanju mladeži. Savez će se preko svojih članova založiti za slobodan razvoj, slobodu nauke i sve napredne težnje u školi i stručnom obrazovanju. Glavna se pažnja posvećuje vaspitanju omladine, da bi se kod nje razvio pravi altruizam.
   I na područjima javnoga morala, pravosudja i cvilinog zakonodavstva vidimo nastojanje masona. da ih dovedu u sklad sa masonskim principima. Socijalno zbrinjavanje za nezbrinute starce, za invalide, nezaposlene i druge koji su pali u bedu bez svoje krivice, sve je to polje rada slobodnog zidara.
   Posle prikaza istorije, bića i ciljeva masonerije, reći ćemo nekoliko reči i o njenoj organizaciji. Članovi su podeljeni na tri stepena: učeičke, pomoćnike i majstore. Prava i dužnosti su im jednake, samo s tom razlikom što oba niža stupnja ne mogu biti birana u čaoništvo. Kao i svako drugo društvo, ložu vodi časništvo sa pretsednikom, »starešinom«, na čelu, kako se to na masonskom jeziku kaže. Članom može postati svaki slobodan čovek dobroga glasa koji uživa gradjanska prava i časti i koji je punoletan, ako se iz sop-tvenih pobuda obrati na ložu sa molbom za prijem. Mora biti slobodan tj. nezavisan u moralnom i ekonomskom pogledu, i slobodan od predrasuda. Tražilac mora sam izdržavati sebe i svoju porodicu, ako je ima. Što se tiče novčanih obaveza, ove nisu onako visoke, kako se to u javnosti misli i preteruje. Upisnina iznosi 100—300 dinara, uz to dolaze još i godišnji izdaci od 200—1000 dinara. Slabije situirani plaćaju i manje, a imućni i više.
   Obično svake sedmice održava se sednica (rad), na koju članovi moraju doći, sem u slučaju nesavladivih zapreka. Ako vremenom koji član promeni svoje uverenje u tom smislu da se dalje članstvo u savezu ne može od njega zahtevati, može slobodno istupiti. Srećom, istupi su retkost. Ako se članovi pokažu nedostojni saveza, bivaju isključeni.
   U pojedinim državama lože su udružene u jednu ili više velikih loža. Delegati loža biraju velikog majstora i druge velike časnike.
   U Jutoslaviji postoji Velika loža »Jutoslavija« (nosi to ime od svog osnivanja, 1919 godine), a ima 22 lože. Velika loža bavi se pitanjima masonerije uopšte, a naročito se brine o napretku jugoslovenske masonerije.
   Već smo istakli da ne postoji internacionalna vlast. Razne nacionalne velike lože vezane su jedino vezama medjusobnog priznanja i prijateljstva i sastaju se s vremena na vreme   posrestvom delegata radi   rešavanja  svojih medjusobnih odnosa i pitanja koja tangiraju opstanak ili napredak masonerije. U celom svetu masonerija je rasprostranjena ovako:

 

 

	V.l.	loža	član.
Evropa	40	8245	671673
Azija	2	102	6905
Afrika	2	158	4500
Amerika sev.	69	18115	3509601
-"-      centr.	11	314	32602
-"-     južna	13	639	81492
Australija	7	1938	193484
Ukupno:	144	29511	4500257

 

 

   Često se govori o priznatim i nepriznatim, regularnim i iregularnim velikim ložama. Šta ima ovo da znači? Svaka loža koja se osniva mora dobiti povelju osnivanja ili mora biti priznata od jedne velike lože. Sve priznate lože potiču od Velike lože Engleske. Kao što ima iregularnih tj. nepriznatih velikih loža, postoje i pojedinačne nepriznate lože, koje su doduše od članova priznatih loža osnovane, ali nisu stekle priznanje ili ga nisu ni tražile. Takve lože nazivaju se slobodne lože, ali se dešava i to da lože osnivaju ljudi koji nisu pripadali savezu i takve se lože onda nazivaju »divlje lože«.
   Osim toga!, publika često meša ili izjednačuje masoneriju sa raznim sličnim udruženjima, što je apsolutno pogrešno. Sa masonerijom nemaju ničeg zajedničkog ni tzv. Old Fellow  - red, ni filantropsko društvo »Union«, ni jevrejski red »Beni Berit», a ni rotarijanci. To su organizacije slične slobodnom zidarstvu, ali su nastale kasnije, a od masonerije nisu priznate niti su s njom u vezi. Jedino one lože koje se nazivaju »slobodnozidarske lože«, a uzajamno se kao takve priznaju, pripadaju pravom savezu slobodnih zidara. Nije ovde mesto da se pobliže pozabavimo razlikama
   Ciljevi ovih organizacija liče pak često na ciljeve masonerije. Ali im je organizacija većinom na sasvim; drugoj osnovi. Medjusobno nemaju nikakve veze.

   U raznim, neprijateljski raspoloženim spisima reč je i o tzv. »masoneriji visokih stupnjevz«, koja je, kaže se, vrlo opasna, jer ostvaruje tajne političke ciljeve. Tvrdi se: da članovi loža sve do trećeg stupnja uopšte nisu upućeni, već samo izvršuju zapovesti viših. U mogućnosti smo da i u tom pogledu damo jasna razjašnjenja.
   Zaista ima veliki broj velikih loža u kojima ne poznaju samo tri stupnja, već ih ima više, sve do tridesetitrećeg. Dok se tri stupnja nazivaju »simbolička« ili »Jovanovska«, viši se nazivaju »filozofski« ili »visoki stupnjevi«. Učenje im je isto kao i kod nižih stupnjeva, samo se ovde nastoji da se varijcijom rituala intenzivnije osvetli i prikaže medju mnogobrojnim ciljevima sad jedan sad drugi. »Visoki stupnjevi« imaju svoju naročitu vlast, ali se ova ne meša u rad pojedinih velikih loža, već se bavi pitanjima filozofskog učenja. O političkom delovanju ne može biti niti ima govora, kao ni kod loža, niti je ikada o kakvom političkom delovanju iznet ma kakav utvrdjeni dokaz. Masonerija samo u sudbonosnim nacionalnim pitanjima stavlja svoj rad u službu ugroženih narodnih prava, kao što tada to čine i sve druge patriotske institucije po svojim mogućnostima.

 

*

 

   Ovim je slika o masoneriji sa sviju strana prilično osvetljena i protumačena. Ko sa poštenom namerom i bez predrasuda proučava njen karakter, neminovno mora doći do uverenja da je masonerija još i danas sposobna, možda baš danas najviše, da ispuni jedan visoki kulturni zadatak, i da je pogrešno stavljati joj na put prepreke.
   Kako bi se još jasnije raščistilo pitanje: šta je masonerija, iznosimo u produženju doslovce »osnovna načela« Velike lože Jugoslavija, koja se nalaze u Konstdtuciji Velike lože Jugoslavija u Beogradu, a koju je konstituciju uzeo do znanja Ministar unutrašnjih dela pod U. B. broj 1266 do 22 januara 1920.

 

 

 

Osnovna načela

(Preštampana iz Konstitucije V. L. »Jugoslavija«)

 

 

I

 

   Masonski je savez udruženje slobodnih ljudi. Savez potiče iz srednjevekovnih gradjevinarksih bratstava. Njemu je osnova čisti etički zakon, koji nalazi izraz u slobodnozidarskim prostisima, a ponajviše u t.zv. »Starim dužnostima slobodnih zidara!«.

 

II

 

   Svi ljudi, bilo kojeg znanja i umenja ili u kom bilo stanju i položaju, budući rodjeni pod jednakim zakonima prirode, imaju i jednaka prava u društvu. Toga radi se i slobodni zidari predusreću kao braća, i svoj Savez smatraju bratskim savezom. U istom smislu, oni neguju i šire bratsku ljubav i naspram bližnjih u profanim krugovima.

 

III

 

 

 

   Masoni poštuju Velikog Tvorca svih svetova i tolerišu svačiju veru. Medjutim,, Savez ne pripada nikakvoj sekti ili dogmi; on, dakle, ne vrši ni verski ni crkveni kult. U njemu je svaki brat mio ma koje vere bio.

 

V

 

   Kao otvoren protivnik sputavanja slobode savesti, veroispovesti i mišljenja, Maoonski savez brani svim legalnim sredstvima ove iidividualne neprikosnovenosti. A kao pobornik ličnog prava i ubedjenja, on je i protivnik svakoga pritiska i sprečavanja verskih ili političkih ubedjenja.

 

VI

 

   Masoni Jugoslavije ljube svoju Otadžbinu; oni su joj odani i verni. Oni smatraju zapovednom dužnošću da brane njenu slobodu, samostaliost i nepovrednost njene celine, saradjujući taa podržavanju unutrašnjeg reda i mira — rečju, pismom i delom. Prema tome, oni mogu učestvovati u svakom javnom poslu; ali u tome treba da su rukovodjeni vazda masonskim principima. Jer, ovako radeći u svojoj Otadžbini, oni doprinose i blagostanju svega čovečanstva.

 

VII

 

   Lože su mirne i zatvorene radionice. U njima nije ioključeno uzajamno obaveštavanje o verskim, političkim i uopšte socijalnim pitanjima, ali vazda u granicama masonskih principa. Medjutim, lično samoodredjenje izvan loža slobodno je.

 

VIII

 

   Masonski savez prima u ovoju sredinu slobodve ljude, dobroga glasa, oduševljene željom za negovanjem vrlina i morala u društvu. On ne razabira ni za njihovu narodnost, ni za njihovo političko ubedjenje, ni za njihov gradjanoki položaj. Ali ne dopušta propagiranje u članstvo, već daje u diskreciji   tražena obaveštenja samo utoliko ukoliko nadje da bi neko od zainteresovanih bio dostojan zadrugar velike masonoke porodice.

 

IX

 

   Istorija masonstva, masonska načela i masonski ciljevi nisu nikakva tajna. Ali postojeće unutrašnje obrede i utvrdjene znakove za raspoznavanje zabranjeno je odati.

 

X

 

   Masoni su obavezni da budu verni i odani zakonima svoje lože. Oni skrupulozno čuvaju njenu neprikosnovenost od svakog onog koji ne pripada Savezu; brane masonske interese i izbegavaju da u profanim krugovima raspravljaju masonoka pitanja.

 

XI

 

   Maoonima stoji na volju da, u skladu sa postojećim propisima, istupe iz Saveza, kad god nadju za dobro.

 

XII

 

   Porodični život medju masonima, kao i odnos prema masonokim porodicama, pa i prema profanim krugovima, neguje se na najvišoj morašnoj osnovi i smatra se svetinjom.